Ovaj noir je naredne godine bio nominovan za nagradu „Oskar“ u čak jedanaest kategorija. Osvojio je, međutim, samo jedan – za najbolji scenario – i od tada se navodi kao primer savršeno napisane filmske priče. Robert Taun je primio zlatnu statuetu, premda su oni koji su učestvovali u stvaranju „Kinesku četvrt“ tvrdili da bi Taun i Polanski slobodno mogli zajedno da prime priznanje. Naime, prva verzija scenarija, imala je 180 strana. Drugim rečima, film je trebalo da traje najmanje tri sata. Osim toga, reditelju „Rozmarine bebe“ priča se činila suviše složenom. Zato je Polanski osam nedelja pre početka već zakazanog snimanja, zajedno sa Robertom Taunom, i dalje prepravljao i dopisivao tekst. U stvari, pisali su sve od početka. Priču je osmišljavao reditelj, a dijaloge scenarista. Svađe su se podrazumevale – sve do konačnog raskida. Taunova supruga je kasnije više puta naglašavala da je „Oskar“ zapravo trebalo da pripadne Polanskom. Ne bez razloga…

 

 

Recimo, u originalnoj verziji, glavna junakinja Evelin (Fej Danavej) na kraju ubija svoga oca (Džon Hjuston), premda odbija da kaže zbog čega je to učinila. Međutim, Polanskom se to nije dopalo. Želeo je da kraj bude još mračniji, pa tako policajci ubijaju Evelin, a njena kćerka biva ostavljena na milost i nemilost svome dedi. Koji joj je ujedno i otac.

Radnja filma smeštena je u kasne tridesete godine prošlog veka. Privatni detektiv Džejk Gitis angažovan je da prati glavnog gradskog inženjera za vodosnebdevanje u nameri da ga razotkrije kao preljubnika. U njegovu kancelariju došla je sumnjičava supruga i nudi mu honorar za posao po kojem je Džejk poznat u gradu. Kasnije će se ispostaviti da ta dama uopšte nije inženjerova supruga, te da osumnjičeni najviše vremena provodi istražujući vodovod Los Anđelesa: presušena rečna korita i otvore za drenažu. Ipak, u jednoj prilici Gitis uspeva da uhvati inženjera sa vrlo mladom devojkom u prisnom razgovoru. Njihove fotografije potom dospevaju u novine. Nastaje skandal. Ali tada se pojavljuje prava supruga glavnog inženjera vodovoda, Evelin. Ona preti detektivu Gitisu zato što je naseo na podmetnutu priču. Inače, njen muž se protivio izgradnji nove brane i nije uspevao da shvati zašto se pijaća voda noću tajno izliva u okean. Inženjera sutradan nalaze mrvog: udavio se u praznom rezervoaru! Detektiv zaključuje da je inženjer sigurno ubijen.

 

 

U daljoj istrazi saznaće da su kriminalci u vezi sa funkcionerima iz vodovoda. Gitis napokon upoznaje i bogatog gospodina Krosa (Džon Hjuston), oca lepe udovice Evelin. Saznaje da je on nekada bio vlasnik gradskog vodosnabdevanja, zajedno sa svojim zetom. Priča se komplikuje, govori o nezamislivoj korupciji, povezanosti kriminala i vodosnabdevanja od kojeg zavisi život svih građana Los Anđelesa. Naposletku postaje jasno da su sušu izazvali Kros i njegovi partneri kako bi jeftino kupili okolne farme koje su zbog veštački napravljene suše i propale. Kada su to obavili, preusmerili su najveći deo vodenih zaliha upravo na njih. I tako im povećali vrednost. Privatni detektiv će najzad saznati da Evelin, sa kojom se upustio u ljubavnu vezu, krije plavušu za kojom inače uporno traga i stari Kros. Uskoro će se saznati i zašto. To je zapravo Evelinina kćerka, ali istovremeno i sestra – dete koje je dobila sa ocem. Posle niza peripetija, u pokušaju da se sakrije, a zatim i pobegne od oca, Evelin ubijaju nevešti policajci. Gitis je u neverici. Kraj filma ne ostavlja mesta nikakvoj nadi. Zlo trijumfuje. Tu poslednju scenu, Polanski je napisao svega nekoliko dana pre snimanja.

 

Zanimljivo je da nijedan jedini kadar nije snimljen u Kineskoj četvrti, iako se film tako zove. Kineska četvrt je zapravo simbol za mesto gde nikakva pravila ponašanja ne važe, gde ne postoji odgovornost, a ponajmanje – moralno čulo. Svaka griža savesti je utrnula… Zato i nije slučajno da poslednja rečenica glasi: „Zaboravi, to je samo Kineska četvrt.“

 

 

Okruženje u kojem živimo je odavno takvo, da su i najcrnji scenariji lako zamislivi, tako da je i ovaj možda bio nadahnut stvarnim događajima. Zapravo, deluje da je tako bi bilo, jer se osnova za priču filma “Kineska četvrt” može pronaći u stvarnim ratovima za vodu koji su svojevremeno postojali kao (politički) sukobi grada Los Anđelesa i farmera u dolini Ovens u istočnoj Kaliforniji. Upravo zbog prava na vodu, Los Anđeles se krajem 19. veka toliko proširio, da je prerastao dotadašnje vodosnabdevanje. Nova prava na vodu sticana su pre svega političkom borbom, podmetanjem i strategijom laži. Zvuči deprimirajuće poznato, zar ne?