Umeće promišljene neposlušnosti

Preporučujemo vam knjižicu, tanku, jedva ima sto strana, izdavači su morali da angažuju poznavaoce koji će napisati dugačak predgovor, u kome se uglavnom ponavlja ono što će biti u samom tekstu, kako bi sve to zajedno ličilo na knjigu. Uz to, čitamo dva autora. Tako se jedna teza praktično tri puta obrađuje. Ovo je više prošireni članak nego knjiga. Tačnije to je predavanje koje je Mišel Fuko (Michel Foucault) održao 1978. godine.

Ipak, to delo se ne čita u dahu. Niti se preporučuje. Mora se čitati polako, kao da je pred vama, šta znam, 400 strana gustog teksta.

Prvo sam naslov. Mene je oduševio, ali ne iz prve. Pitanje koje se ne postavlja, pitanje koje nikad ne bih postavio. Što bih se pitao nešto tako… podrazumevajuće. A onda sam se trgnuo iz lenjosti i intelektualne letargije. Pa dobro ako je pitanje tako očigledno, hajde sad ti lepo reci sebi šta je kritika. Šta bi rekao? Nemaš pojma. Treba ti gomila reči, opisa, crteža, poštapalica, eksplikacija koje idu naokolo. Na kraju bi, neko ko recimo nikada nije čuo tu reč, znao još manje, jer bi bio zbunjen logoreičnom definicijom.

Tako, dakle, ne ide. Pitanje je na mestu. Probajte sami. Uzmite nešto očigledno, na oko samoobjašnjivo i probajte da smislite definiciju, dakle ne gomilu reči, već jasno i kratko. Recimo, šta znam, šta je demokratija, prosvetiteljstvo, država, ego… Ne ide. A onda neko, recimo, Fuko to uradi s takvom lakoćom, u par reči. Kritika je, kaže on, umeće promišljene neposlušnosti. Bum. Probajte da imitirate Fukoa pa da i drugim pojmovima dajete kratke i ubitačne definicije. Neće biti lako, ali je dobro za duh i mozak.

Evo je cela Fukoova definicija:

– Kritika će biti umeće voljnog neropstva, umeće promišljene neposlušnosti. Suštinska funkcija kritike bila bi desubjektivacija u igri onog što bi se najsažetije moglo nazvati politikom istine.

Inspirisan tim predavanjem Džudit Batler (Judith Butler) je napisala esej „Šta je kritika? Ogled o Fukoovoj vrlini“. Tako je kompletirana knjiga, a Batler kao da nastavlja Fukoovu ključnu definiciju:

– Politika istine tiče se onih odnosa moći koji unapred definišu šta će se računati kao istina. Značaj ove tvrdnje shvatamo kada počnemo da se pitamo: šta se računa kao osoba? Šta se računa kao koherentni rod? Šta se računa kao građanin? Čiji se svet legitimiše kao realan?

Fuko je pun iznenađenja pa kritiku objašnjava i ovako:

– Kritika nas nagoni da vidimo na čemu počivaju stvari koje se podrazumevaju, slobode, stečeni i nereflektovani modusi mišljenja koja kao takve podrazumevamo.

Ako se udubite u ove reči i ako pokušate da pretresete svoje podrazumevanje slobode, one misli koje ste stekli, koje ste nasledili videćete kako se otvaraju novi horizonti i kako se ličnost menja iz samih temelja.

Ključ je da Fuko kritiku posmatra kao vrlinu. A kako dolazi do te ideje. Njegov misaoni put je vrlo zanimljiv. Fuko navodi da je hrišćanstvo razvilo „jedinstvenu ideju, sasvim stranu antičkoj kulturi – da treba vladati svakim pojedincem, koje god dobi ili statusa bio, na svim poljima njegovog života, u svim pojedinostima onoga što radi“.

Sve je to opravdano mutnim putem ka spasenju duše. Da bi se postigao taj cilj kompletne kontrole moralo se ovladati umećem vladanja. Od početka XV veka, a pre reformacije se dogodila „istinska eksplozija umeća vladanja ljudima“. Usledila je logična reakcija. Ljudi su počeli da postavljaju pitanje: „Kako ne podleći vladanju“.

Fuko tu vidi nukleus kritike. Početna definicija kritike glasi – kako ne podleći vladanju, u ovom slučaju hrišćanskom. Kako ne prihvatiti kao istinito nešto što je autoritet proglasio da je istinito. Nije poenta odbaciti svaki autoritet, već treba ostaviti prostor da svako sam može prosuditi da li postoje dobri razlozi da se predlog prihvati. I još važnije, osloboditi prostor da se može odbiti, a da se nekako preskoči ubeđivanje, recimo Inkvizicije.

Dakle, kritika omogućava pojedincu da preispita moć date istine. Tako Fuko dolazi do umeća promišljene neposlušnosti. Sami treba da otkrijemo princip autonomije, a to ne možemo bez ideje o sopstvenom znanju i njegovim granicama. Drugim rečima, kada shvatimo šta znamo, a šta ne, postajemo samostalni, autonomni i tek tada možemo odbiti da se pokorimo autoritetima, kao i datim istinama. Tek tada možemo kritikovati. Možda čak možemo reći da tada moramo kritikovati, čitaj – preispitivati sve što je zadato, a o čemu se nije mislilo.

Da bi, pak, ušli u taj ciklus, moramo sumnjati. U sve, osim u to da treba sumnjati, osim u samu sumnju. Istorijski gledano sumnja se pokreće uglavnom u Nemačkoj. I razvija se u „ono što bi se moglo nazvati nemačkom levicom“.

A pre svega kritika počinje, veruje Fuko u reformaciji. Reformacija se brzo prošila i bila toliko uspešna upravo u Nemačkoj, jer je tu našla dobru podlogu u sumnji.

Ako sve obrnemo dobićemo sve suprotno. Recimo, ako se ne sumnja, ako se ne preispituju autoriteti, opšteprihvaćene istine, stečena mišljenja i utvrđeni okviri predefinisane slobode, možemo govoriti o grupi koja nije sposobna za kritiku. Možemo govori o pojedincima i grupi koja se pokorava. Zvuči nekako poznato, zar ne?