Unirodni svet

Dve nedavno objavljene studije su me podstakle da se ponovo pozabavim temom rodnih odnosa[1], ili zapravo, odsustvom odnosa između rodova u postmodernom svetu u kojem, na našu nesreću, obitavamo. U ovoj distopiji, rodovi ne razgovaraju međusobno. Oni se nisu samo razdvojili, već su postali neprijateljski nastrojeni suparnici, ponekad smrtonosni neprijatelji. Razmotriću dve studije.

Autori prve studije su Oliffe, Kellly, Gao i drugi. Njen naslov je Neotradicionalističke, egalitarne i progresivne muževnosti u intimnim, heteroseksualnim partnerskim odnosima muškaraca. Ona je objavljena ove godine u tomu 333 časopisa Društvena nauka i medicina. Evo abstrakta. Promene u identitetima i odnosima od 1980-ih nastavljaju da utiču na muževnosti unutar intimnih partnerskih odnosa. U današnjim heteroseksualnim vezama muškaraca prednjače pozivi za rodnom jednakošću i rodnom ravnopravnošću kao način za unapređenje mentalnog zdravlja i blagostanja partnera i njihovih porodica.

Većina prethodnih istraživanja bila su fokusirana na patologizovanu ulogu muškaraca u vezama, na primer, na nasilje intimnog partnera. Malo toga je poznato o načinu na koji muškarci percipiraju intimne partnerske odnose koristeći perspektivu zasnovanu na snazi. Trenutna fotoglas studija je tematizovala istraživačko pitanje – koje su veze između muževnosti [množina] i heteroseksualnih intimnih partnerskih odnosa. Autori su proučavali muškarce u rasponu dobi od 19. do 43. godine i pitali ih o njihovim iskustvima i perspektivama o intimnim partnerskim odnosima. Autori su naveli: ‘abduktivno smo izveli tri tipologije muževnosti:

1. neotradicionalistički muškarac,

2. egalitarni muškarac,

3. progresivni muškarac.

24% učesnika su karakterizovale neotradicionalističke muževnosti, koje odlikuju oslanjanje na tradicionalne muške norme koje domaćinstvo smatraju ženskim i hvale muške uloge hranitelja i zaštitnika. Polovina učesnika su se namerno distancirali od tradicionalnih muških normi kako bi se angažovali u egalitarnim muževnostima. Ti muškarci su idealizovali jednake doprinose i recipročnost gde je brojanje često korišćeno za procenjivanje relativnog truda i doprinosa oba partnera u vezi.‘ To je jedna vrsta računovodstvenog pristupa.‘ Progresivne muževnosti su bile evidentne kod 26% učesnika, koji su se fokusirali na pravičnost i društvenu pravdu, ograničavajući sopstvene privilegije kako bi pravično funkcionisali u vezi i, šire, u društvu.‘

Studija broj dva je objavljena u septembru od strane priznatog Pew Centra (radi se o institutu). Prema ovoj nedavnoj studiji, među heteroseksualcima 63% muškaraca (dve trećine) i 34% žena (trećina) ispod 30. godina su se samoopisali kao trajni samci (singl). Situacije nije mnogo drugačija u LGBTQ+ zajednicama. 62% muškaraca i 37% žena su se samoodredili kao samci. Jedna petina (20%) pripadnika generacije Z se identifikuju kao kvir [queer]. Situacija je slična u zemljama kao što su Kina, Indija, Japan, Južna Koreja i čak Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija. Samo 21% muškaraca i 41% žena je razgovaralo sa prijateljem u toku prethodne nedelje, prema jednoj studiji iz 2021.

To je, dakle, slika potpune izolacije od suprotnog pola, potencijalnih partnera i  sopstvenog društvenog kruga. Prema istraživanju Pew Centra, 57% samaca u svim starosnim grupama izbegavaju čak i neobavezne [casual] veze – drugim rečima, izbegavaju seks. Ovo je povećanje za 20% od 2019., koje je generisano uglavnom od strane nezainteresovanih muškaraca samaca. Muškarci odustaju od žena. Uprkos tome, 50% više muškaraca nego žena traga za posvećenom [committed] vezom. Šokantno, žene ne žele posvećenu vezu; muškarci je žele. Žene su sklone neobaveznom seksu više nego muškarci, što razbija stereotip.

