Problematika “This is fine” Meme-a (ili Zašto je neuroza individualnog neuspeha postala kolektivno prihvatljiva)*

*U startu je potrebno naglasiti da postoji veoma veliki broj ovakvih Meme-a, i ovo je jedan od najpopularnijih i najočiglednijih za analizu. Analizom jednog ovakvog primerka veoma lako može da se zaokruži mnogo veća celina slično predstavljenih i pogrešno protumačenih.

Kada bi se analizirao sastav nečijeg fejsbuk zida, za nešto stručnije lice, šansa je da bi sama psihoanaliza profila te osobe bila mnogo lakša nego sretanje te osobe uživo i pričanje od nekih sat vremena. Meme-i su strukture koje najlakše služe u ovu svrhu jer često prikrivaju nepoželjnu osobinu i maskiraju je u nešto prihvatljivo. Meme o kom sada diskutujemo ništa nije različit od toga, i iako bezazlen na prvi pogled, on poseduje veliki značaj u korekturi duha modernog čoveka…

Zapitajmo se, šta se desi kada važnost koju je hteo da podari autor postane izveštačena i počne da služi u potpuno suprotne svrhe od namerenih? Nije to svakako prvi put da se tako nešto odigrava, vrlo često mnogi autori prikažu ekspicitnu sliku nasilja ili opšteg haosa tako da je okritikuju kao nazadnu, a desi se da baš i samo zbog tog haosa/nasilja to delo postane popularno i upečatljivo… Time se naravno kod mnogih zaboravi prava važnost poruke.

Internet povezanost polako postaje veliki fenomen u psiho-sociologiji, i to u toj meri da pojedini pojmovi i strukture (za koje se sumnjalo da čovek izriče za rad očuvanja sopstvenih granica savesti) su sada javne i opšteprihvaćene i dodatno čovek ih se nimalo ne stidi… Čak su takve pojave postale popularne i veoma zgodne, da ne kažemo zadovoljavajuće. A da stvari budu još interesantnije, niko se ne pita zašto.

Da se obrazloži ova alarmantnost, potrebno je prvo naglasiti da se dugo sumnjalo da “prosečna” individua sve to inače praktikuje, ali joj se kroz istoriju poklanjao pokrov savesnog, moćnog, moralnog, etički korektnog i uglednog građanina prosvetne zemlje na kojoj je živela. Sa tim je sledila pretpostavka da će individua svejedno izvoditi taj navedeni ritual, ali zbog kolektivne neprihvaćenosti istog, to izvođenje će biti umanjeno i akcenat će biti stavljen i dalje na smislen duhovni napredak.

Kolektivna povezanost nam je donela nešto drugo i unela priličan haos u solidno ustanovljen i gorenaveden sistem vrednosti. Donela nam je ovo:

I ovo je samo isečak iz stripa koji smisleno pokazuje lošu stranu duševno alarmantnog stanja. Ono je poricanje i potiskivanje realnosti do čak same užasne smrti od strane te krajnje opasne okoline, i za autora stripa je ona bila suma svih javnih dešavanja tokom ove 2016 godine.

Autor istog stripa je kasnije, svestan ishoda, napravio i ovaj:

Šta je problematika ovde u samoj krajnosti?

Nije baš moralno etički ispravna kao što se da pretpostaviti. To je, moglo bi se reći, neka vrsta male predstave izgubljenog ali prihvaćenog pojedinca… Šta ovo tačno znači pitate se? Pa, glorifikacijom OVAKVOG momenta u formu humora (recimo objavom takve slike na profilu), pojedinac stavlja sebe polu-svesno pod giljotinu, smeje se sam sebi i očekuje da se ostali simpatišu na tu njegovu sudbinu. Ako je pojedinac poznat kao stilizovano samodestruktivna i bezbrižna osoba sa dozom harizme – on će verovatno biti kolektivno prihvaćen. Takođe ako obitava u društvu koje ima slične probleme, isto je verovatno da će biti podržan smajlijima, lajkovima i rečima prepoznavanja da verovatno i kod nas vlada to isto umno-duševno stanje.

Naravno uvek možemo biti blago kolektivno prihvatljivo-okrutni i reći da nije to tako strašno, pa vekovima čovek radi ono što ne voli i lagano odumire na pokretnoj traci svog života, ali problem je: to nikada nije bilo javno mišljenje koje je kolektivno podržano kao nešto što je u redu iliti javno OK. Time zaključno, moralo bi se hitno preispitati da li internet nesvesno ispisuje nova “OK” prihvaćena stanja i više se ne teži onim savesnim, moćnim, moralnim, etički korektnim i uglednim strukturama duha kojima su nas učili. Sve postaje javno i sve može postati “Meme” i čovek više nije bezbedan u svojoj misli da je možda moralno i etički prosvećen kao nekad. Čini se da sada on poseduje odgovornost za to šta predstavlja ljudima oko sebe i time kroji novu kulturu.

Ako je ovakav strip postao javno popularan iz potpuno pogrešnih razloga, da li će čovek isto tako nesvesno početi da prihvata i ostati u miru sa drugim svojim osobinama koje (ne)treba menjati? Ili će ih glorifikovati giljotinskim humorom da postanu kolektivno prihvatljivi? Da li je to, na kraju, zamena za bliskost ljubavi, ta kolektivna sličnost po neuspehu?

Ultimativno, filozofijom moderne savesti, kakvom to svetu vodi i da li uopšte zaslužujemo kolektivnu povezanost?

Vrhunac ove analize je to da smo krenuli od bezazlene šale, stripa nepoznatog autora, ali otkrili smo da ona skriva nešto drugo. Pojedinac sa ovim saznanjem može nastaviti da to posmatra kao bezazlenu šalu iako možda sve gori oko njega, ali vremenom, kako bude sretao nove, slične Meme-e, u njemu može paralelno rasti i strah u sred lažno primirene i naizgled kontrolisane stagnacije.

Ipak, verovatno će i sam taj strah postati Meme negde u budućnosti, neka vrsta ismevanja giljotine samih kolektivnih giljotina, vid struktuisanja strahova u (za nas) dozvoljenu šemu prihvatljivosti. Da li će time Meme-i postati instrument za osvešćivanje ili poricanje i potiskivanje u vidu čitavih formalnih struktura pod nazivom “haha čitav svet gori, ali nama je super” ostaje pitanje vremena…

Ta vremena se menjaju velikom brzinom, nisu ono što smo očekivali da će biti i vrlo je moguće da će promene postati još brže od samih formiranja tih naših mehanizama odbrane koji nam govore da je sve, ipak, tamo negde, duboko u nama samima, sasvim sigurno – u redu.

Šta je potrebno da bi uvideli dim koji nam govori da nešto gori? Ili vremenom, šta predstavlja ta negacija bola, onog koji nam govori da je vatra već odavno preblizu?

Priredio Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, kultura, Psihologija, Sociologija