Guillaume Apollinare – »Un beau film«, – Ko nema neki zločin na savesti? Upita baron D’Ormesan. Što se mene tiče, ja ih više i ne brojim. Neki od njih koje sam počinio doneli su mi debele pare. A za to što danas nisam milioner, više su krivi moji apetiti nego moja obzirnost.

Godine 1901, sa nekolicinom prijatelja osnovao sam cinematografic International Company, koju smo skraceno zvali CIC. Trebalo je da najpre nabavimo što zanimljivije filmove kako bismo posle mogli da priredjujeo kinematografske predstave po glavnim gradovima Evrope i Amerike. Imali smo odlično sastavljen program. Zahvaljujući indiskreciji jednog sobara, došli smo do zanimljive scene jutarnjeg ustajanja predsednika republike. Kinematografisali smo i rođenje albanskog princa. S druge strane, podmitivši nekoliko sultanovih namesnika ogromnom svotom novca, ovekovčili smo u svoj njenoj dinamici potresnu tragediju velikog vezira Malek-paše, kada je nakon bolnog oproštaja sa ženama i decom ispio onu kobnu kafu, po naredbi svog gospodara, na terasi kuće u Peri.

Nedostajao nam je još prikaz nekog zločina. Međutim čas kada će se on dogoditi ne zna se unapred; zločinci retko delaju javno.

Pošto smo izgubili nadu da ćemo zakonitim načinom dobaviti prizor nekog atentata, odlučili smo da ga sami organizujemo u jednoj vili., koju smo unajmili u Auteuilu. Najpre smo mislili da angažujemo glumce da odglume zločin koji nam nedostaje; ali osim toga što bismo obmanuli gledaoce nudeći im lažne sceneI mi sami nismo mogli da budemo zadovoljni občnom pozorišnom glumom makar bila i savršena, jer smo do tada navikli da kinematografišemo isključivo stvarnost. Imali smo ideju i da kockom odlučimo ko među nama mora da se žrtvuje i izvši zločin pred našom kamerom.Ali ta mogućnost se nikome nije dopala. Jednom rečju, bili smo udruženje čestite gospode; niko nije baš žurio da izgubi svoju čast, čak ni u komercijalne svrhe.

Jedne noći postavismo zasedu na uglu puste ulice, blizu vile koju smo unajmili. Beše nas šestorica, svi naoružani pištoljima. Prođe jedan par. Bili su to neki mlađi čovek i žena, čija nam se otmenost učinila veoma podesna da ponudi zanimljive elemente za jedan senzacionalan zločin. U mrtvoj tišini skočismo na ovo dvoje, vezasmo ih i preacismo u vilu. Tamo smo ih ostavili pod stražom jednog od nas. Opet smo se vratili u zasedu; kada se pojavio jedan gospodin sedih zulufa u večernjem odelu, mi ga presretosmo i odvukosmo u vilu, iako se opirao. Naši pištolji su ga na kraju ipak urazumili i ućutkali, pored sve njegove hrabrosti.Fotograf je postavio kameru, postavio odgovarajuće osvetljenje i priremio se da snima zločin. Četvorica naših stadoše uz fotografa i uperiše pištolje u tri zarobljenika. Mladi čovek i žena su bili u nesvesti. Oslobodio sam ih odeće toliko pažljivo da je bilo dirljivo gledati. Njoj sam skinuo suknju i prsluk, a mladića sam ostavio u košulji. Zatim se obratih gospodinu u odelu:

-Gospodine, rekoh mu, moji prijatelji i ja ne želimo vam ikakvo zlo. Ali zato od vas zahtevamo i to pod pretnjom smrti , da ubijete-bodežom koji, evo spuštam pored vaše noge – ovog čoveka i ovu ženu. Najpre ćete se potruditi da ih osvestite. Pazićete da vas ne zadave, A pošto su bez oružja, nama nikakve sumnje da ćete u tom poduhvatu uspeti.

-Gospodine, učtivo mi se obrati buduću ubica, pred silom se mora uzmaknuti. Vi ste sve već pripremili, pa neću da pokušavam da vas odvratim od vaše namere, čije mi pobude nisu baš najjasnije. Ali zamoliću vas za jednu milost, jednu jedinu: dozvolite mi da se maskiram.

Razmotrili smo njegovu molbu i priznali da je zaista bolje, koliko za njega toliko i za nas same, da bude maskiran. Vezao sam mu preko lica maramu na kojoj sam izbušio rupe na mestu očiju, te se nitkov baci na posao.

Udari najpre po mladićevim rukama. Naša kamera, stavljena u pokret, snimala je tu turobnu scenu.

Ubica vrškom bodeža ubode žrtvu u ruku. Momak skoči na noge i baci se, snagom udesetostručenom od užasa, na leđa napadača. Dođe do kratke borbe. Malda žena se takođe povratila iz nesvestice; jurnu u pomoć svom prijatelju. Ipak pade prva, od uboda nožem u srce. Zatim dođe red na mladića. I on se srušio, prerezana grla. Ubica je dobro obavio posao. Za vreme borbe marama mu nije spala. Zadržao ju je na licu dokle god je kamera snimala.

– Jeste li zadovoljni gospodo, upita nas, i mogu li sada da se posvetim toaleti?

Čestitali smo mu; oprao je ruke, začešljao se, očetkao odelo.

Tek tad se kamera zustavila.

Ubica je sačekao da uklonimo sve tragove što su za nama ostali, zbog policije koja će neizostavno doći sutradan. Izašli smo svi zajedno.Zločinac se sa nama oprostio kao čovek iz visokog društva. Pohitao je da se vrati svom društvancetu, jer nije bilo sumnje da će iste večeri, posle jedne takve pustolovine, dobiti basnoslove sume na kocki. Pozdravismo ovog kockara i zahvalismo mu se, pa odosmo na spavanje.

Imali smo svoj senzacionalan zločin.

Oko njega se podigla golema graja. Žrtve su bile žena ministra jedne državice na Balkanu i njen ljubavnik, sin pretedenta na presto jedne keževine u Severnoj Nemačkoj.

Vilu smo iznajmili pod lažnim imenom, a stanodavac je, kako bi izbegao neprilike, izjavio da prepoznaje svog stanara u mladome princu. Puna dva meseca je policija padala sa nogu. Novine su objavljivale vanredna izdanja; mi smo tada započeli svoju turneju, i možete da zamislite koliki smo uspeh imali. Policija ni za trenutak nije pretpostavila da nudimo stvarnost ubistva, premda smo se trudili da to objavimo jasno i glasno. Ali se zato publika u tom pogledu nije prevarila. Priredila nam je oduševljen doček u Evropi i u Americi; zaradili smo toliko da smo mogli razdeliti članovima našeg udrženja, posle šest meseci, svotu od 342 hiljade franaka.

Pošto je zločin podigao isuviše prašine da bi ostao nekažnjen, policija je uhapsila nekog Istočnjaka, koji nije mogao da pruži valjan alibi za noć kada se dogodilo ubistvo. Uprkos njegovim uveravanjima da je nevin, osudili su ga na smrt i pogubili. I još jednom smo imali sreće. Naš fotograf je, srećnom igrom slučaja, mogao da prisustvuje izvršenju kazne; tako smo svoju predstavu učinili još sočnijom, dodavši joj ovu novu scenu, kao stvorenu da privuče gomilu.

Kada se dve godina kasnije, iz razloga na kojima se ovde neću zadržavati, naše udruženje raspalo, ja sam, sa svoje strane, podigao više od jednog miliona; to sam izgubio već iduće godine, na trkama. 

Guillaume Apollinare: »Un beau film«, Mesidor, Pariz, 23. decembar 1907.

Prevela Ana Jovanović

Pripremio: Tom Joad

  P.U.L.S.E, Stanar