Trenuci…Hladno veče, beogradski tramvaj, košava ostala napolju, radni narod utihnuo, studenti nesvakidašnje tihi, tramvaj nesvakidašnje lako preskače preko šina, nema Valjevki od prošli put čiji su sinovi veliki direktori, a one išle u školu s Vojom Brajovićem … Jedna seda glava izvodi muzičko scenski perfomans…Mišljah najpre da je majstor odvrnuo radio. Onda violina zazvuča realnije, raspletoše se svileni konci i Ibar vode s drugog sedišta levo…seda glava zvonko progovara kao sa krležijanskih stranica:
“Moliću lepo, gospodo, hvala, gospodo, ako ste tako ljubazni – udelite, zahvalan svima! Ako ne date, bog vam dao zdravlja”…
Preko puta seda zabrađena pijačarka, mlađa nego sto izgleda, starija nego sto joj je sećanje u srcu zakucalo, a vrag doneo osmeh…narod se polako meškolji, kao oko ognjišta, samo što se kaputi još ne skidaju. Penzioner sa sedišta pored, nalik profesoru, ili službeniku iz vremena kad je još srednja klasa postojala ili bar iluzija o njoj, zapodeva razgovor… seda glava prihvata, polako počinje nadmetanje u kafanskoj memoriji, nacionalnom biću i mladalačkoj strasti, nekako sve miriše na štirak s belih košulja, studenti se kikoću, tramvajski narod skida poglede s prljavih okana i zagleda se jedno drugom u nasmejane oči…
Seda glava skuplja novac od putnika, ko hoće da da, “Ti ne moraš, dovoljno je što si lepa” kaže dugokosoj devojci…
…Novosadsko jutro, pešački prelaz, mraz, crveno predugo traje..taman da pas lutalica pristojno pogleda levo pa desno, pa u oči tinejdžera koji cupka pod rancem i uzdrhtalim hormonima, i odjednom, dlaka postaje svetlija, čistija, njuši nogavice, dečak se okreće, i milošta sna, iz kojeg se izvukao, ali ga nije završio, preplavi pešačko ostrvo, pas se izvrnu na leđa, dečak nađe dečaka u sebi i zaboravi sve sem maženja te duge dlake i mršavog trbuha, pas se pretvara u čistu sreću, u predavanje, u postojanje, u ljubav, crveno kratko traje…
…Veče, sedim s prijateljem čiji su snovi o Kubi od pre dve godine sada ideja o otvaranju vlastitog kampa na moru, bez struje, gde on nabavlja klopu po želji, a koja se plaća koliko ko može…Leti tako, a “zimi se radi”…
“Napisaću nešto na tvoje stihove, pa ćeš da otpevaš”…
“Moram da budem ok, uvek ima gde dalje, da veruješ i da se nadaš…osim kad dodješ do samog kraja”…Sedimo u jazz klubu koji je to na momente, bend suviše kratko svira do pauze, za mladića s desne strane poslednja čaša piva je bila previše i sad peva izvorne narodne vršnjaku do sebe…
Atmosfera kvasne u duh prosečnog kafića, više nema mesta gde da sedne pristigla mlađarija, odvikla sam se od dima, neka sasvim druga muzika sa nekog “mastera”, jazz se pojavljuje samo u sećanjima mog prijatelja na NY devedesete i Ninu Simone koja, kažnjena alkoholom, peva danju u malom klubu, za 30 dolara…
…Negde sam još zarobljena u vreme dokumentarca o Štulicu, smrti Glumca, u krhkom životu poezije… i tako, gde ih vidim, skupljam skice i trenutke, da se nađu kad je vetar jak i bahati vozači voze suprotnom trakom…Niko više ne pravi i ne čuva herbarijume, nema pažnje, strpljenja, vremena, zaboravili smo kom drvetu pripadaju listovi.
Već je drugi dan i prija mi tišina, neka nadolazeća nežnost mi brani da spavam, sutra će opet doneti potrage za novim ostrvima…
za P.U.L.S.E Tatjana Venčelovski
Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E