Subverzivne postmodernističke metode Itala Kalvina u “Ako jedne zimske noći neki putnik”

Književnost je uvek pronalazila nove načine da prilagodi svoj oblik i svrhu stalnim promenama sveta. Pitanja na koja je trebalo davati odgovore podstakla su autore poput Borhesa, Eka, Nabokova ili Kalvina da eksperimentišu sa različitim načinima pisanja. U romanu Ako jedne zimske noći neki putnik, Italo Kalvino podriva tradicionalne uloge autora, čitaoca i zapleta tako što ih koristi u originalnoj i neočekivanoj kombinaciji. Na taj način uspeva da ponudi novu perspektivu definicije književnog teksta.

Kalvino opisuje svoj pogled na proces pisanja tako što ga dovodi u vezu sa činom igranja: „Književnost je kombinatorna igra koja traga za mogućnostima sadržanim u sopstvenom materijalu, nezavisno od ličnosti pesnika, ali je to igra koja u određenom trenutku dobija neočekivano značenje” (1997, str. 27). Stoga on smatra da je tekst sredstvo koje olakšava revoluciju u odnosu na postavljene parametre pisane reči i otkriva nova značenja. Književnu igru uočava i Everman Velč, koji tvrdi da Italo Kalvino ne poriče tradiciju, već je transformiše kako bi ponovo stvorio i ponovo uspostavio vezu između radnje i njenih učesnika (1984, str. 63). Ovo bi se moglo povezati i sa T.S. Eliotovom teorijom modernizma jer opisuje ponovno pronalaženje i nastavak tradicije autorstva. Kalvino poseže u prošlost i koristi nekoliko sredstava u svom romanu u cilju restrukturiranja svog književnog diskursa.

Jedna od najvažnijih promena koje Kalvino unosi je moć koju daje čitaocu tako što koristi naraciju u drugom licu. Roman počinje tako što implicira čitaoca, koji je do sada bio posmatran kao pasivni učesnik u razvoju radnje:

„Upravo počinješ da čitaš najnoviji roman Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putniik. Opusti se. Usredsredi se. Odagnaj svaku drugu misao. Pusti da svet koji te okružuje otplovi u zaborav.”[1] 

Mariolina Salvatori analizira početak romana i sugeriše da:

„ja“ koje kaže „ti“ u prvom redu knjige Ako jedne zimske noći neki putnik, a ne treba dugo da se ovo otkrije, „ludičko“ ja, ono koje, da bi igra bila vredna igranja, zahteva komplementarni “ludički” stav kod onoga ko prihvati izazov da igra; alternativa igranju sa Ja je da ga igra određeno Ja, kao Lettore, Lettrice i razni drugi čitaoci/likovi u romanu (1986, str. 196).

Drugim rečima, ona smatra da Italo Kalvino izaziva čitaoca da se kao lik uključi u narativ, podrivajući tako autoritet tradicionalnog autora.

Ova preraspodela značaja koja je dovela do stavljanja čitaoca u centar romana privukla je pažnju mnogih kritičara koji su uočili nekoliko sredstava subverzije upotrebljenih od starne ovog postmodernističkog pisca. Madlen Sorapur tvrdi da autor knjige Ako jedne zimske noći neki putnik potkopava njegovu ulogu stvarajući fiktivnog autora pod istim imenom (1985, str. 703): „ Upravo počinješ da čitaš najnoviji roman Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putniik”[2], „Samo još minut, upravo završavam Ako jedne zimske noći neki putnik Itala Kalvina”[3]. Čineći to, Kalvino udaljava sebe kao predmet čitalačkog interesovanja i pretvara pričanje o knjizi u radnju romana. Štaviše, Sorapur tvrdi da pisac izmiče čitaocu kada „kroz tekst umnožava slike sebe“ (1985, str. 704). On ne samo da stvara lik sa svojim imenom, već generiše i dva druga koji izgledaju kao njegov alter ego. S jedne strane, tu je Sajlas Flaneri, „mučeni pisac“, koji ne može da pronađe svoj autorski identitet i brine se da će biti samo još jedno ime na koricama knjige: „Romani Sajlasa Flanerija su nešto toliko osobeno… čini se kao da su nastali pre, mnogo pre nego što ste ih napisali, u svim njihovim detaljima… Čini se kao da teku kroz vas, koristeći se vama koji znate da pišete jer, na kraju krajeva,neophodno je da postoji neko ko će ih napisati.”[4]

