Tajanstveno dete

„Šuma Rambuje je šuma krvi.

I neću se umoriti ponavljajući da je šuma Rambuje – šuma krvi. Tamo se desilo žrtveno ubistvo Doroteje.

Najpre policija nalazi snežno-belog jelena s prerezanim grlom, potom obnaženu ženu sa istim ranama… Može biti da sam ja takođe nekad bio ubijen u šumi Rambuje.“.

Žan Parvulesko: Tajna vile Atlantida

Razbojnik koji pristiže mračnom ulicom – ova slika pripada snu, tačnije polusnu, onom nesigurnom predelu koji deli san od jave. Razbojnik, koji nije samo razbojnik, prosjak koji nije samo prosjak, već i nešto više, mnogo više od toga. Iz mračne senke, on motri na biskupove odaje. Svetla se gase. Bankar, član niza upravnih odbora, ekspert za tokove novca, samo je marioneta u tuđim rukama. Sve, svaka stvar, svako biće ili predmet, ima i svoju tamnu stranu, nešto što izmiče našem racionalnom poimanju. Bića koja vidimo jesu bića koja znamo, ili mislimo da ih znamo, ali istovremeno ona su i mnogo više od toga.

Već u sledećem trenutku, razbojnik nestaje u senci, biskup tone u kratak i nemiran san.

Papa je ubijen u jednoj od svojih palata.

Ne zna se tačno u kojoj.

Znaci se množe i svi govore o istom: o tajanstvenoj konstelaciji nebeskih tela kakva se nije dogodila od 1167. godine, kada je jedan astrolog ili mag predskazao pad Perzijskog carstva. Tog dana je rođen Džingis kan. Svoje proročanstvo astrolog je platio glavom.

Na dan 6. februara 1962. neki zvezdoznanac je predskazao rođenje tajanstvenog deteta koje će uzdrmati svet.

To je, barem u početku, samo banalna novinska vest.

Neki bulevarski pisac joj je, možda nehotice, dodao novu dimenziju, povezujući tajanstveno dete sa „kraljem užasa“ čije rođenje je predskazao Nostradamus.

Pred džamijom Omajada u Damasku okupljaju se vernici, očekujući da se pre Dadžala i Mahdija na Isinom minaretu, pred kojim se svakog jutra prostire crveni tepih, pojavi istiniti Mesija, onaj koga su hrišćani smatrali za istinitog Sina Božjeg.

U toj džamiji ima jedna kula i ima jedna skrivena kripta..

Treći element

„Postoje dve istorije: ona zvanična, o kojoj govore laici, istorija namenjena neposvećenim, i ona tajna, paralelna i skrivena. O njoj govore znalci, oni koji tumače tajne znake, misterioznu pozadinu događaja, njihove mistične tokove i njihove inspiracije, u nadi da će pronići u njihov smisao. Nije nužno da je ona istinita; ona na to i ne pretenduje.“

„Istinita je ona treća, nepoznata ljudima: nju zna samo Bog.“

Ove reči je izgovorio čovek mršavog, oštro klesanog lica koji je nosio razna imena, među ostalim i Rejmon. Tako je potpisao neke od svojih knjiga.

Bile su upućene meni, u prijatnoj polutami njegovog stana u Briselu, u ulici Ž. Nad Brisel se spuštalo veče, zagušljivo i teško, kao da se primicalo nevreme, letnja oluja.

