Tramvaj zvani želja: Borba nežnosti i egzistencije – Čuvena drama Tenesija Vilijamsa premijerno je izvedena u novembru 2015. godine na sceni Zvezdara teatra u režiji Stefana Sablića. Sablić je zahvaljujući ozbiljnom pristupu i poznavanju književnosti uspeo da približi publici slojevitost i višeznačnost ovog dela.

Psihološki i socijalni sukob protagonista prilagodio je našem vremenu u kome su i dalje aktuelne teme iz 1947. kada je Tenesi Vilijams objavio svoju dramu. Nažalost, neke teme ostaju večite: nasilje u porodici i zlostavljanje žena, nemaština, alkoholizam i neprihvatanje homoseksualizma i, nadasve, njihovo poricanje. Ova predstava, iako ispunjena komičnim situacijama i dijalozima, predstavlja suočavanje i nije laka za gledanje, ali se gleda sa uživanjem.

Glumačka ekipa je maestralna. Ivan Jevtović nam dočarava Stenlija Kovalskog, čoveka koga vode samo niski nagoni i sirova energija. Stenli je mali jer pokušava da bude velik i jak. Nasiljem odgovara na sitne provokacije i mišićima krije činjenicu da ga je sramota svog neuspelog i siromašnog života u kome ga neretko oslovljavaju Poljakom – poreklo kojim se ponosi samo kada ima nad kim da se iživljava. Nagon koji ga vodi vezuje ga i za suprugu Stelu, čije ime doziva i koje potom odzvanja pozorištem, a nakon predstave odzvanja i u glavi gledalaca.

Stelu tumači Paulina Manov i to na nežan, ranjiv način. Ona je omađijana strašću, ali i nestabilna ličnost, sa čestim promenama raspoloženja. Nesrećna, ubeđuje sebe da je srećna i da joj nije potrebno više. Udarce zamenjuje za poljupce i u gledaocima izaziva poriv da joj se pridruže na daskama i dobro je protresu. Bojan Dimitrijević nas je upoznao sa jednim novim Mičom, nesigurnim, ali krajnje šarmantnim, koji se zaljubljuje u Stelinu sestru Blanš, koja je jedan od najtragičnijih likova, ne samo ove drame, već i književnosti uopšte.

Jelena Đokić je tu briljirala. Posmatramo je na sceni, opčinjeni, pratimo njene tanane i graciozne pokrete i vidimo suštinu. Osećamo njene suze, pružamo ruke da ih obrišemo, ali uzalud, daleko je, a mi tako želimo da se sklupčamo pored nje i da plačemo zajedno, zbog nje, zbog sebe, zbog društva koje dovodi nevine u takve situacije, zbog realizma koji oduzima magiju poetičnim dušama i osuđuje ih na propast.

Jednostavna scena na kojoj je stari nameštaj, frižider pun piva i ofucani dvosed, takođe je slika bede i propasti i jednog tužnog života u kome je intima spavaće sobe odvojena samo zavesom. Stenli i Stela kao da žive na onom kraju sveta koji su svi napustili i zaboravili, ali do koga se stiže tramvajem koji se zove Želja, ta želja koja ih jedino i vezuje, putem tela, bez nekih nežnijih emocija i koja nije u stanju da poveže njihova bića.

Tim tramvajem dolazi Blanš sa jednim koferom punim prelepih haljina, perja, nakita i tijarom – posrnula princeza bačena vukovima da je pojedu. Ona ulazi, sipa viski i pušta stari radio. Donosi sa sobom ples i romantičnu muziku, džez i bluz, muziku duše koju Stenli uporno gasi. Blanš je u neku ruku hodajuća umetnost – profesorka engleske književnosti koja usled svoje nedaće dopušta da se prepusti fikciji kako bi preživela. Svojom pojavom unosi svetlost u bedne prostorije i pokazuje koliko tu ne pripada.

Traži spas i razumevanje od najbližih, ali to ne dobija. Umesto toga, završava u još gorim kandžama i nesretnu sudbinu pretvara u pravu tragediju. Na trenutak ostvaruje dublju sponu sa Mičom, ali na kraju je i on napušta zbog govorkanja i usuđuje se da joj kaže kako nije dovoljno čista, jasno povlačeći liniju između umnog i telesnog, između duše i kaveza.

Blanš je jedina koja pokušava da otvori oči Steli, koja više u sebi nema ništa od one zvezde koja joj krasi ime. Upozorava je da ne zaostaje sa grubijanima.

Možda smo daleko od toga da smo stvoreni po liku Božjem, ali Stela, sestro moja, od tada je bilo napretka! Od tada su svetlost dana ugledale stvari kao što su umetnost, poezija i muzika! Kod nekih ljudi su počela da se javljaju i nežnija osećanja! A ono što imamo, moramo i da negujemo. Da čvrsto držimo i uzdižemo kao svoju zastavu! Na ovom mračnom putu, bez obzira na to kud nas vodi, nemoj… nemoj… nemoj zaostajati sa zverima!

.

Stela se možda i budi na momente, ali divljački nagoni i animalne strasti su već zagospodarile. Stenli ima veću moć nad njenim telom nego što ima njena sestra nad njenim srcem. Ona u nekoliko reči ruši Blanšin balon od sapunice u kome su ljudi pažljivi i puni razumevanja i baca njene niske bisera u blato, dajući prednost svinjama. Odlučuje da odgaja dete usred tog nasilja, bez ikakvih vrednosti, gde je ljubav predstavljena samo kao požuda.

Samo, ne zaboravi da postoji nešto što se događa između muškarca i žene u mraku. Nešto što čini sve ostalo nevažnim.

.

Taj mrak ostaje, onaj mrak koji će progutati svaku masnicu ispod oka i na slepoočnici i u kome se jedno „Neće se ponoviti“ manifestuje kao Dan mrmota, a ljudi se u svojoj suštini ne menjaju. Nesvesno, Stela odvodi i svoju sestru u taj ponor i čini je još jednom žrtvom Stenlija Kovalskog, muškarčine – tog mačo epiteta koji se ne može izgovoriti bez gađenja i nipodaštavanja.

Blanš ne uspeva da se ostvari i duboko veruje u to da više neće voleti, ali ona negde, u daljini, vidi i dalje Lepo. Dok u pozadini odzvanja zvuk šina i dok se krntija od tramvaja klacka, Blanš oseća miris mora i smišlja sopstvenu poetičnu smrt prouzrokovanu neopranim grožđem. Vidi se umotana u belo platno, ono koje joj neminovno sledi dolaskom doktora. Proglašena je ludom, a normalnija je od svih likova.

Blanšina psihička osetljivost rezultat je netolerancije i nazadnosti društva koje ima sve uslove da napreduje. Neprihvatanje i osuđivanje različitosti iz straha i zavisti je još jedan aspekt koji je Tenesi Vilijams obradio majstorski, između redova, a Stefan Sablić nam preneo.

Treba biti zahvalan na ovakvim predstavama i glumcima. A čuje se ta zahvalnost i te kako, u aplauzu i ovacijama. Izađeš iz Zvezdara teatra, ali razmišljaš još dugo i upoznaješ svoje nesvesno. Želiš da menjaš, najpre sebe, a potom i svet. Želiš da budeš nežniji, pažljiviji i da više voliš. Želiš. Jer neke Želje imaju svrhu.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

Lektura i korektura: Milica Veljković

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Pozorište, Tramvaj zvani želja, Umetnost, Zvezdara teatar