Tango & Cats – Prolete januar, bacismo ga sa praznim kesama od novogodišnjih paketića, ode na dimu petardi, ugasi se sa plamenom božićnih i slavskih sveća. Dođe nam februar, onako lenj i trom, vreme da   presaberemo utiske, pojedene i popijene kalorije i ono malo što nam je ostalo u džepovima i novčanicima, na računima i karticama. Radujemo se što su ga umetnuli baš tu gde jeste i nadamo se da će tako skraćen i nekako nedovršen brzo da prođe.  Super bi mu stajao nadimak „stiskavac“.  Sigurna sam da bi se sa tim složile i glavne junakinje februarske priče – mačke, ali iz drugih razloga. One ne sabiraju ništa, one se u februaru „oduzimaju“ od seksa. Iako lično mislim da je Zaratustra bio u pravu i više volim ljubimce koji nama nedostajućim delom tela mlate levo- desno od onih koji to rade gore – dole, bilo mi je zanimljivo da ih posmatram u njihovom (svakog februara) repriznom terminu.

Tugujem što nema snega i one iskričave beline koja veje i raduje, zar je moguće da će ova zima da ode, a da nam ne pokloni tu bajkovitu čaroliju. Ostaje mi samo da se nadam da su stari u pravu kada  kažu: „Ako te ne ugrize zubima, mlatnuće te repom.”

Izađoh tako jedno  veče na terasu da udahnem  malo čistine  koju je iza sebe ostavila košava udarajući i rasterujući sve ustajale gradske mirise. Ponadala sam  se da je isto učinila i sa oblacima, ali oni  zaseli onako nisko i bezobrazno, ne puštaju ni mesec ni zvezde makar da provire. Posmatram nebo i mislim : “ Hej, kada ste već tu, može li koja pahulja?“  Pričam ja tako sa oblacima, a onda je čujem. Mačka.

Počinje svoju estrogensku rapsodiju, isprva tiho, kao da uvežbava, a onda njen crescendo počinje da odjekuje kroz noć.  Kao da je upravo odslušala Ravelov „Bolero“.  Ugledah je  kako se uvija i češe o nisku betonsku ogradu  uz prolaz do garaža, na sav glas objavljujući šta joj se radi. I niko joj to ne zamera (blago njoj),  osim komšinice iznad koja pokušava da je utiša i otera sa : „Iš, iš…!“ Mora da je i njoj pao mrak na oči. Ali, mačku baš briga, još je glasnija, zastane tek na momenat, pa kreće ponovo, meni to njeno dozivanje liči na otegnuto nabrajanje samoglasnika. Iz zgrade izlazi par, momak i devojka, ona se mazno oslanja na njega i jedva da je čujem: „Slušaj macu – oauštoubihsejaukresnulaoau….“ On je grli, kikoću se i odlaze. Žena i dalje iška, ali maca  uporno nastavlja mazno da mami. „Šic, komšinice, šic, mislim…ne vi, nego mačka, tako se teraju mačke, ne sa „iš“!“, čujem muški  glas. „Dobro, dobro, znam…samo me sludela ovim svojim… ne znam ni ja šta radi… guguče…“ Mačka se  prevrće po betonu, izvija i kotrlja, sva ustreptala od  poludelih hormona  koji  jurišaju.   Pre nego što joj je dozivanje preraslo u zapomaganje  primetih tri mačka kako se prikradaju. Eto ti dokaza da dok ženka ne „mane repom“, nema ni akcije. Svakim iskorakom postaju sve bitniji, veći. Mačori. Mačorčine. Zaklonjeni senkama parkiranih automobila ispod kojih  se provlače, deluju mi nekako načeto, verovatno  u ranijim okršajima i uličnim bitkama, jer oni se, iako imaju kandže, ne „grebu“ za snošaj, oni se za to junački bore. Dva su ipak višak. Znaju to i oni pa se   mrgode, zaleću i grizu,  ne vidiš ko koga i čime mlati.  Pobeđuje  najmanji (šta ti je optička varka) i drugu dvojicu ispraća pogledom i pokretom glave koji podseća na onaj koji pravi muškarac posle tuče dotežući kravatu.

Okreće se prema svom trofeju, gleda je u oči , iako je nagrada tamo negde iza, podno leđa . Ona ga posmatra  kao da joj je nešto poznat ,  možda to udvaranje traje danima, i kao, nećka se, frkće, počinju igru „tango & cats“,  malo levo, malo desno, mic napred, mac nazad, ona pokušava da ga dograbi šapom i ogrebe, ali se na kraju ipak baca bradom na tlo visoko podižući metu.  On  je u jednom skoku tu i….Bezveze mi nešto da gledam dalje taj mačji Reality.

Setih se persijskog mačka mojih prijatelja koji je svakog februara bio čest gost kod suseda sprat niže, kako bi smirio njihovu ustreptalu kućnu ljubimicu. Deca su zadovoljno trljala ruke očekujući mačiće i praveći spisokove i računicu, kome i za koliko će ih prodati. Najmlađoj od njih nisu odgovarali na neprestana pitanja šta rade i  zašto mačka stalno vode u goste, ali je jednom zatekoh kako ga nosi  i tepa mu: „Ko će meni tata postati, ko će meni tata postati…“

Da mace umeju da se igraju i nadmudruju u toj večitoj igri zavođenja, umeju. Možemo to i mi, ali nekako podvijenog a ne podignutog repa. Nema to veze sa ljubavlju, to je izazov, međupolna borba za moć i onaj slatkasti ukus pobede i trijumfa. Osećaj  koji može često da prevari,  naglo i nenajavljeno da ošamuti, a onda obori   poput nekontrolisanog konzumiranja čokoladnog likera. Ali,  neodoljivo je privlačan, miriše na ne smeš,  mami i svetluca, oduzima dah i zaustavlja tik i tak. I predajemo mu se,  više ili manje, svi.

Ko zna, možda su nam tajne te drevne igre otkrile  baš mačke.

Možda je, ipak, cica-maca pojela zmiju.

za P.U.L.S.E: Tatjana Đilas

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Mačke, Tatjana Đilas