STUB

Šetali su razrušenim gradom. Ona, mekanog hoda i gotovo providna, kestenjaste kose pričvršćene ukrasnim šnalicama, u kostimu bakarne boje, koračala je nekoliko pedalja iza njega. On se isticao jakom građom, u sakou koji je naglašavao široka ramena, dok mu je majica isticala mišićave grudi; bio je izrazito kratkog vrata i bleštavog osmeha. Vidno raspoložen, povremeno je šutirao komadiće betona otpalih sa urušenh fasada, kao i kamenčiće koji su podsećali na nepotpune mozaike zgrada što su se nedavno srušile pred očima uplašenih stanovnika, kao da je reč o lego-konstrukciji.

„Rat je kao tornado, počisti sve pred sobom”, obratio joj se odsečno; pritom se isprsio, očekujući divljenje.

„Dragi, možda je bolje da idemo sredinom ulice. Manja je opasnost od naknadnog obrušavanja…” uzvratila je tiho.

„… Počisti, dabome. Slabe, bolesne, poderane, pobrine se za svaki škart”, nastavio je nešto glasnije. Sada se činilo da je ljut.

„Dosta je dece stradalo…”

Pognula je glavu i zaćutala. Samo se bakarni kompletić na njoj blago namreškao, kao more.

„Pa šta, to je u redu. I tako je previše dece i njihovog vrištanja.”

Odćutala je, kako ne bi izazvala raspravu. Bojala se da ga ne naljuti. Pogled joj je okrznuo nakrivljenu tablu na jednim vratima, okićenim crvenim, plavim i zelenim čarapicama, na kojoj je pisalo – „rođendanska akcija”. Uzdahnula je pokušavajući da uhvati korak za njim. On je, međutim, zastao. Pošto je uočio tablu, naglo je skrenuo ka vratima sa čarapicama.

Proletelo joj je kroz glavu… Možda je zažalio što nisu imali decu. To je, svakako, ispoljavao kroz mržnju; prema njoj, sebi i većini mališana iz njhove ulice.

„Učiniću ti plezir, mada nisi baš zaslužila. Saznaćemo šta je iza ovih vrata.”

Nije želela da uđe; slutila je da će unutra zateći užas. Ugurao ju je kao da je stvar, hrpa slame, ništa naročito. Pored ulaza, ležala su raskomadana tela lutaka bez očiju, ruku, nogu. U travi se mogla videti i poneka ugasla svećica, izduvani balon. U sredini unutrašnjeg dvorišta, s ponešto niskog zelenila, te ukrasnog šiblja plave i rozikaste boje, nalazio se bazen, ispunjen prljavom vodom i mehurićma koji su plutali po površini. Tu, pokraj njega, bila je i kamena klupa, sa hrpom šuta okolo.

Povukao ju je za rukav, smestio na klupu, osmotrio odozgo, a onda je i sam seo do nje. Gledali su u prljavu vodu. Računao je koliko im novca treba za poreze, struju, grejanje, osnovne troškove. Shvatila je to po njegovim pokretima usana. Zbog visokih cena, mnogi njhovi prijatelji preselili su se u prikolice.

Očaj se kretao u jednom smeru. Zategao je kravatu. Uzdahnula je, zavukavši se u tople bakarne boje. Zamislila je da negde u susedstvu dele hranu. Istovarivali su je iz vojnih vozila koja su stizala u konvojima. Zajedno sa paketima flaširane vode. Ali, nisu ih davali svima. Samo odabranima. Suviše je tu bilo ruku, guralo se, padalo. Voda se prosipala… Psi lutalice optrčavali su oko kamiona. Farovi su konačno bili pogašeni. Kao i sve želje i nade. Zauvek.

U svojoj viziji, ona je ostala bez ičega. Kao da je čuo njene misli, šakom je pokrio lice. Možda se pokajao. Sve što je postojalo među njima, ličilo je na plastičnu travu. Gazio je po toj travi godinama, ne obraćajući pažnju na nju. Bilo je tu i mnoštvo glasova koji su ga podsticali da je zanemaruje, ponižava u svakoj prilici, otima joj ono malo u očima preostalog neba. Mrzeo je i plastiku i brak, njeno otmeno poreklo, obrazovanje, intuiciju. Sve to bilo mu je odvratno, kao prljavština u bazenu, u koju su zurili već više od pola sata.

„Sranje”, prekinuo je tišinu.

Istog trenutka, korica hleba iz njenih očiju pala je u prljavu vodu.

„Vidiš li onaj stub, tamo?” upitao ju je, pokazujući prstom ka bazenu.

Uplašeno je pratila luk njegovog rukava, iz koga je izvirivao kažiprst uperen u prazninu. Nikakav stub nije videla. Baš ništa. Pognula je glavu kako bi izbegla da se izjasni.

„I?” insistirao je na odgovoru.

„Ne vidim”, prošaputala je.

„Ništa ti ne vidiš. Po običaju. Slepa si od rođenja. Za život. Totalno obnevidela.”

Zastao je, pa nastavio nešto tišim glasom. „Godinama sam te varao.”

„Znam.”, promrmljala je nesigurno.

„A! Znači, progledala si!” Grubo ju je uhvato za bradu i privukao ka svom licu. Učinilo joj se kao da će da je poljubi, pa je zažmurila. Umesto poljupca, još jače ju je stegao, a zatim i prodrmusao.

„Ne gledaj u mene! Nego tamo! U onaj stub!”

Protrljala je oči i iznova osmotrila i bazen i okolinu. Napregla se, ali nije videla ništa. Samo mehuriće i prljavu vodu. Ali možda nije u pitanju stub. Mogao je da izmisli bilo šta. Da se iživljava. Prenula se i uozbiljila.

„Da. Vidim ga.”

„Sigurna si?” priupitao je dečački, zagledan u vodu.

„Pa, eno ga. Usred bazena!” krotko je posvedočila.

Telo mu se najednom povilo. Posle nekoliko uzastopnih konvulzija, kao da se opustilo. Srušio se s klupe. Pogled mu je bio uperen ka nebu. Negde daleko, među retkim osunčanim oblacima, izgleda se slavio rođendan. Leteli su u vis baloni, konfete i plišani medvedići. Čula se muzika. Nekoliko akorda akustične gitare koji su se ponavljali. Ritam se odbijao o betonske ostatke unutrašnjeg dvorišta. Voda u bazenu blago se talasala. Mehurići su u rojevima izbijali na površinu.

Još je disao. U stvari, krkljao je. Pokušala je da mu pomogne; kao mnogo puta do tada, mada nije zaslužio. Otkad su se upoznali, ružno se ophodio prema njoj. Možda zato što nije mogla da ima decu, kao sve druge normalne žene. To mu je bio jedan od čestih povoda da je maltretira. Ili zato što je bila plemenitog porekla, a on prostak. I neobrazovan. Posebno ga je nerviralo to što je pametna, iako nikada nije isticala tu svoju prednost. Naprotiv, rodbina je za nju mislila da je glupa, jer se udala za „onu budalu”. Ili, u najmanju ruku, da je omađijana. Svi su o njoj loše govorili, a ona im je to dopuštala. Mislila je da je za većinu nevidljva, poput prozirne plastificirane trave. Nikada joj ništa nije pripadalo, čak ni sopstveni život.

Pa ipak, trenutno je njegov dah imala u rukama. Mehurići su se uskovitlali. Ubrzano je disao i na mahove povraćao, po njenom novom kostimu boje bakra. Sadržaj neprijatnog mirisa, prepun nesvarene hrane od jutros, izlivao joj se u krilo, a odatle je, u tankom mlazu, curio na zemlju. Položila mu je glavu na tlo, između dva poderana balona – žutog i tamnozelenog. Zakoračila je ka bazenu. Akordi gitare čuli su se iz daljine. Nije imala izbor – ili smrt ili prljava voda.

Kada mu je zapljusnula lice, kao da se namrštio, što je bio znak da je živ. Možda besan, ali živ. Pomilovala ga je po obrazu, a zatim nastavila da ga poliva. U tom poslu prilično se zanela, ne primetivši da je prestao da diše. Trebalo mu je još izmasirati uši, dlanove i stopala kako bi se povratio. Ali, nije imala dovoljno snage. Od hladne vode, prsti su joj utrnuli. Počela je da prebira po torbi. Odatle je najpre izvadila maramicu, s crvenom bordurom, i pažljvo mu ukonila vodu s lica; a zatim i ogledalce koje mu je prislonila uz bradu. Kako se površina, i posle nekoliko minuta, nije zamaglila, shvatila je da je mrtav.

Zaklopila mu je oči; tu, u nepoznatom dvorištu, posle proslave nečijeg rođendana. Zatim je sela na klupu da se odmori. Bez griže savesti. Učinila je koliko je mogla. Jednom se umreti mora. Pretila je glad i ledena zima, rat se tek zahuktavao. On to ne bi mogao da podnese. Kao ni svu tu prljavu vodu kojom ga je zasipala, sve dok se nije udavio. U ruci je stezala maramicu.

Za P.U.L.S.E Divna Vuksanović

Divna Vuksanović,  kratka bio-bibliografija

Divna Vuksanović rođena je u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, kao i na Flozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1992. magistrirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u oblasti teatrologje, a 1998. godine doktorirala na Filozofskom fakultetu u oblasti savremene filozofije i estetike. Redovni je profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, na Katedri za teoriju i istoriju.

Vuksanovićeva je do sada objavila preko sto naučnih i stručnih radova, šest naučnih studija u domenu filozofije, a priredila je i petnaestak naučnih publikacija iz oblasti estetike, filozofije medija i studija kulture. U oblasti literarnog stvaralaštva, objavila je 13 knjiga (poezija, poetska proza, kratke priče, knjige za decu, romani); realizovane su joj i tri radio-drame u okviru Dramskog programa Radio Beograda.

  Divna Vuksanović, Nina Cvijović, priča, Stub