“The Next Day” – David Bowie

Nik Stivenson, autor odlične knjige o Bouviju (izdavač: Clio) na sreću nije bio u pravu kada je na kraju knjige zapisao:

Ako će nas Bouvi ponovo iznenaditi, to verovatno neće biti muzikom (…) Iako njegova kreativnost možda nikada neće biti kao ranije, njegova kulturna i muzička zaostavština jesu priča puna kontradikcija, priča koju će verovatno istražiti neko drugo vreme.

Ipak, Stivenson je bio donekle u pravu: Bouvi nas je iznenadio i povratkom i muzikom.

Nakon višegodišnje tišine, koja je već postala sastavnim delom pop-kulture početka XXI veka i sa kojom su mediji nekako končano naučili da žive – Bouvi se pojavio niotkuda, pesmom “Where Are We Now” koju je objavio na 66. rođendan, na tek obnovljenom www.davidbowie.com sajtu, koji je zapravo godinama bio neaktivan, iako je bio jedan od prvih sajtova te vrste ikada postavljenih na Mrežu.

Alexis Patridis, novinar Guardiana je, baveći se Bouvijevim povratkom nekoliko dana nakon objave singla, a nekoliko nedelja pre objave albuma odlično primetio da je Dejvid ponovo uradio nešto protivno pravilima, i tako ponovo dokazao da nije tu samo da bi nas iznenadio muzikom već i načinom na koji tretira medije. U vreme kada će svaki vredni agent za odnose s javnošću ili press služba iskoristiti svaki delić priče o povratku svog pulena, stavljajući javnosti na raspolaganje deliće snimaka, “nemontirani materijal” sa snimanja, fotografije sa privatnih večera ili vrata studija – Bouvi je u potpunoj tajnosti dve godine radio na ovom albumu, obavezavši prethodno sve saradnike na potpunu diskreciju i onda u jednom danu preokrenuo industriju naglavačke – oglašavajući se isključivo pesmom i šturim informacijama koje su sa javnošću delili isključivo njegovi saradnici na albumu.

Nekoliko nedelja kasnije, kada je “The Next Day” postao dostupan za preslušavanje – postalo je potpuno jasno da je kampanja samo prethodnica većem iznenađenju – a ovaj album to jeste – najbolji još od vremena “Scary Monsters (and the Super Creeps)”, nastao iz jasne rešenosti da se u mozaik jedne od najvažnijih karijera pop-kulture XX (i XXI veka) postavi još jedan sjajan album – nabijen energijom, iako nimalo optimističan, gorak a opet prkosan, posvećen preispitivanju tragova koje je ostavio i budućnosti, kojom, po svemu sudeći, želi da upravlja sam.

“Here I am, not quite dying/
My body left to rot in a hollow tree/
Its branches throwing shadows on the gallows for me/
And the next day, and the next and another day…”

Šta otkriva “The Next Day”?

Nije samo nostalgija razlog za činjenicu da novinari magazina Mojo, Telegraph , The Rolling Stone , Independant , Guardianu , The Quietus jednoglasno oduševljeni.

“The Next Day” je odličan album!

Od eksplozivnog početka – gore citirane “The Next Day” i sve do zaključne “Heat”, u kojoj peva “And I tell to myself/I don’t know who I am” – ovaj album predstavlja fantastično putovanje kroz gotovo sve stilove kojima se Bouvi ikada poigravao – od akustičnih posveta albumima “Hunky dory” i Ziggy Stardust faze, od Žaka Brela preko Berlinske faze do rifova koji podsećaju na vreme njegove vladavine stadionima i čistom pop formom (“Let’s dance” faza) – a sve zajedno pretočeno u svež, britak, sjajno producirani album koji preporučujem za često – i glasno preslušavanje, čiji omot je incident sam po sebi – i o kojem se više može pročitati na ovom linku.

Konačno, sasvim je jasno da je ovo novi početak nove faze karijere te da je Bouvi uspeo da izvede još jedan neočekivani medijski zahvat. Nakon svih ovih nedelja – na raspolaganju imamo stotine objavljenih recenzija o albumu, tekstova o njegovom nastanku, intervjue sa muzičarima, producentom, čak i vlasnikom studija u kojem je krišom snimao, ali jedan komadić slagalice sve glasnije nedostaje i sasvim je jasno da je i taj potez u potpunosti sračunat: Dejvid se još uvek nije lično oglasio.

Nema intervjua, citata, saopštenja, ni reči.

Čekamo.