Dalje, identitet ovog izmišljenog lika je podeljen na identitet čoveka i pisca. Ljudmila takođe insistira na razlici između Sajlasa pisca, i Sajlasa naratora:

Kao što sam vam objasnila, vi ste dve odvojene osobe koje ne treba mešati… Nemam nikakvu sumnja da ste vi konkretno ta osoba a ne neka druga, iako nalazim da se preterano ne razlikujete od mnogih muškaraca koje poznajem, ali mene zanima nešto posve drugo, zanima me onaj Sajlas Flaneri koji postoji u knjigama Sajlasa Flanerija, nezavisno od vas koji ste sada ovde…[5]

Razdvajanjem ova dva entiteta, Kalvino ponovo dokazuje da je ono što je važno u stvarnosti njegovog fiktivnog sveta i dalje tekst i ono što se u njemu nalazi, ali ne i ličnost koja ga je stvorila.

S druge strane, tu je Ermes Marana koji je odgovoran za fragmentaciju romana, „metafikcionista“ kako ga naziva Sorapur, koji priželjkuje književnost „punu apokrifa, lažnih autora, imitacija, falsifikata i pastiša”[6]. Čini se da je to Kalvinova namera, budući da njegov roman sadrži pastiš nekoliko drugih žanrova koji stvaraju konfuziju. On izjavljuje da je književno delo poput bojnog polja jer postoji stalni strah da neće moći da zadovolji čitaoca. Stoga je proces čitanja najvažniji jer bez njega tekst ne bi bio u potpunosti završen. Kroz karakter prevodioca, Italo Kalvino stavlja naglasak na destinaciju određenog napisanog dela, a ne na onoga koji je taj deo napisao.

NAPETOST KOJU KALVINO STVARA FRAGMENTACIJOM JEDNE PRIČE NA DESET RAZLIČITIH TRANSFORMIŠE ČITAOCA U STRASTVENOG TRAGAČA ZA STVARNOM GLAVNOM RADNJOM ROMANA, SA POČETKOM I KRAJEM.

Štaviše, čini se da Marana potpuno odbacuje funkciju pisca Sajlasa Flanerija, čiji stil je mašina iskopirala i pretvorila u tekst, zbog čega on sumnja u sopstveno autorstvo: „Jedine knjige koje priznajem za svoje su one koje tek treba da napišem”[7]. Kalvino se poziva na istu sliku kada govori o upotrebi književnosti i potvrđuje da se književnost može posmatrati kao mašina, ali da čin čitanja mogu da vrše samo ljudska bića (1997, str. 21). Drugim rečima, čitalac se smatra nezamenljivim, dok bi pisca lako mogao da zameni neko ko vlada veštinom pisanja. Mišel Fuko predviđa Flanerijevu autorsku krizu postavljajući fundamentalno pitanje za moderniste: „U čemu je razlika ko govori?“ (1991, str. 120).

O smrti autora detaljnije govori Rolan Bart. On autora smatra proizvodom društva koje je osetilo potrebu da poveže književna dela sa ličnošću pisca. Bart tvrdi da je tekst rezultat „ovde i sada” i da dodeljivanjem autora samo ograničava njegova beskonačna moguća tumačenja (1977, str. 148). Iz onoga što kaže francuski kritičar, moglo bi se zaključiti samo da tekst krši konvenciju značenja i da postoji u onoliko alternativa koliko čitanja prikupi. Jedan od čitalaca koji raspravljaju o ovom pitanju na kraju Kalvinovog romana navodi da čak i isti čitalac može imati različita iskustva svaki put kada ponovi čitanje knjige:

“(…), ali kad god čitam neku knjigu čini mi se da je čitam prvi put. Da li se to ja neprekidno menjam i uvek zapažam nove stvari koje prvi put nisam primetio? Ili je pak čitanje konstrukcija koja stiče oblik spajanjem velikog broja promenljivih i ne može dva puta da se ponovi sledeći istu šemu? Kad god pokušam da oživim osećanje koje je u meni izazvala neka knjiga koju sam pročitao, moji utisci o njoj su posve drugačiji od onih prvobitnih.”[8]

Kraj Ako jedne zimske noći neki putnik tako predstavlja novu postavku u kojoj čitaoci zadržavaju svoju autonomiju. Kalvino stupa u kontakt sa il Lettoreom u zajednici čitalaca koji raspravljaju o različitim načinima na koje se knjiga može čitati. Rezultat njihove interakcije neminovno vodi ka onome što Bart naziva „rođenjem čitaoca” (1991, str. 148).

Istovremeno, sa porastom broja čitalaca, neki kritičari su primetili da bi njegovo osnaživanje moglo biti samo privid i da bi okviri romana mogli da zatvore čitaoca. Melisa Vots tvrdi da „autorska manipulacija” ne znači nužno i isključenje čitalačkog oslobođenja o kojem je govorio Rolan Bart. Ona sugeriše da se autoritet čitaoca odnosi na očekivanja koja ima u pogledu razvoja sopstvenog čitanja (1991, str. 715). To bi moglo značiti da iako je čitalac deo izmišljenog univerzuma, njega ili nju zanima samo ono što bi mogao dobiti od deset romana koje Kalvino počinje u svojoj knjizi. U vezi sa ovim, Ijan Rankin govori o dvojici Čitalaca u romanu. Jedan od njih, la Lettrice, smatra se „čistim čitaocem“ jer „čita željno iz čiste radosti iskustva, a način na koji ona gleda na čin čitanja je nesumnjivo orijentisan na odgovor čitaoca“ (Rankin, 1986, str. 126). Kao što je već pomenuto, Ljudmila pokazuje tip ponašanja koji je striktno orijentisan na uživanje u zadovoljstvu čitanja: „Verujemo… Zašto: verujemo? Ja volim da čitam, ali zaista da čitam…”[9]

Muški čitalac, s druge strane, kao da obraća više pažnje na napredak radnje i Rankin sugeriše da je uhvaćen u „zaveri u kojoj se tekstovi lažiraju“ (1986, str. 127). Stoga, napetost koju Kalvino stvara fragmentacijom jedne priče na deset različitih transformiše čitaoca u strastvenog tragača za stvarnom glavnom radnjom romana, sa početkom i krajem. U svojoj potrazi, on se prepušta uticaju spoljašnjeg plana i samim tim potpada pod autorovu kontrolu. Štaviše, Melisa Vots tvrdi da autoritet pisca nije uklonjen iz Kalvinovog romana, ali da zabuna

proizilazi iz istovremenog oslobađanja čitaoca od tradicionalnih stega fikcije i nametanja novih. Ako jedne zimske noći neki putnik kao da predaje književnu pozornicu čitaocu, a ipak autor koji režira scenu je na svakom koraku. Možda je najveća moguća moć za one koji čitaju zapravo svest o stalnom prisustvu autora (1991, str. 715).

Drugim rečima, kritičar sugeriše da moć čitaocu daje on ili ona znajući da njihovo čitalačko iskustvo nadgleda autor. Međutim, osećaj sputanosti se ne može odstraniti. Na nivou teksta, ostvaren je u sceni u kojoj je il Lettore uhapšen zbog posedovanja knjige koja je očigledno zabranjena u zemlji u koju putuje, mestu gde se „falsifikuje sve što se može falsifikovati“[10]. Time, autoritet koji ga hvata postaje upitan.

Melisa Vots dalje govori o načinu na koji italijanska spisateljica potkopava funkciju čitaoca i kako se ona manifestuje kroz tekst. Ona primećuje da, iako čitalac biva oslovljen naracijom u drugom licu – „ti“, njegov odgovor na ono što se dešava u romanu ograničen je pravcima koje mu autor daje od početka do kraja (Vatts, 1991, str. 711-2):

Ubrzo si se sveo na onog koji tek prisustvuje situacijama koje kreiraju drugi, podnosi tuđu samovolju, zaglibljuje se u događaje koji izmiču njegovoj kontroli. Čemu onda služi tvoja uloga protagoniste? Ako i dalje budeš pristajao na tu igru, to znači da si i ti saučensik u sveopštoj mistifikaciji.[11]

