Telefon ali pametan

“Čim se čovek stavi u polje tehnologije, njegova ontologija slabi.“

 Hajdeger

Telefon,a naročito onaj nazvan pametnim, nije tek “sredstvo” i ne “služi”.

I nije vrednostno neutralan.

Njegova vrednost je u simulaciji njegove vrednosti.

Još od vremena izumevanja točka, čovek je počeo da se divi delima svojih ruku, ako su ta dela stvarno pripadala njemu, i nehotično, podređuje sebe, svoje duhovne moći, onome što mu ubrzava i olakšava život. Šamani i mudraci nisu odobravali takav put, jer su bili od onih vidovitih; videli su ono što ostali ne mogu da vide. Ali bili su nadglasani. Postoje mnoga pisana i slikovna svedočanstva,posle onih usmenih, o tome.

U današnjem vremenu aktuelan je samo tehno-čovek; savremeni protagonista,građanin, adaptiran, pripremljen, programiran da najnovije izume tehnologije integriše u svoje sub atomsko ljudsko jezgro. Ne postoji neophodna posmatračka distanca. Komunicirati je izgleda bolje od razgovora; on, razgovor, dijalog postaje fenomen prošlog doba. Površnost ćaskanja, podređena brzini (velociferskom načinu života) i aktuelnosti trenutka, izgleda poželjnija i bolja od slojevitosti i kontemplativnosti sporog, sumnjičavog uma. Pogotovo ako je isplativa.

Tehnologija neminovno stvara zavisnost – mlitave, slabe ljude, kako telesno tako i duhovno. One koji su naučeni da žele ono što se u aktuelnom dobu smatra društveno prihvatljivim i neophodnim.

Redukcijom kulture sećanja redukuju se i uslovi humaniteta i nalaženja mogućeg identiteta.

Kada se prvo proizvedu potrebe, njihovo ovaploćenje samo je pitanje vremena.

Nije reč više o fetišizmu robe već o čoveku kao robi; tačnije, tehno-čoveku kao robi.

Svakodnevno prolazim ulicama ovog grada pored tehno-ljudi kojima telefon „služi“, i kojima je tek „sredstvo“; pored reklama koje nisu samo bilbordi ili poruke na televiziji nego su to, pre svega, tehno-ljudi koji svojim postojanjem reklamiraju ono što se svuda reklamira.

Tehno-ljudi su,de facto, sredstvo u rukama i službi aktuelnih globalnih kapitalističko-korporativističkih neoliberalnih  vrednosti.

Svako verovanje je posledica nekih ranijih verovanja da ćemo kao ljudska vrsta živeti bolje ako izumemo izume, posredovanjem ne onih duhova koje su šamani i mudraci odobravali, već onih koji će nam pomoći da živimo bolje.

A pomoć je, bez sumnje, najpotrebnija onima koji su, na žalost, postali  duhovni invalidi.

Žalost nad tim stanjem je moguća samo ako postoji svest ili viđenje koje nije produkt advertajzing indoktrinacije.

Reklamne kompanije, svojim porukama  tvrde da reklamirano, naravno, želi da humanizuje još nedovoljno humanizovane prostore življenja, za “pokretne otelovljene reklame” koje su do savršenstva obučene da se pretvaraju da u to veruju.

Ograđena svetom prividnih sloboda i očaravajuće prinude, može i dalje da uživa dirigovana zadovoljstva potrošnje kao drugu prirodu i nesumnjivu vrednost.

Uživa u “pameti” koju za nju industrijski proizvode novokomponaovani” humanisti” postmodernog neoliberalnog poretka.

Odavno je biti deo nečeg većeg,moćnijeg od sebe zalog moći i mudrosti koja u svima budi osećanje strahopoštovanja.

I svetog (sakralnog). Ono je tabu; ono u šta nije poželjno sumnjati. Sumnjati u duha koji svakog razumnog čuva, štiti i brine da na vreme krene putem koji uvek vodi napred.

Žrtve koje zahteva i koje su preduslov njegove svete milosti, ništavne su u poređenju sa onim što se od njega dobija.

