„Samo smrt otkriva, koliko je svaki čovek u stvari mali.“

(Juvenal)

U devetnestom filmu serijala o Džems Bondu snimljenom 1999. godine, u jednoj od ključnih scena, dok Bonda (kog igra Pirs Bronson) drže dva razbojnika, sjajna Sofi Marso, koja u filmu igra prefriganu lepoticu i ubicu Elektru King, pošto poljubi zarobljenog Bonda, kaže mu „Da nisi njuškao, mogla sam ti pokloniti svet.“ Na to on izgovara reči koje odzvanjaju:

„Svet nije dovoljan“ („The world is not enough“).

Kasnije saznajemo da to nije samo naziv 19. filma o Bondu, već da su reči navodno preuzete iz grba agentove porodice, što se pominje već u jednom od filmova iz serijala koji se zove „U službi njenog veličanstva“. Jer agent 001, doznajemo, plemićkog je porekla.

Ali ovde priča o jednom motu tek počinje.

Naime, grb sa devizom (motom) je prenet iz istorije u fikciju. Bond nije potpuno izmišljeno ime. Džems Bond – onaj iz filma – književni je potomak porodice stvarnog Sir Tomasa Bonda (1620-1685) koji je u XVII veku dobio plemićku titulu „baronet od Pekama“ – kao i grb – od kralja Čarlsa II i koji je, između ostalog bio računovođa kraljice – majke, Anrijete Marije od Francuske. Baronetovo ime je ipak na neki način ostalo čuveno pre svega po činjenici da je deo njegovog imovime kasnije pretvoren u ulicu „Bond street“ – jednu od centralnih londonskih ulica koje povezuju Oxford Street i Pikadili trg, i u kojoj se danas nalaze neke od najluksuznijih prodavnica i najskupljih zgrada u Londonu.

Odakle sitnom, iako vrlo imućnom engleskom plemiću iz XVII veka porodična deviza koja deluje tako ambiciozno i pompezno, veliko je pitanje. Možda je Tomas Bond od Pekama, čovek koji je bez sumnje imao ambicije i sposobnost, pomislio da svet nije dovoljan onda kada se oženio francuskom plemenitom damom koja je bila pratilja kraljice majke. Ili je devizu slučajno preuzeo iz neke priče dvorana Katarine od Bragance, portugalske princeze koja se udala za Čarlsa II? Ili je bio u nekoj obskurnoj vezi sa, videće se zašto, sa Jezuitima?

Ako je engleskom baronetu deviza „Svet nije dovoljan“ manje priličila nego njegovom fiktivnom potomku iz sveta špijunaže u XX veku, nije isti slučaj kada je u pitanju španski kralj, veliki Habsburg, jednu ili dve generacije stariji od pomenutog Tomasa Bonda.

Filip II Španski (1527-1598) nosio je sledeću titulu: „Kralj Kastilje, Leona, Aragona, Portugala, Navare, Napulja, Sicilije, Jerusalima, Majorke, Sardinije i ostrva, Indije i čvrste zemlje na Okeanskom moru; nadvojvoda Austrije, vojvoda Burgundije, Lotaringije, Brabanta, Limburga, Luksemburga i Milana; grof od Habsburga, Flandrije, Artoa i Burgonje; grof palatin Enoa, Holanda i Zelanda, Namira, Drenta, Zufena; princ Zvanema, markiz Svetog Rimskog Carstva, lord Frizije, Zalanda, Mhelena i gradova i zemalja Utrehta, Oversiela i Groningena; gospodar Azije i Afrike“

Ipak, čini se da Filipu nikada nije bilo dosta poseda. Svet nije bio dovoljan. Na svoje ogromno carstvo u kom sunce nikada nije zalazilo, dodao je i susedni Portugal. U godini 1581, kada se Filip, nakon bitke kod Alkantare, u okolini Lisabona, u kojoj su španske trupe razbile portugalske branioce, krunisao kao naslednik „izgubljenog kralja“ – Sebastijana (kojeg neki Portugalci i danas isčekuju kako bi vrati staru slavu luzitanskog naroda) – on je već bio gospodar ogromnih prekomorskih teritorija, od Meksika do Perua.

Krunisavši se za kralja Portugala, Filip je dao da se iskuje posebna srebrena medalja sa svojim portretom sa jedne strane i sa zemaljskom kuglom, sa druge strane, nad kojom je slika konja u galopu (Bukefala? Pegaza?) uz reči: „Non suficit orbis“ („Svet nije dovoljan“). Filipova ambicija nije imala granice.

Uključivanje Portugala u kratkotrajnu Iberijsku uniju – koja je potrajala tek nekih šest decenija – uzgred je proizvelo i posledice koje su imale svetske razmere. Pomorski rat koji je besnio između, s jedne strane Španije i s druge strane Engleske i Holandije, pretvorio se u globalni pomorski sukob koji je obuhvatio i portugalske brodove i posede i koji se mogu smatrati za prvi svetski konflikt. Evropskim državama – piratima, ni poznati svet mora i okeana po kojim su portugalske i španske trgovačke flote prenosile začine skuplje od njihove težine u zlatu, više nije bio dovoljan da bi zadovoljio sve apetite i ambicije. Dva kralja Filipa kasnije, za vreme vlade Filipa IV Španskog, Portugal se oslobodio habsburške vlasti (1640) – ali ne i ogorčenog rata sa Holanđanima oko prekookeanskih puteva tokom kog su Holanđani preoteli dobar deo kontrole pomorskih postaja gradova i puteva od Portugalaca – poput Malajskog zaliva i trgovine sa Japanom – da bi zatim Britanci preoteli posede od jednih i od drugih i stvorili svoje svetsko carstvo.

Ali odakle Filipu II moto o svetu koji nije dovoljan? Ovde se u priču uključuje i prvi globalni monaški red Katoličke crkve – Družba Isusova (Jezuiti) koje su u Parizu (baš ispod brda Monmartr) osnovali šestoro Španaca na čelu sa Sv. Ignacije Lojolom (1541. godine). Jezuiti/Isusovci će tokom XVI veka stići svuda tamo gde su stizale portugalske i španske karavele. Pokrštavali su indijance u prašumama Amazona, Japance iz Nagasakiju, ostavljali glave i proglašavani za svete i blažene po Indokini, Indoneziji, Filipinima. U odnosu na njihove uzbudljive životne sudbine, povest o Džemsu Bondu je pričica za malu decu.

„Unus non sufficit orbis“ (Jedan svet nije dovoljan) pisalo je, navodno na jedrima broda koji je oca Manuela da Nobregu – odveo preko okeana (1549) da osnuje Sao Paolo, Santijago, Rio de Žaneiro, u Brazilu.

Vek kasnije (1640), Jezuiti iz Nizozemske u Antverpenu objavljuju luksuzno ilustrovano izdanje knjige posvećeno jednom veku postojanja Družbe Isusove – Imago primi saeculi. U drugom poglavlju impresivnog dela, koje opisuje razvoj Družene (Societas crescens), nalazi se slika krilatog anđela koji stoji između dve kugle koje pokazuju dve polovine Sveta. Slika je postavljena neposredno ispod reči “Misije Družbe u dvema Indijama” (Societatis misiones Indicae) – tj. u Americi i u Aziji – i direktno iznad mota “Jedan svet nije dovoljan” (Unus non sufficit orbis).

Ali opijenost čudima i begraničnostima sveta i kosmosa nije nastala za vreme Jezuita. Treba se vratiti u antiku, odakle je moto o svetu koji nije dovoljan – na latiinskom – i iznikao.

Rimski pesnik Lukan, nećak stoičkog filozofa i državnika Seneke, opevao je kako su Cezar i Pompej, dva trijumvira, nekadašnji tast i zet, velike vojskovođe, raspravili vlast nad rimskim svetom. U 456. stihu desetog pevanja epopeje „De bello civili“ koju su nazvali „Farsalia“, Lukan zaključuje da Cezaru ni ceo rimski svet nije bio dovoljan (cui Romani spatium non sufficit orbis). Kod Farsale u Grčkoj, Cazar je satro Pompejevu vojsku i postao jedini gospodar tadašnjeg sveta (ili skoro).

Cezarov potomak u šestom kolenu, koji je uz vladarsko ime (Cezar Avgust) nosio i sopstveno ime Neron – takođe je smatrao da vladati svetom nije bilo dovoljno za carsku slavu. Stoga se kao vladar takmičio na igrama u Olimpiji ili u sklapanju pesama. Uvek je morao da pobedi. Privilegij vladara. Kada je međutim, uvideo da njegov prijatelj Lukan ima veći pesnički talenat, zabranio mu je da objavljuje svoje pesme. Lukan nije stigao da završi Farsaliu. Izgubio je život (65. g) kao žrtva Neronove osvete protiv zaverenika među kojima je bio i Lukanov stric Seneka. Tri godine kasnije, Neron se pridružio nekadašnjem prijatelji, izgovarajući, nakon što je presekao vene, svoje poslednje reči: „Koliko velikog umetnika gubi svet!“

U godini Neronove smrti rodio se Juvenal (68. g) koji je u svojoj satiri X komentarisao život i smrt najvećeg od svih osvajača – Aleksandra Makedonskog:

„Svet nije bio dovoljan za tog mladića iz Pele, Aleksandra,

Kome su sve granice bile uske,

Kao da je proteran na sitno ostrvo,

Ali kada jednom bude stigao u grad nazvan Vavilon, grad od cigle i gline,

Moraće se zadovoljiti njime kao svojim grobom.

Jer samo smrt otkriva, koliko je svaki čovek u stvari mali.“

The world is not enough. Non suficit orbis

Svet Aleksandru nije bio dovoljan – ali kovčeg jeste.

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Džems Bond, Istorija, jezuiti, moto