U jednom intervjuu koji sam dao, sugerisao sam da postoji šest trendova koji su nas doveli ovde gde smo – u ratu koji besni između sve više obazrivih, antagonističkih i neprijateljski nastrojenih muškaraca i žena. Postoji animozitet između rodova, konflikt koji ponekad pređe u mržnju. Situacija je veoma loša, i to u svim starosnim grupama, što je, mislim, prvi put u ljudskoj istoriji. Rastući međurodni problem je jedna vrsta virusa, koji pogađa sve starosne grupe. Postoje žene od 65, 45 i 25 godina koje govore potpuno iste stvari o muškarcima i obratno. Mizoginija je rasprostranjena među muškarcima, kao i mizandrija među ženama. Postoji šest razloga za ovo pogoršanje uljudnosti između polova.

Prvi razlog nazivam ‘signaliranje nepovredivosti‘. To je izraz koji sam skovao. Mislim da dva pola signaliraju jedan drugom –

‘Nisi mi potreban, ja sam samodovoljan, briga me. Ja sam autonoman, imam svoje ciljeve i fokusiran sam na njih. Nemam emocije, ja sam neangažovan, nisam ranjiv.‘

Tako da, dok su prošlosti, do pre, recimo, četrdeset godina, ljudi signalirali jedni drugima svoje ranjivosti kako bi, na primer, imali seksualni odnos ili stupili u vezu, ljudi danas signaliraju jedni drugima svoju neranjivost. To je nešto poput ‘Od..bi‘ poruke ili signala i ovo je postala okoštala ideologija – kul je biti neranjiv, tako treba.

Drugi razlog je ono što je Barbara Risman opisala kao rodna vrtoglavica [gender vertigo]. Rodna vrtoglavica je ishod ratosiljanja od klasičnih, tradicionalnih rodnih uloga – muškarci i žene. Ove rodne uloge nisu modifikovane, one su eliminisane u korist onoga što ja zovem unirodni svet [unigender world]. Ovaj prelaz je imao poguban efekat na bihejvioralne skripte, uključujući seksualne skripte. Niko ne zna šta da čini, svi su izgubljeni. Niko više ne zna kako da bude muškarac; niko više ne zna kako da bude žena. Stoga, danas ne znate šta znači biti muškarac. Na primer, tokom sastanaka [dating] ili seksa. Više nema seksualnih skripti, ni skripti za sastanke. Nema rodnih uloga, nema smernica i to rezultira ogromnom konfuzijom u pogledu toga šta je podesno a šta nepodesno ponašanje i šta je društveno kodeks koji treba usvojiti i na koji se treba ugledati.

Danas o svakoj vezi mora da se pregovara ispočetka. Kada su se moja majka i otac, baba i deda sreli i kada su bili na putu da postanu par, njih su vodili kodovi rodnih uloga na nivou društva. Oni nisu morali da se otisnu na marš od hiljadu milja; morali su samo da pređu poslednju milju do kuće. Danas, ako hoćete da započnete novu vezu, nemate smernice. O svemu morate da pregovarate – šta znači biti muškarac u ovoj vezi, šta znači biti žena u ovoj vezi; šta je prihvatljivo ponašanje, šta je neverstvo, šta su granice, etc. 90% vremena se potroši na pregovore. O svemu mora da se pregovara ispočetka i to je ekstremno trošenje vremena, rasipničko i destruktivno. To stvara frikciju i iscrpljuje. Taj tegoban proces neizbežno vodi ka izbegavanju, povlačenju i šizoidnoj atomizaciji. Ljudi naprosto odustanu od veza, umorni su i neće više to da rade. Ostaju kod kuće – Netfliks i mačke, ne nužno tim redom. 2016. je bila prva godina u kojoj većina žena i većina muškaraca u SAD nisu imali nijedan značajan kontakt sa pripadnikom suprotnog pola, osim možda sa dostavljačem pice.