Čovek je dete boga u mašini progresa, i može jedino da služi i bude sredstvo novih izuma, kojima će se podrediti kao” svetskom duhu”, koji neminovno vodi u vladavinu slobode i razuma.

Roblje uvek sanja najlepše snove.

U svetu posledica, takva”pokretna reklama”, čiji prauzrok (apeiron) više nije u stanju da tačno sagleda i eventualno upotrebi kao ključ oslobađanja od mentomanije (bolesne sklonosti da se govore laži), u skladu sa svudaprisutno (ubikvitarno) proklamovanim standardima odavno zahuktale ideje progresa koju može jedino da konzumira stopljen sa strujom (kulturom masa).

Pojedinac, nije u interesu svetovnih ,društveno istorijskih kretanja, ako sedi i misli neko mišljenje; on, kao takav, od nekog vremena,mora nešto da proizvede, ovaploti-patentira. Da postane naučnik. Da igra ulogu korisnog člana društva nazvanog industrijskim. Potrošačkim.

Razmišljanje ili pevanje o svetlosti je, za zahuktalo savremeno doba, jedno, a sijalica u sobi, nešto sasvim drugo. Nema veze, prećutaće se lako, što je ta nova svetlost malčice mrtva, u odnosu na onu prirodnu.

Mogućnost komprehenzivnosti (saopštljivosti) tajne ovog ili onog sveta odavno nije imanentno pitanje ljudske egzistencije. Čovek svoje postojanje ima jedino u vidu stalne potrage za sublimacijom nametnute stvarnosti između sve raznolikijih rafova društva u formi hipermarketa.

Čovek posledice – pokretna reklama – je sredstvo koje služi interesima vladajuće, bogate oligarhije. Ili kakokratije (vladavine najgorih; duhovno, intelektualno i moralno zakržljalih). Pod izgovorom da će živeti bolje, što na jeziku materijalističkom znači brže, lagodnije, komotnije – na dugme (digitalno).

Ljudski udovi su, kaže se, nesavršeni, neophodno je zameniti ih savršenijim. Ali, ako je neka jedinka psihološki nezrela, postaje li zrelija sa mobilnim, pametnim telefonom u rukama? Ili se, posle urbanih pećinara, fabrikuju tehno-varvari? U ime napretka (koji se čita kao istovetan sa progresom), naravno.

Ne odriče li se dobrovoljno svojih nesavršenih očiju zarad onih u formi ekrana? Ne odriče li se svojih nesavršenih ruku zarad takozvanog miša u njima?

I  na koja  “dobrovoljna” odricanja je još (već) spreman?

Čovek je stvar, meso u rukama sila koje ne poznaje, i boga koga ne može da sagleda.

On je eksperiment ideje progresa, koja zahteva žrtve naizgled dobrovoljne.

Zarad kraja nekog početka.

Poslednji tehno-čovek biće bogataš koji je će imati tu čast i dovoljno mogućnosti, da kao štićenik, miljenik, opunomoćenik boga u mašini progresa, sagradi, po njegovim instrukcijama, svemirski brod, da bi u njemu sa nekom mladom tehno-damom zasnovao novo seme čovečansko.

Ali zar se to već ne događa?

I zar ne liči na priču koja je već odavno ispričana?

Postscriptum:

Svako ko u ovakvom svetu živi preteženo kontemplativno ili to namerava, svakako se oseća ugroženim. On je homo ludens koji hoće ili mora da nastavi da se igra igračkama u svojoj glavi po zakonima, scenariju ili tek sinopsisu i naslutu koji mu govori da je umetnost stalno opiranje revolucionarnog bića postojećem.

Upravo zato, mada ne samo zato, nastavio sam da se bavim crtanjem i pisanjem takoreći istovremeno; jer umetnost stripa je u mojim očima nadasve spora vežba iscrtavanja lica sveta u sebi i vice versa; duhovna putanja samospoznaje i sredstvo služenja koje se ne reklamira, bar ne u ovim okolnostima.

Uglavnom krive linije na belom akvarel papiru koje se, u odnosu na telefon ali pametan, danas, za mnoge, čine ne baš nepametnim, ali, nema sumnje, prilično irelevantnim i nevidljivim.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Društvo, Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip