Nacht ohne Ende,ко сам био ја да ма и помислим
како бих могао да променим нешто у токовима овога света?

Шта је потребно жртвовати да бисте победили депресију? Колико је вредан на антидепресивима продужен живот када му се одузму одређене виталне функције?

У роману Серотонин (2019, Booka; прев. Владимир Д. Јанковић) асоцијативним начином приповедања, ретроспективним упливом у пређашњи живот, Флорен-Клод Лабрус, јунак у педесетим годинама, настоји препознати кључне моменте који су довели до стања у коме се тренутно налази. То стање обележно је медицинским средством које спречава особу да изврши самоубиство, уколико се узима редовно и у правилним дозама, док под истим условима подиже ниво хормона среће у крви.

Ипак, једна од нуспојава изазвана леком капторикс јесте пад либида, што ће постати важна информација за разумевање стилских и идејних решења којима прибегава аутор романа. Наиме, читав роман јесте препун метафора заснованих на телесним, односно сексуалним односима. Иако је његова мотивација јасна и прихватљива – јунак нема сексуалне односе, отуда произилази његова опседнутост алузијама на сексуални чин; истовремено је то и критика сводивости свих аспеката живота на чисто телесни план – чини се и да је Мишел Уелбек нашао добро оправдање да сензационализам и актуелан начин писања, који подразумева ефекат шока и лаког и брзог задовољења ширих читалачких маса, постави као основицу романа. „Срећа науштрб потенције“ – могао би бити један од потенцијалних поднаслова дела.

У спрегу са приватним, писац је довео и друштевни аспект. Наратор је рецептиван за опажаје око себе: тумачи, критикује, разуме и објашњава појаве које га окружују. Он је модеран јунак у модерном времену. Једна од запаженијих сцена у роману јесте кад одлучи отићи и нестати из свог реалног света и окружења. У својим педесетим, на прекрeтници одлука и путева, премлад за умирање, а престар за нове почетке (у српској је књижевности то случај са Ахмедом Нурудином), напушта дотадањи пословни, али и приватни живот и одлази.

Међутим, то није за читаоце очекивани одлазак у другу земљу, на други континент или барем у удаљени крај Француске, нема више потребе за даљинама, јер се јунак сасвим може изгубити и у Паризу, граду у ком је и до тада живео, што и Флорен-Клод чини. У савременом граду, граду мегалополису тако нешто је сасвим вероватно, јер „у Паризу је нормалније бити сасвим сам, такво стање је више у складу са околином.“

Флорен-Клод Лабрус је јунак који, свестан пропуста и проблема, не дела. Испражњен од свих позитивних стимулуса, истрошен, разочаран – јавља се типичним примером усамљене јединке у свету у ком љубав није на пиједесталу, а нема ни назнака њене обнове. Сложеност света је превелика за његове једноставне потребе. Постаје равнодушни посматрач, који постепено губи морални компас, свест о погрешном и исправном, са повременим расистичким помислима и без реакције на педофилију чији је сведок. Чак и када реши да се упозна са тешким животом пољопривредника и Француском која, газећи своју вековну традицију, уништава села, у потпуности окренута капиталистичким стремљењима, јунак је ту само да би се та прича могла испричати.

Посредством његових кретања, дознајемо о ступњу пропасти на ком се друштво налази.„Nacht ohne Ende“ илити „Ноћ без краја“ могао би бити други потенцијални поднаслов романа. Нема излаза из актуелног поретка, француски пољопривредници, нашавши се на рубу егзистенције, последњим атомима снаге покушавају издејствовати макар минорне победе. Међутим, оне постају само Пирове,а егзалтирају у тренутку када пријатељ главног јунака изврши самоубиство на барикадама. Ипак, овај крик налик експресионистичком, у актуелном времену (п)остаје само сензација. Наде нема, јер цивилизација је на умору – овим мотивом писац се приближава идеји коју је немачки историчар и филозоф Освалд Шпенглер изложио у књизи Пропаст Запада. По тој теорији, свака цивилизација има свој животни век после ког долази до њеног коначног распада. Чини се да је Мишел Уелбек у свом роману успешно описао једну од њених последњих фаза.

Јасна је намера Мишела Уелбека која се огледа у тежњи да прикаже пропаст цивилизације укрштањем перспектива над свешћу појединца. Ту намеру је реализовао успешно са гледишта тумачења и разумевања садржаја романа. Међутим, дело обилује и мањкавостима. Као што је то обично случај у прози Мишела Уелбека, поред већ поменуте тежње за сензационализмом, која у неким моментима постаје напорна и незанимљива, јер се чини да писац користи порнографске елементе у недостатку бољег решења, што никако не иде у корист његовом списатељском таленту, јавља се и проблем стила.

Наиме, сиромашан стил остаје у сенци вулгарног речника ком писац прибегава. Предуге реченице, које у почетку остављају сведочанство о узнемирености јунака, нарочито када се подсећа свог љубавног живота, до краја романа губе и ту функцију. Односно, остају без икакве мотивације, те на читаоца могу оставити само ефекат заморности. Асоцијативно приповедање, скок са теме на тему, са личног плана на критику друштва, услед стилске сиромашности, не оставља утисак сведеног прелаза са теме на тему, што би у значајној мери повољније утицало на читалачку рецепцију. Ипак, нарушен хронолошки след, циклична структура романа, снажно поентиран почетак и крај, суптилно изречен суд о животу јесу моменти који овај роман чине вредним читања.

На крају, уместо закључка, савет: ако сте перцепитивни тип личности без овог романа бисте и могли, јер све вам је већ познато; међутим ако вам недостаје подстрека да уобличите оно што видите око себе, Серотонин би могао бити сасвим добар избор, управо јер обилује несрећним одабирима.

Драгана Јовановић

Извор: Међутим, ДНК

СЕРОТОНИН (Sérotonine)
Мишел Уелбек (Michel Houellebecq)
Превод са француског: Владимир Д. Јанковић

  Književnost, Mišel Uelbek, Serotonin, ДНК, Драгана Јовановић, Међутим