Sledeći trend je ono što se naziva zaustavljenom revolucijom. Zaustavljena revolucija znači da žene sebe sve više opisuju koristeći tradicionalne muške prideve. Unirod je muški rod. Ženstvenost je praktično ukinuta. Postoje muškarci sa penisima i muškarci sa vaginama. Tačka. Mi smo svi muški. Žene su postale hranitelji. Žene su pretekle muškarce u mnogim oblastima. One su znatno obrazovanije, na primer. Žene su postale muškarci. Žene su težile da budu muškarci, ili, preciznije, narcistički i psihopatski muškarci. Tako da postoji konvergencija u tome da se bude muškarac i tome da se bude žena. A, politički korektni mediji obožavaju ovu uniformnost, ulepšavaju je, promovišu je. Razmotrimo moronsku frazu ‘trudni ljudi‘. To je nalik tome kada bismo rekli ‘Ljudi sa testisima‘, umesto muškarci. U novom svetu svi smo ljudi, nismo muškarci, nismo žene, mi smo samo ljudi. Neki od nas misteriozno postanu trudni. Time se eliminiše lepa razlika, čudesnost, šarm između polova. Izvor, motor privlačnosti seksa, seksualnosti, plodnosti, razmnožavanja i rekreacije. Eliminisanje tog polariteta između muškaraca i žena učinilo nas je mnogo siromašnijm. Mi smo danas sasvim osiromašeni kada je reč o odnosima – odnosno onome što je od njih ostalo – između muškaraca i žena.

Poslednji trend je ono što bih nazvao ‘zaštićeni dvostruki standard‘. Oduvek je postojao dvostruki standard, naravno. Žene koje su se ponašale na izvestan način kada je reč o seksualnosti, bile su kuđene kao drolje. Muškarci koji su se ponašali na isti način, bili su slavljeni kao muškarčine. To se smatralo dobrim i ispravnim za muškarce, a za žensku reputaciju je bilo veoma loše. Stoga je to dvostruki standard. Ali, nešto zapanjujuće se dogodilo. Žene su usvojile muški dvostruki standard. Žene pokušavaju da se usklade sa muško-šovinističkim stereotipima o seksualno emancipovanim ženama. Danas postoje parade ponosa drolja. Žene ne shvataju da biti drolja znači povinovati se najekstremnijem muško-šovinističkom stereotipu o ženama. Ako ste ponosni na kulturu raskalašnosti, vi ste vlažni san muškog šoviniste, vi se povinujete njegovom svetonazoru i njegovoj percepciji vas kao žene.

Žene tvrde da su osnažene, ali postoje brojne studije, na primer, od Lize Vejd i Keri Koen i mnogih drugih, koje pokazuju da su žene koje tvrde da su osnažene zapravo potisnute žene. Žene koje najviše tvrde da su osnažene su žene koje su usvojile i internalizovale muški dvostruki standard. Na primer, najpromiskuitetnije i najdroljastije žene su istraživačima rekle – ‘imala sam četrdeset seksualnih partnera, ali nemojte nikome reći, zato što je to sramotno.‘ Dakle, te žene su emancipovane, one su osnažene, ali one to rade tajno. Zašto? Zato što će inače muškarci i druge žene imati loše mišljenje o njima, i ako bi iko znao za broj njihovih seksualnih partnera bile bi ostrakizovane. Tako da su te žene zapravo usvojile muški dvostruki standard, i ta dualnost, to samo-poricanje razdvajaju polove, jer se žene povinuju stereotipima koje zastupaju narcistički, šovinistički, mizoginistički muškarci. Većina muškaraca smatraju to odbojnim, jer većina muškaraca nisu šovinistički, nisu psihopatski, niti narcistički. Većina muškaraca su dobri muškarci, i ti tipični muškarci počinju da smatraju žene odvratnim i odbojnim, na isti način kao što smatraju narcističke i psihopatske muškarce odbojnim. Dobri muškarci preziru psihopatske i narcističke muškarce, i kada žene počnu da nalikuju tim psihopatskim, narcističkim muškarcima, one odbijaju dobre muškarce, postaju odbojne za druge muškarce.

Dakle, postoji raskol, šizma između polova, zato što žene igraju ulogu za koju većina muškaraca zapravo ne bi htela da je one igraju. A, muškarci igraju ulogu koju žene odbacuju, jer se ne slaže sa tipom narcističkog, šovinističkog, psihopatskog, ‘alfa‘ muškarca. I, stoga, muškarci odustaju. Muškarci odustaju od obrazovanja, od pronalaska posla, od obavezivanja, od ulaganja. Muškarci čije ličnosti spadaju u tamnu trijadu, muškarci koji su psihopatski, narcistički prosto iskorišćavaju žensku promiskuitetnost i dostupnost i maltretiraju ih na razne načine. Oni postaju predatori.