„Na početku istorije je zavera; iza nje stoji znanje, tajno znanje koje nije moguće poveriti gomili. Ono i ne podleže objašnjenjima ni tumačenjima; izražava se pre simbolima nego rečima. Sve političke doktrine, našeg kao i bilo kojeg drugog doba, samo su njihov odjek. Izobličen i degenerisan odjek, treba li to naglasiti?“

„Onima koji kuju zaveru odgovaraju posvećeni istraživači zavere; ponekad je reč o istim ličnostima, obdarenim posebnim čulom za istoriju. Onim koje nedostaje profanim istoričarima, usmerenim na puko prikupljanje činjenica, golih informacija.“

 „Sva moja saznanja, međutim, upućuju na to da postoje dva naporedna reda, bilo bi tačnije reći: dve zavere. One se kroz istoriju pojavljuju pod raznim nazivima. Red Kvarte i Red Kvinte, to su neka od njihovih tajnih imena. Tako su se nazivali u doba krvave Francuske revolucije. Red Memfisa i kult Heliopolisa. Posvećenici Seta i posvećenici Zelenog Zmaja. Sakralni Red Okeana i Red Kontinenta. Dve zavere, dve planetarne zavere koje određuju hod istorije i njene tajanstvene zaplete.“

„Ipak, u većini poznatih konspiroloških šema nedostaje nešto bitno: Treći element, najtajniji od svih. Najskriveniji, i gotovo nedokučiv. On izranja iz tame u odlučujućim događajima svetske povesti, ne samo političke, u trenucima trijumfa, kada se pobeda jednih ili drugih čini neizbežnom i konačnom. Tada na scenu stupa Treći element, kako bi pobedu jednih preokrenuo u njenu suprotnost, u njihov poraz. Stvari nisu onakve kakvim ih vidimo. Upamtite to. Njegovo prisustvo se otkriva u dvojnosti.“

 „Sve što se približava suštini`, to je njegov misteriozni moto, `deli se na dvoje`“..

Vladavina Saturna

Stvari nisu onakve kakvim ih vidimo. Svako biće i svaka pojava imaju i svoje mračno naličje – ono što je nedostupno razumu, ono što izmiče ili se opire razumevanju pa i našem viđenju, nešto što se da samo naslutiti.

Od pre nekog vremena, mi se, kako tvrde adepti, nalazimo u Epohi Vodolije. Za njega se vezuju tolike nade i velika očekivanja. To je, kako kažu njegove sirene, novo spiritualno doba čovečanstva; doba duhovnog uzdizanja, napretka i prosvetljenja, vreme u kome će se, da se izrazimo vulgarnim rečnikom profanih, dogoditi novi evolucijski skok i, po svoj prilici, okončati ljudska vrsta kakvu danas znamo.

Adepti Zavere Vodolije – jer, i u ovom slučaju, reč je o zaveri, o planetarnoj zaveri – govore o astralnom planu i o astralnom telu, jednom od tri osnovna tela koje sadrži ljudsko biće.

Astralnom telu, kako piše Rudolf Štajner, saobrazno je mišljenje. U Epohi Vodolije, astralno telo treba da bude „otvoreno“ za astralne projekcije koje dolaze spolja, neznano odakle, i koje ispunjavaju astralno telo, da bi, kako kaže Dorijan Nuaj, „kao neka vrsta astralnog implanta u potpunosti kontrolisale misaoni proces ljudi“.

U tekstu „Glasnik Nevidljivog carstva“, posvećenom Kornelijusu i njegovom učenju, nekoj vrsti nekrologa, u kome se evociraju uspomene na susrete s ovim autorom, pominju se crne piramide: piramide koje upravo niču na „akupunkturnim tačkama Zemlje“, ucrtanim na mapama okultnog Zapada. Te piramide se podižu širom planete, „posebno u Francuskoj, u Peruu i Meksiku, u severnoj Africi, u Maroku…“ Čemu one zapravo služe? Očigledno, one omogućavaju ili olakšavaju pomenute astralne projekcije, koje će anulirati misaone procese velike većine ljudi, čineći ih mogućim samo za izuzetne, naročito obdarene pojedince…

Doba Vodolije je u stvari epoha Saturna. Vladavina Saturna je, suprotno od onog u šta veruje gomila, vreme tiranije, masovnog stradanja i pogibelji – a ne epoha oslobođenja ili doba slobodnog duha. Da bi se iz mase izdvojila manjina, elita, sposobna da reflektuje čistu misao, potrebno je žrtvovati milione – pretežnu većinu ljudskog roda. To je ideja Saturna i njegove vladavine. Očekivani evolucijski skok je za većinu upravo involucijski pad, pad u podljudsko stanje, ili naprosto iščeznuće. Nije li i tu na delu zavera, Zavera Vodolije?.