Drugim rečima, iako autor tvrdi da daje slobodu čitaocu time što ga čini protagonistom svoje knjige, njegova književna strategija pokazuje se suzdržanijom nego što bi trebalo da bude. Štaviše, Vots primećuje nedostatak informacija koje narator daje o čitaocu, pretvarajući ga time u apstraktni entitet (1991, str. 712):

Ova knjiga je do sada vodila računa da Čitaocu koji je čita pruži mogućnost da se poistoveti sa Čitaocem o kojem čita: zbog toga njemu nije bilo dato nikakvo ime, je bi ga ono automatski označilo kao Treću Osobu, kao lik (dok je tebi, budući da si Treća osoba, bilo neophodno dati ime, Ljudmila), tako da je on zadržan u apstraktnoj sferi zamenica, raspoloživ za svako svojstvo i svako činjenje.[12]

Obraćajući se direktno čitaocu, Kalvino uspeva da ga iznenadi jer se uključuje u radnju, ali u isto vreme čitalac nije ništa drugo do samo apstraktna figura koju svako može da zameni.

Na ovom mestu bi moglo biti korisno pomenuti razliku koju je u svojoj klasifikaciji čitalaca napravio Umberto Eko. Prema njegovim rečima, postoji razlika između empirijskog čitaoca, „konkretnog“ čitaoca teksta i uzornog čitaoca, koji je u stanju da tumači tekst onako kako je autor nameravao. Podrivajući tipologiju koju koristi Eko, čitač kojeg je stvorio Kalvino treba da manipuliše empirijskim čitaocem da postane uzorni. Mesto ovog privilegovanog čitaoca zauzima sam autor, smatra Žospe Frančeze (1997, str. 10), jer je on taj koji u krajnjoj liniji nadgleda tok radnje.

Upoznat sa paradigmama francuskog strukturalizma, Kalvino u intervjuu sa Georgijem Lućenteom izjavljuje da strukturalisti „nastoje da daju opis teksta, fenomena, što nije isto što i interpretacija” (1985). Kalvinov cilj je da osmisli zaplet koji ne potpada pod klasičnu paradigmu narativne konstrukcije, već onaj koji otelotvoruje tekst o tekstu, metafiktivnom delu. Deset priča prikazanih u knjizi Ako jedne zimske noći neki putnik može se posmatrati kao pokušaj da se klasifikuju različite vrste romana koje postoje u tom trenutku. Ovih deset priča koje je Kalvino sastavio u istom tekstualnom univerzumu čine registar romana, klasifikaciju koja se posmatra kao nefikcionalni žanr. Kalvino uspeva da potkopa ulogu radnje umetanjem ovog žanra u izmišljeno pisanje. Istovremeno, svrha pravljenja zapisa različitih tipova tekstova implicira da haosom, koji je verovatno nastao promenom pravila, i dalje vlada red.

Dalje, Piter Bondanela smatra da „Kalvinov roman sadrži uzastopne lažne narativne početke, od čijih nedostataka uspeha je sačinjen njegov uspešan završen roman” (2003, str. 175). Drugim rečima, iskustvo čitanja koje il Lettore i la Lettrice stiču traženjem pravog teksta, među deset romana uvedenih u Kalvinovo delo, na kraju je zadovoljavajuće. Proces kroz koji su prošli važniji je od otkrivanja zaključka knjiga koje su započeli. Pred kraj, čitalac više ne može da pronađe nijednu knjigu, ali to nije važno jer je eksperiment završen. Ovo mišljenje se preispituje kako se bliži kraj teksta, rečima jednog od čitalaca iz biblioteke:

Da li vi zbilja mislite da svaka priča mora da ima početak i kraj? Nekada su priče imale samo dva moguća završetka: nakon što bi prošli kroz sva iskušenja, junak i junakinja bi stali pred oltar ili bi umrli. Krajnji smisao na koji upućuju sve priče ima dva lica: nastavak života ili neminovnost smrti.[13]

U ovom trenutku, Kalvino iznenađuje čitaoca tako što napiše tradicionalan kraj. Priča o Čitaocu i Drugom Čitaocu nalazi svoje rešenje u njihovom braku i radnja je ponovo subvertirana iz fragmentovanog narativa unutrašnjeg okvira u ovaj konvencionalni razvoj radnje u spoljašnjem okviru priče.

Dok dvoje Lettorija nastavljaju zajednički život, u izjavi tog čitaoca i dalje je prisutno pitanje smrti. Način na koji je Kalvino struktuirao tekst i, što je još važnije, inspiracija koju je uzeo iz Priče iz 1001 noći, mogli bi dati objašnjenje toga. Prema Fukou, glavna svrha Šeherezadinog fragmentarnog pripovedanja bila je da „smrt zadrži izvan kruga života“ (1991, str. 102). Ubacivanjem nedovršenih priča u roman, Kalvino želi da zadrži interesovanje svojih čitalaca i time izbegne smrt autora.

Ova teorija se slaže sa Markijevim zapažanjem da se knjige mogu sačuvati u večnosti sve dok imaju čitaoce koji će proživljavati njihove tekstove (1999, str. 119). Dakle, čin čitanja čini osnovu za trajnost pisane reči. Štaviše, treći čitalac koji učestvuje u poslednjoj sceni u biblioteci govori o „knjizi svih knjiga“, koja obuhvata njegovo književno iskustvo: „Svaka nova knjiga koju pročitam postaje deo one sveobuhvatne i jedinstvene knjige koja je zbir svih knjiga koje sam pročitao“[14]. Ova tvrdnja ide u prilog tabula rasa teoriji prema kojoj se znanje prikuplja u vremenu i kroz iskustvo. Nedužni čitalac nije upućen u proces čitanja i ostavljen je da sam otkriva svet fikcije, baš kao što se urednik Kavedanja seća da je to uradio: „Znate? Kao dete, da bih čitao, sakrivao sam se u kokošinjac”.[15]

Naznaka da je Kalvinovo delo eksperiment na polju književnosti nalazi se u samom naslovu romana. Mariolina Salvatori primećuje „ako“ u naslovu romana koje bi moglo da sugeriše „hipotezu, hipotetičko čitanje koje čitalac mora da nastavi da ispituje, testira i ponovo čita, ponovi ispisuje, ponovo čita“ (1986, str. 31). Po njenom mišljenju, Kalvinovo delo podrazumeva preispitivanje konvencionalnih paradigmi romana. Štaviše, uvođenjem hipoteke na početku, on čitaocu nudi ono što Rut Danster prepoznaje kao Kolridžovsko „voljno ukidanje neverice“ (2010). To bi značilo da se čitalac od početka priprema da bude svedok novog pristupa pisanoj reči.

Italo Kalvino nikada nije prestao da igra igru preuređenja književnog prostora dok je pisao Ako jedne zimske noći neki putnik. On polaže nadu u metafikcijski tekst koji analizira ulogu čitaoca i autora izvan jednostavnog priznavanja njihovog postojanja i nudi novu perspektivu pisanja koja čitaoca stavlja u centar književnog procesa. Ono što je važno jeste da Kalvino vlada principima naratologije, kao što Heseov Jozef Kneht vlada principima epistemologije. Kroz svoje metode subverzije, on se dokazuje kao pravi Magister Ludi.

Tekst: Amalia Mihailescu
Izvor: Essex Stoudent Journal
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

[1] Svi citati iz romana u ovom tekstu preuzeti su iz: Italo Kalvino, Ako jedne zimske noći neki putnik, izdavač: Plato (prevod: Ana Srbinović), Beograd, 2016, str, 7.
[2] Isto.
[3] Isto, str. 266.
[4] Isto, str. 196.
[5] Isto, str. 197.
[6] Isto, str. 164.
[7] Isto, str. 202.
[8] Isto, str. 261.
[9] Isto, str. 75.
[10] Isto, str. 219.
[11] Isto, str. 225.
[12] Isto, str. 146-147.
[13] Isto, str. 265.
[14] Isto, str. 262.
[15] Isto, str. 162.

  Ako jedne zimske noći neki putnik, Glif, Italo Kalvino, Književnost