Žene odbacuju sebe, žene su internalizovale muški dvostruki standard. Kada kažete ‘Ja sam drolja‘, pretpostavlja se da je to ponosno samoodređenje, ali zapravo duboko u sebi osećate sramotu i ta sramota je introjekt muškog pogleda. Ta unutrašnja disonanca stvara samopovređujuća i samoklevetnička ponašanja. Stopa seksualnog samoklevetanja i drugih oblika samopovređivanja među ženama je danas mnogo viša nego pre četrdeset, trideset ili čak pre dvadeset godina. Na primer, stopa depresije među ženama ispod 25 godina je porasla za 300%. Poremećaji anksioznosti među tinejdžerkama su porali za 550%, prema studijama, naročito studijama Tvenge i Kempbela sprovedenim između 2008. i 2018.

Sve je to počelo mnogo pre kovida. Kovid je možda poslužio kao manji katalizator. Uticaj društvenih medija i izloženost ekranima su bili postulirani kao moguće etiologije, ali ja smatram da činjenica da se žene osećaju loše ima veze sa tim što su internalizovale muške šovinističke , psihopatske, narcističke stereotipe o sebi. To ih je odvelo u samokažnjavanje, samoodbacivanje, samodestrukciju i samoporaz. Žene se osećaju ego-distonično, sramota ih je, osećaju krivicu zato što tako postupaju, one izdaju sebe, poriču sebe, zato što se od njih očekuje da se tako ponašaju jer su osnažene. A, ko im je to rekao? Incijalno muškarci. Muški pogled ih je oduvek definisao. Sada ih definiše kao promiskuitetne. Ali, ako se iznutra žene osećaju loše, osećaju da to nisu one, osećaju da glume, da igraju ulogu, ja to smatram samopovređivanjem i samoklevetanjem, samokažnjavanjem za to što nisu one same, za priklanjanje, za lažiranje i izdaju sebe ako ste žena. Sve žene nisu madone i sve žene nisu kurve, ali možemo bezbedno generalizovati, statistički gledano, o ponašanju naročito mlađih žena. Istinski feminista bi ohrabrio žene da se sasvim oslobode muškog pogleda, definišućeg muškog pogleda. Istinski feminista bi ih ohrabrio da ne usvoje pogled psihopatskog narcističkog muškarca, predatora koji oberučke koriste žensku promiskuitetnost.

Što se tiče muškaraca, zašto bi muškarci izabrali da budu monogamni? Monogamija je trošak. Zašto biste išta platili za nešto što možete da dobijete besplatno. Besplatno. To nije lepo reći, ali tokom epoha žene su razmenjivale seks za stabilnost, za dugotrajnost veza i za odgajanje dece. Seks je bio međurodna valuta. To je bio dogovor. To je bilo transakcionalno. A sada, žene to daju besplatno. To je potpuno samodestruktivno i to zovu samoosnaživanjem. Sve što je postvareno je obezvređeno. Žene osećaju pritisak da stupaju u seksualne odnose, što je u prošlosti bilo rezervisano samo za intimne partnere. Žene i muškarci su uvek imali izvestan inventar –

‘Ove akte činim sa strancima, a ove akte rezervišem samo za moje intimne partnere. Nikada se ne ljubim sa strancem, na primer. Postoje stvari koje nikada ne radim sa strancem i koje činim samo sa mojim intimnim partnerom, da bi moj intimni partner mogao da se oseća posebno.‘

Ovo je takođe nestalo. Posebnost i misterija su nestali, i to je veoma tužno. To je raščarani svet – Veber je to nazivao velikim raščaravanjem. To je naročito tužno za ljude mojih godina, zato što sam ja iskusio svet pre sadašnjeg. Žene bi mogle reći da je to bio patrijarhalan svet. Da, to je u velikoj meri bio muški svet, to je tačno. Trebalo je ratosiljati se tih ostataka muške dominacije, ali mi smo bacili bebu zajedno sa vodom, sa kupatilom i sa celim stanom, bojim se. Pretpostavke međurodnog dijaloga su promenjene. Sve se zadržava na površini, stvarna intimnost se izbegava i to nas vraća na prvi trend, sećate se – signaliranje nepovredivosti. Ako ikoga pustite unutra, on će primetiti vašu ranjivost, a vi ne želite da spozna vašu ranjivost, zato što će onda moći i hteti da vas povredi. Povrediće vas, sigurno, iskoristiće vas, to se podrazumeva, i stoga ga nećete pustiti unutra.