Probuditi mrtve

Arheološka otkrića se množe, gradovi, zaboravljeni gradovi, artefakti, kosti mrtvih, njihovi hramovi, izranjaju na svetlost dana. To nisu samo mrtve stvari, beživotni predmeti. Maksimilijan Sikorski, u svojoj knjizi U potrazi za Agartom (izdatoj u Moskvi 1993.), primećuje:

„Otkrivajući drevne civilizacije, izvlačeći njihove ostatke na svetlost dana, današnji arheolozi oslobađaju sile kojima su u svakom pogledu nedorasli. Oni i ne znaju ništa o njihovom postojanju. Sile kojima se obraćaju nadilaze njihove skromne moći… To nisu samo artefakti starih civilizacija, mrtvi ostaci prethodnih istorijskih epoha; to su i duše mrtvih, mrtvih predmeta i ljudi, koje mogu postati moćno magijsko sredstvo, pogotovu u rukama čarobnjaka, onih koji su upućeni u magiju. Čak i kada ih skrivaju ili uništavaju, oni služe ciljevima koji ih nadilaze.“

„Nažalost, današnji naučnici toga uopšte nisu svesni, kao što nemaju nikakvo znanje o tome šta su zapravo pronašli. Piramide se, na primer, uporno pripisuju egipatskoj civilizaciji, a savremeni naučnici u njima vide jedino njihove kraljevske grobnice. Ništa nije neistinitije i pogrešnije od toga. Piramide su sakralni objekti drevne civilizacije Atlantide i rasejane su po gotovo čitavom svetu. Oni i ne slute da se pod šapama Sfinge kriju ključevi zaboravljene istorije čovečanstva.“

Napoleonove trupe u senci egipatskih piramida, noć koju je on navodno proveo u Velikoj piramidi, njegova poseta Nazaretu, gde je, navodno, bilo reči o Isusovom detinjstvu i njegovom bekstvu u Egipat, u Heliopolis, to su čudesne epizode s kojim, kako se čini, počinje novovekovno zanimanje za mrtvu civilizaciju. Napoleon je bio posvećenik reda Heliopolis, u to nema nikakve sumnje. Stvar su, međutim, mnogo dublje i misterioznije. Na egipatsku tradiciju se već od ranije pozivaju slobodni zidari. Đordano Bruno se, tokom svog boravka u Londonu, upoznao sa „okultnim osnovama egipatske religije“; to je skrivena pozadina njegovog heliocentrizma.

Biskup koga sam pomenuo na početku ovog teksta navodi jedno mesto iz Jevanđelja po Mateju (2:13-22), u kome se pominje Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica tražila utočište bežeći pred Irodom. Isus je, prema nekim drugim izvorima, zaista boravio u Heliopolisu, izvorištu jedne od egipatskih kosmogonija. Pomenuti crkveni velikodostojnik ide i korak dalje, izjednačavajući Hrista s Horusom, a Bogorodicu sa Izidom, pošto ona u naručju drži dete – Horusa. Hrišćanstvo je, prema njemu, samo oživljeni egipatski kult.

Duh mrtve civilizacije iznenada vaskrsava u novom veku; on se polako budi, ali tu nije reč o nečem živom, već o oživelom lešu, mumiji, senci koja se projektuje na žive: u pitanju je svojevrsni „nekromantijski spiritizam“ (Dorijan Nuaj). To je sama suština savremene egiptomanije. Ispod nje se, međutim, pojavljuje još nešto, čitava povorka mrtvih: ofidijanski kultovi Centralne Afrike, afrički (podsaharski) koreni drevne egipatske civilizacije i, nadasve, iščezla, pod talasima okeana potonula Atlantida, o kojoj izveštava Platon. Treba li uopšte uznemiravati mrtve? Treba li ih buditi?

Daću vam jedan od mogućih ključeva: Šu, egipatski bog Šu, posve je nalik na mitskog Atlanta, praroditelja Atlantide, koji, slično bogu vazduha starog Egipta, rukama pridržava nebeski svod..

Tajanstveno dete

Čudovišno ili tajanstveno dete, kako ga neki nazivaju, došlo je na ovaj svet, rođeno je, ako je to pravi izraz, na dan 6. februara 1962. i mnogi su u potrazi za njim – mistici i opsenari, ezoterici, astrolozi, spiritisti i nekromanti, poklonici tajnih kultova i opskurni zaverenici – nadajući se da će ga moći uklopiti u svoje koncepte i instrumentalizovati ga za svoje ciljeve. To je najopasnija od svih zabluda.

Najprilježniji u tome su pripadnici dva paramasonska reda: pripadnici ogranka Memfis i Heliopolis, ali treba imati u vidu da su oni, u isto vreme, pripadnici nekih drugih, zaista tajnih društava, onih koja nikad nisu izronila na svetlost dana, i poklonici nekih drugih, još drevnijih kultova, što izuzetno usložnjava postojeće konspirološke sheme i čini gotovo nemogućim njihovo tumačenje ili dešifrovanje… Barem kada je reč o očekivanim, ako ne i o prošlim događajima.

Da li je to Nostradamusov „kralj užasa“ ili Hrist u rukama Madone, Horus koga donosi Izida, kako veruju neki veledostojnici pale Katoličke crkve, istinski Monarh koga mnogi očekuju na kraju vremena ili Princ – Mahdi, koji će se u skoro vreme pojaviti u Damasku? Bilo kako bilo, on je Mesija nove imperije. Stari poredak će biti srušen.

On može biti i jedan i drugi – Hrist u svom Drugom dolasku ili Antihrist – Isa ili Dadžal. Vesnik i budući suveren Imperije Kraja ili Lord Metreja, glasnik Ere Vodolije.

Bilo kako bilo, to dete je, za mnoge, simbol obnove i znak za ustanak.

U noći između 21. i 22. decembra 2012. godine počinjena su tri monstruozna ubistva koja možemo smatrati ritualnim: ubijen je jedan biskup u svojim odajama, u svojoj postelji, ubijena je jedna tajanstvena žena pod imenom Katarina u Luksemburškom parku i jedan već ostareli državnik u svom stanu u Moskvi. Po zidovima su, u sva tri slučaja, krvlju bile ispisane zagonetne poruke.

Krv je mastilo kojim se ispisuju stranice istorije i njen tajni pečat.

Time je tajanstvenom detetu otvoren put. Ubistva su, međutim, počinjena rukama ogorčenih protivnika. Iza njih, u stvari, stoji misteriozni Treći element. Onaj koji se krije iza svih promena ovog sveta i koji čini sve da stvari ostanu nepromenjene, ali to je samo ograničeno, relativno gledište profanih, neposvećenih, niščih. Treći element sledi svoj cilj, drugima nedokučiv. Da li je adeptima Trećeg elementa zapravo poznata ona jedino istinita, sveta istorija, preuzimaju li oni time prerogative Boga?

Ispod pene političkih događaja, ispod privida društvenih promena odvija se tihi i nevidljivi rat, duhovni rat između nepomirljivih i na smrt suprotstavljenih strana, čiji je ishod nemoguće predvideti.

Ipak ništa ne može zaustaviti neumoljivi mehanizam koji je upravo pokrenut, sat koji je počeo da otkucava..

