Лука Прошић: Ж. М. Г. Ле Клезио, Тужбалица о глади, превод са француског Љиљана Прошић-Краковић, Издавач ИПС, Просвета, Београд, 2009.

Француски писац Жан-Мари Гистав Ле Клезио, добитник је Нобелове награде за књижевност за 2008. годину. У образложењу Шведске краљевске академије наука наводи се да је Ле Клезио “аутор нових праваца, поетске авантуре и сензуалне екстазе, истраживач људског рода изван и испод (граница) владајуће цивилизације”. Ле Клезио је Нобелову награду добио за роман Тужбалица о глади. Оно што је суштинско и што је мистерија у овом роману, то је писац поку-шао да предочи наводећи Рембоове стихове које је узео као мото за цео роман, али и у својим текстовима на почетку и на крају овог романа, први је о глади, а други о Равеловом Болеру.

Ако роман има своју тајну, онда су ови тексти кључни за ту тајну. А очигледно је да то роман има, у неком смислу то потврђују и стихови Артура Рембоа, који нису о биолошкој глади и глади стомака. То је пре та онтолошка “глад” и то недовршавање и понављање истог. А с тим је и то шта се све дешава због тог недовршавања. А увек је то. А онда, с тим је и то шта је прихватљиво за глад и то што је везано за глад и за то што јесте, да би се допунило и одржало, и зато глад има и тај призвук са нестајањем и смрћу, и с тим да нас глад, наравно, води у смрт, ако се не нађе решење и онда, глад је и покретачка.

Живот носи наравно и невоље и зла. А, то се показује кад се према томе што се догађало успостави дистанца, тада се то испољи, то што је у животу, и у том дизању изнад самог живота, и та дистанца је сам овај роман о реалној глади у Другом светском рату у вишијевској Француској, о колаборацији са фашистичком Немачком и о страдању Јевреја, овде је подсећање и на те мрачне околности у којима се одвијао холокауст.

Међутим,овај роман треба читати и због стила, језика и композиције јер је он у формалном смислу компонован као Равелов Болеро, посебно кад је у питању његов темпо.

Опет, и Болеро и Ле Клезиоова Тужбалица о глади имају свој налог у животу и у томе што сам живот носи и у томе што је прагматични живот и у томе што је и најсветлије и сам триумф и победа и смисао и то што се слави. Дакле, у питању су и поетичке особине овог романа, и посебно Ле Клезиоов “говор” /тим пре што се ради о преводу на српски/, и његов “говор” је у једном великом распону, од свакидашњег и најједноставнијег, до оног који је високо софистичан и припада самом аутору и који је наменио самом себи и који понекад само он разуме, а понекад ни он.

Дакле, у роману су та два говора, управо један говор у распонима од свакодневног и најједноставнијег до највишег и најзагонетнијег и најузвишенијег и најсвечанијег говора. Та два говора су заједно и то је слично Равеловом Болеру, у коме се једна мелодија бесконачно понавља, али је у томе понављању и другачија, јер се у свакој чувају и све те друге, а то је тако и код овог писца.

Ако се, дакле, има у виду говор /и језик/ овог писца, онда није у питању само његов говор /и језик/ у неком граматичком смислу, већ и саме “ствари” о којима говори и које, како то каже један филозоф, стичу свој “живот” и постојање теку речима и у говору.

У преводу Љиљане Прошић-Краковић, којој је француски језик други матерњи језик, готово да се могу у неком преводилачком “подземљу” осетити изазови превођења који и нису само језички, већ и стваралачки. Али, то је први услов превођења. Али, преводилац и “прима” текст и у том смислу “сарађује” са самим писцем и дограђује његов текст и у томе што је највише осмишљавање и домишљање. Зато се и каже да је понекад сам превод бољи од оригинала, и то су признавали и писци и песници. А с тим домишљањем ауторовог текста и његовом исправљању и кориговању према неким својим налазима, с тим је и чување тог ауторовог текста и сл.

У разговорима са преводиоцем Ле Клезиеовог романа могао сам назрети и тај проблем, наиме да у превођењу, поред присвојања ауторовог текст као свог текста, имамо то да преводаилац то чини и на једном
и другом језику и онда добијамо један текст на два језика и онда се, у томе виде и та два “језика” који постају блиски по томе што носе, а то је сам “текст” који се удвојио.

Љиљана П. Краковић је превођењем овог романа стварала и један српски језик који је, као код Ле Клезиоа, у распону од најједноставнијег и свакодневног до најсвечанијег и најузвишенијег /као у Болеру/. Верујем да је она то довела до савршенства и до највеће мере и одмерености, да је нашла најбоља решења и то је њен Ле Клезио и она сама је то удвајање, тај текст који призива нова читања овог романа на српском и на француском.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март – април 2010.

Wikipedia – Žan Mari Gistav le Klezio

Politika online – Kulturni dodatak

Politika online

za P.U.L.S.E Amika

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Amika, Književnost, Muzika, Ле Клезио