Strip ili poezija stripa?  

Slike koje možemo nacrtati, ili slike koje moramo zamisliti? Slike koje misle, govore, ili reči koje slikaju?

Pitanja su  koja se, koliko znam, bar ne unutar vladajućeg kulturnog establišmenta, skoro nigde i nikad ne postavljaju, nikako glasno. Ako se neko negde nekada ipak usudio, mada možda ne svojom voljom, da li je prepoznat, i kao takav, naveo nekog među svojim saputnicima od neznanog do neznanog na zapitanost ove zapitanosti? Ako je već mislio to da nas pita, zašto je svo vreme crtao i pisao ili možda pisao crtajući, ili… zar nije mogao da nas to pita ranije a ne tek sada, u dobu vladavine digitalne okupacije i tehno tupana, to jest AI (Artificial Intelligence)?

Umetnik ima svoje vreme. Umetnik stripa, takođe, podseća autor ovih redova. Autor koji tvrdi da prevodi autora unutar sebe dakako samog. Njegovo vreme može biti u neskladu sa aktuelnim prostorom i vremenom. A vreme kome pripadaju njegovi savremenici u neskladu sa vremenom kome on, umetnik stripa, pripada. Pesnička duša može naročito osećati taj nesklad. Pesnička duša strip autora, onog koji i crta i piše, posebno. Pesnička duša strip autora koji živi u malograđanskoj sredini je tema ovog kratkog  eseja skrivenog unutar drugog, mnogo šireg, obimnijeg, slojevitijeg eseja. Koji pažljivi čitalac može tek naslutiti.

Pesnik, duh pesništva rađa se iz patnje. I patnjom. U činu posmatranja. Pesnik može biti onaj koji osmišljava patnju. Umetnik, pesnik živi, uglavnom ne svojom voljom, odvojen od svojih bližnjih. Zato ima dobre osnove da vidi bolje. Lucidnije. Pronicljivije. Prvi pesnici bili su pustinjaci, koji su u pustinju odlazili svojom voljom, “na slavlje”. Ne bi li ostvarili bolji kontakt sa Svevišnjim. Ili bar svojim sebstvom. (Da li su drugi prevodioci dobro prevodili prve prevodioce?)

Pesnik stripa ima sličnu, malo znanu sudbinu.

Nikad zabeleženu.

Poput drevnh Hiperborejaca, Lemurijanaca…  koji nisu ostavljali pisane tragove.

Ona ne postoji na kulturnoj mapi.

Da li se može pisati o onome što ne postoji?

Da li nestajanjem, virtualizovanjem, crteža tokom dvadesetog veka nestaju i osećanja nužna za ljubav i prijateljstvo, i primarni dodir dve duše? Da li je rektifikacijom (ispravljanjem krive linije u pravu) ispravljen i naš odnos sa drugim? Suviše civilizovan? Izveštačen? Neprirodan? Nimalo poetičan? Ako je tako, gde je tu mesto za poeziju? Pa još poeziju stripa; strip poeziju ? Gde je tu mesto za trenutak kad možemo reći, pitati, taj i taj strip nije dobar KAO najsofisticiranija poezija, već: strip je poezija? Poezija prva pre poezije druge, one za koju većina jedino zna. Da li vam je dopušteno da u isto vreme pišete i crtate? I da li imate tržište nalik čitaocima nacrtanih misli ili snova?

Ako ste zbillja originalni, autentični da li vas zbilja neko može da vidi? Kažem „vidi“ u smislu da vas pojmi. Da vas čita. Ali ne kao što se čita pisani tekst u obliku knjige. Već kao strip. Štivo nalik snu.  I zato uvek krivo tumači. Jer strip mora da bude film na papiru, ne strip strip. Koji se čita otvorenih očiju. Što je dato onima koji ne mogu da spavaju u palanci ili Velikoj palanci. Sve što izabranik vidi ili čuje za njega je uznemirujuće i ne dozvoljava mu da spava, pogotovo ne snom malog deteta. On, izabranik mrzi ne palanku, ni selo ni grad, već mesto nalik na dotrajali most, koji je nužnu srušiti, ne renovirati. Zato on, pesnička duša, na tom mestu, ni tamo ni ovde, ne piše pesme, on ih crta i piše. Sanja otvorenih očiju.

Pesnici su tu najusamljenija bića. Pesnici stripa su u odnosu na njih nevidljiava bića. Kad god upoznam neku ženu, ako pomenem strip odmah ispare. Posle se ponovo pitaju zašto i dalje sanjaju otvorenih očiju baš na taj način, svoj. Put samospoznaje stripom svakom je stran, čak i njima samima. Možda zato što nikada nisu našli potvrdu da postoje u očima drugog. Neobičan slučaj u moru običnog. Nedeterminisan atom koji je neplanirano skrenuo u neočekivanim pravcu. Što je racionalno neobjašnjivo. Ovde su svi pesnici umrli pre nego što su se rodili. Palanka ne dozvoljava uzlet. Ako pesnik stripa preživi, biće to život koji nije postojao. U malograđanskoj sredini, on nije unapred mali, on ne postoji. U svakom slučaju on je malo kome znan izvan većeg čopora. Čoporativni mentalitet svom čoporu uvek je blizak. Što može da znači da većina još nije izašla iz kamenog doba. Novofrmirane civilizacijske potrebe (internet..) stvaraju iluziju da to nije tako.

Da biste postali pesnik, morate se roditi u pustinji. Pustinji koja je nalik ovoj. Ona vas je pozvala na slavlje. Ona će vas možda poroditi, ako joj padnete u zagrljaj. Možda. Jer porođaj se ovde u stvari retko događa. Pre ćete skončati međ ustajalim mesom palanke koja uporno hoće da se predaje i podaje svojim životinjskim nagonima. Znao sam mnoge koji su ovde sanjali pesnika il slikara il filozofa, ali su skončali u snu ne nalazeći snagu za uzlet. Smrt nalikuje palanci. Palanka nalikuje smrti. Smrti svake žudnje za lepim, dobrim ili za istinom.

Ni grad ni selo koje ne zna sebe samog nasuprot vašoj žudnji prema kojoj je sasvim ravnodušna, žudi samo za sopstvom bez sopstva, za filozofijom bez filozofije za vlastitim produžetkom bez vlastitosti. Palanka obožava najpre svoju smrt i klanja joj se obesvešćeno, opijena sobom. U njoj se mrtvog pesnika retki sećaju , u najbolju ruku.

Pesnika stripa zato tu nema ni među živima ni među mrtvima. On, kao takav, jeste nezamisliva pojava. Teško da za života može kupiti pravo na malo poštovanja. Biti pesnik znači iskazivati sublimne misli u slikama. Pisanim putem. Slikovno pismo koje je strip je jeres. Nevidljiva umetnost. Što je najočiglednije na primeru stripa bez reči. More tišine koje je strip danas je zaboravljeni jezik. Ne štampa se, ne prodaje se. Kao da je to primer hermetičnog, nepoznatog pisma iskopanog ispod ruševina neznane ili malo znane kulture. Čiji ostaci se s vremena na vreme redovno površno interpretiraju od strane nekompetentnih ili tobož kompetentnih. Ako i toliko. Sofisticirane misli misaonih ljudi,kritičara, rezervisane su za misli iskazane rečju. Slike pesnika stripa su i dalje izvan područja misaonog eskavatora.

Na početku beše… crtež. Slika koja se kupala u tišini prelogosa beskraja… I neiskazivi i nemišljeni prelogos beskraja reče: Neka bude priča u slikama.

Istorija nemuštog prevođenja, poglavlje prvo.

Liči na poeziju, ali ne poeziju stripa.

Nekim budućim robotizovanim dvonošcima, ako ih bude, biće to novootkriveno egipatsko carstvo, a njihovo pismo nazvaće se hijeroglif.

“Kružno putovanje senke”, rekao bi Dmitar Solev u istoimenoj zbirci.

Dok je strip autor, u toj imaginarnoj budućoj prošlosti, niko ne zna zašto ili kako ­– ćutao.

Ćutao?

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Priče, Strip