Crno bratstvo

Krouli, međutim, tvrdi da će novim eonom vladati dete Horus – dete, a ne neko ko je odrastao, makar i jedino po godinama – i da njegova vladavina već svuda pušta koren. Obeležje tog novog eona je posvemašnji infantilizam: potpuno odsustvo osećanja odgovornosti i greha, detinjaste nade i jednako detinjasti strahovi, naivna vera u progres i panični strah od nastupajuće katastrofe, infantilni kultovi, kult igre, bilo da je reč o sportskim igrama ili igrama na sreću (a mi bismo mogli tome da dodamo i kompjuterske igre i industriju zabave).

Ukratko: „mi smo deca“ ili to ubrzano postajemo. Imajte to na umu.

Svemoćni vladar novog eona biće svirepo dete-tiranin; svojeglavo, čudovišno i razmaženo derište.

Okrutni istrebitelj Doba Saturna; dete-kanibal, koje će svoje žrtve tamaniti s okrutnošću i nevinošću deteta što čupa noge muvi, ubija insekte ili čereči žabe.

On će ubuduće predvoditi beslovesno ljudsko krdo.

Njega okružuje misteriozno Crno bratstvo; bratstvo neostvarenih, niščih, palih, nedostatnih – i slepih. Crna aristokratija, bratstvo anti-vitezova, vitezova tame, onih koji su sušta suprotnost poklonicima solarnog kulta.

Onih koji ne gledaju u Sunce, već pokrivaju lice crnom maskom, crnom kukuljicom, zagledani u Crno sunce.

Njima će se u Poslednjem Času istorije suprotstaviti suveren Imperije Kraja. Pratiće ga malobrojni vitezovi sunčanog reda.

Iza njega će stajati najtajniji od svih – Treći element.

.

Kratka napomena izdavača 

Tekst predstavlja komentar nepoznatog autora, ispisan na marginama i na poleđini štampane verzije teksta pod naslovom „Glasnik Nevidljivog carstva“, koji je, opet, neka vrsta komentara ili nekrologa posvećenog autoru koji se pominje pod pseudonimom Kornelijus…

Kornelijus nije odviše poznato ime u svetu književnosti. On pripada pre oblasti trivijalne literature. Autor je nekolicine kriminalističkih romana i čitavog niza žanrovski hibridnih dela koja bi se mogla svrstati u sugestivnu ali mračnu oblast konspirologije – nauke o zaverama. Kornelijus je pseudonim, pod kojim se, po svemu sudeći, krije Francuz rumunskog porekla, koji je pod unekoliko zagonetnim okolnostima preminuo u Parizu godine 2011…

O pravom identitetu Kornelijusa možemo nagađati, o tome postoje neke indicije; u slučaju autora zapisa naslovljenog kao „Tajanstveno dete“, to je isključeno. Njegov pravi lik ostaje u senci.

Autor za sobom nije ostavio nikakav trag, sem sopstvenog rukopisa: tekst je ispisan rukom na francuskom, bez gramatičkih grešaka, sitnim i kosim pisanim slovima, crnim mastilom, očigledno naliv-perom.

Nije nam poznato šta o tome mogu zaključiti grafolozi ili psiholozi.

Stavovi konspirologa, stručnjaka za široku i kontroverznu oblast zavera, kao što se moglo i očekivati, dijametralno se razlikuju: od poricanja i osporavanja do priznanja, kakvo izriče Ogist Sen Deni, autor desetak knjiga o zaverama, ili bi bilo primerenije reći o jednoj jedinoj zaveri: Zaveri Vodolije, onoj koja se pomalja na kraju eona. Na početku Ere Saturna.

Prema njegovom mišljenju, reč je o kodu, tajnoj šifri, koju mogu razumeti samo posvećeni.

To nije samo komentar tekućih događaja, tvrdi ovaj autor, iako prve i površne analize upućuju na zaključak da je njegov autor pripadnik  tajnog reda Heliopolis, već i poziv i uputstvo za akciju saborcima; jedinstven dokument, kojim svoje postojanje obznanjuje „najtajniji od svih“ – Treći element.

Boris Nad

Tekst iz zbirke „Nevidljivo carstvo“ (Beograd, Metaphysica, 2016.).

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Boris Nad, Mitologija, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi