Mišel Uelbek: Proširenje područja borbe

„Ljudi više ne neguju svoje odnose, što stvara izvesne prbleme za roman…Romaneskna forma nije stvorena da naslika ravnodušnost ili ništavilo“

Proširenje područja borbe bio je prvi roman francuskog pisca Mišela Uelbeka koji ga je uz naredna dela „Elemetarne čestice“ i „Platforma“ učinio poznatim i uzdigao na pijedastal kultnog i verovatno najčitanijeg živog francuskog pisca, posebno izvan Francuske. Njegove redovne teme usamljenost, seks, otuđenost, depresija, islam i Evropa i sl. kao i njegov neposredan stil, duhovitost pomešana sa krajnjim pesimizmom i cinizmom, korespondiraju sa preokupacijama i osećajem života savremenog čitaoca.

„Toliko sam malo živeo da sam sklon da pretpostavim da neću ni umreti; čini mi se neverovatnim da se jedan ljudski život može svesti na tako malo…Ponekad sam imao utisak da ću se trajno navići na odsustvo života“.

Bezimeni narator Proširenja područja borbe je profesionalni informatičar koji pripoveda (ne)zgode iz svoje karijere i života. On dobija zadatak da sa kolegom (Tiseran) u ime firme drži časove obuke po provincijskim gradovima, ali više puta završava u bolnici, prvo zbog nekog fiziološkog poremećaja, a kasnije usled duševne krize. U međuvremenu, pratimo neuspele pokušaje dva junaka da stupe u bilo kakvu bližu vezu sa devojkama/ženama u mestima i firmama kroz koje prolaze, dok istovremeno saznajemo i poneki detalj o propaloj naratorovoj ljubavnoj veze sa izvesnom Veronikom. Nakon boravka u duševnoj bolnici, na poslednjim stranama romana narator se sa ne baš jasnim ciljem upućuje u daleki kraj odakle je potekao…

„Ništa neće zaista sprečiti sve češće nailaženje trenutaka kada vas vaša apsolutna samoća, osećanje univerzalne praznine i bolno predosećanje da vam se život približava konačnoj propasti, udruženim snagama dovedu u stanje istinske patnje“

Ovaj roman pomalo asocira na dela velikih pisaca-filozofa epohe egzistencijalizma, poput Sartrove Mučnine i, još više, Kamijevog Stranca. Kao i Kamijev roman, Proširenje je relativno kratak i stilski jednostavno delo, pisano u prvom licu, sa zapletom bez složenosti, gototovo na nivou skice – ali ipak roman koji navodi na razmišljanje. Rečenice iz „Proširenja“ ponekad deluje kao da su izašle iz Kamijevog „Stranca“:

„Izgleda da su se pitali šta ja tu radim. Da su to mene pitali, ne bih umeo da odgovorim. Stvarno. Čime se opravdava moje prisustvo ovde? Ili na bilo kojem mestu, istinu govoreći?“

Ipak Kamijev i Uelbekov roman različiti su bar onoliko koliko je bila različita Evropa iz vremena pre II sv. rata od one s kraja prošlog veka. „Stranac“ je napisan 1942 godine a „Proširenje područja borbe“ skoro tačno pola veka kasnije (1994). Glavni junak „Stranca“ Merso i bezimeni junak Proširenja očito pripadaju bitno izmenjenim društvima. I dok je Mersoova samoća egzistencijlnog karaktera – nesposobnost i nemoć da se suštinski doživi svet i da se razume čovekovo postojanje – junak „Proširenja“ je „stranac“ našeg doba: on živi u društvu duboke otuđenosti, razbijenom na usamljene individue, koje imaju sve veći problem da uspostave međusobne emotivne i druge bliske veze . Za razliku od „Stranca“, „Proširenje područja borbe“ nije roman sa filozofskom tezom. To je pre svega psihološko-sociološki portret moderne individue i njenog okruženja. Nasuprot Kamijevom svetu apsurda, savremeni „stranac“ M. Uelbeka je zaglavljen između osećaja hronične depresije, emotivnog ništavila i univerzalne praznine. Hlađenje emocije i pojava ravnodušnosti su civilizacijiski fenomeni današnjice.

„Imam utisak da on smatra da sam ja pravi primer potrošenosti životnog elana. Seks ne upražnjavam, ambicije nemam; ne može se reći ni da se zabavljam…Ljudski odnosi postepeno postaju nemogući, čim se za toliko smanjuje količina anegdota od kojih se sastoji jedan život“.

Uelbek lucidno i satirično komentariše razne pojave poput psihoanalize, informatike, izlaže stav o podeli sveta na muški i ženski sistem i iznosi teoriju o sličnostima ekonomske i seksualne liberalizacije. Proširenje područja borbe tako obuhvata područja od ekonomije do seksa. I kao što u biznisu sve manje grupe ljudi postaju sve bogatije nasuprot većini čovečanstva, tako i u pitanjima seksa jedni dobijaju previše, a drugi se uskraćeni i onog osnovnog. Dolazi do seksualne pauperizacije kaže Uelbek:

„U savršeno liberalnom seksualnom sistemu neki imaju raznovrstan i uzbudljiv seksualni život; ostali su osuđeni na masturbaciju i samoću…Neki dobijaju na obe table; drugi gube na obe. Preduzeća se grabe za neke mlade diplomce: žene se grabe za neke mlade ljude; muškarci se grabe za neke mlade žene; veliki metež i zbrka“.

Postoji i narativna paralela između dva romana koja je neka vrsta imlicitnog ironičnog Uelbekovog naklona Kamijevom delu. Ključni momenat priče u „Strancu“ je ubistvo koje je na plaži izvršio Merso (verovatno u samoodbrani) nad nepoznatim Arapinom. U „Proširenju“ narator ubeđuje svog prijatelja Tiserana da prikolje meleza koji u tom trenutku (takođe na plaži) ima seks sa lepoticom iz noćnog kluba. To bi bio čin očajničke osvete za crnčev uspeh u zavođenju, nasuprot dvojici neuspelih „kazanova“ u pokušaju. Ali stvar se u ovom slučaju, umesto tragično, završava Uelbekovski patetično i neuspešno: Tiseran se vraća neobavljena posla, odusatao je.

„Mogao sam da ih ubijem: ništa nisu slutili, nisu me ni primetili. Izdrkao sam. Nisam imao želju da ih ubijem, Krv ne menja ništa“.

Uelbek (odnosno njegov junak) tvrdi da rani i masovni seks u adolescenciji „brzo podriva i razara svaku mogućnost sentimentalnih i romantičnih očekivanja“ i osiromašuje ljudsko biće, a „čovek postaje sposoban za ljubav koliko i stara krpa“. Ali tema seksa je samo ilustracija koja potvrđuje nemogućnost uspostavljanja autentčnih ljudskih veza u savremenom zapadnom društvu.

Iza Uelbekovih ironičnih i eksplicitnih priča o seksu – kao prvoj i poslednjoj potvrdi životne vitalnosti – uvek je u pozadini nesreća ljudske samoće. Život bez ljubavi . Osećaj ništavila.