Postoje novi trendovi koji su veoma problematični, veoma zabrinjavajući. Na primer, od pre nekoliko godina, većina žena su se psihološki odrekle muškaraca, u smislu da žene sada tragaju za onima koje manosfera [manosphere] naziva ‘beta muškarcima‘. Većina žena u studijama od 2018. izveštavaju da one zapravo biraju one koje manosfera naziva beta muškarcima čak i za seks za jednu noć. To je zato što su žene usvojile narcističke i psihopatske muške uzore i sada žele da se osećaju superiorno i da imaju osećaj kontrole čak i u kratkoj interakciji. Nedavne studije pokazuju da je došlo do promene u preferencijama po prvi put u ljudskoj istoriji – od alfa, empatičnih, uspešnih pobednika koji formiraju timove, ka beta gubitnicima. Naravno, muškarci iz manosfere poriču to, ali oni prosto nisu dobili nove informacije; oni se oslanjaju na besmislene ne-studije. Mnoge žene sada imaju karijere, mnogo žene su ekonomski samodovoljne; one zapravo traže beta muškarce, koje mogu da pripitome i potčine kod kuće. One žele da gospodare nad muškarcima, čak i da ih maltretiraju. I, da, mnoge žene mrze muškarce. Tu je uključena izvesna naplata, odmazda i takvo stanje uma, jer su se muškarci ogrešili o žene tokom milenijuma. Muškarci su maltretirali žene toliko dugo; sada je red na žene.

Ponavljam, žene su usvojile narcističke i psihopatske muške uzore umesto zdrave, konstruktivne muške uzore. Nisam siguran zašto su žene uopšte usvojile muške uzore, ali su definitvno izabrale pogrešne. Istopolne veze i seksualnost će postati mnogo češći. Zašto bi muškarac izabrao slabu imitaciju muževnosti ako ima pristup originalu. Isto važi i za žene – zašto biste izabrale ženskastog muškarca, kada možete da prosto izaberete ženu? Istovremeno, biće mnogo više atomizacije. To je već evidentno – na primer, učestalost seksa i sastanaka među ljudima ispod 35. godina, i naročito među ljudima ispod 25. godina, je mnogo niža nego u generaciji njihovih roditelja i baba i deda. Ljudi ispod 25. godina odlaze na sastanke mnogo ređe i imaju mnogo manje seksualnih partnera nego ljudi iz prethodnih generacija u njihovom dobu. Odlaženje na sastanke [dating] je smanjeno za 60% tokom perioda od 10 godina. Čak je i broj neobaveznih veza smanjen.

Dakle, ljudi su cinično odustali jedni od drugih. Oni gravitiraju ka istopolnim odnosima ili ka eksperimentalnom nastranom seksu ili ka celibatu. Otprilike 3% dijada svoj odnos samoidentifikuju kao otvorenu vezu ili otvoreni brak. 3% zvuči kao mali broj, ali to je ogroman skok u odnosu na pedesete godine prošlog veka. Na kraju ćemo završiti začaureni u našem domu, interakcije ćemo obavljati digitalno i pronaći ćemo zamene za seks. Stopa konzumiranja pornografije je veoma porasla – pet puta je veća nego pre samo pet godina. Postoji knjiga pod nazivom ‘Miljarda zločestih misli‘, koja dokumentuje taj fenomen. Pornografija je sada, što se tiče muškaraca, glavna zamena za trodimenzionalni seks i glavni izvor seksualnog obrazovanja među mladim ljudima. Muškarci smatraju pornografiju za punu zamenu za pravu stvar. Žene još uvek ne, iako gravitiraju ka pornografiji, tekstualnoj pornografiji, ali takođe i vizuelnoj. Sledeće što dolazi su seks-lutke i digitalni seks sa taktilnim inputom. Ljudi su prosto odustali od bilo kakve izvodljive alternative, skrasili su se sa bilo čim do čega mogu da dođu – e.g. aranžmani poput ‘prijatelji sa benefitima‘.

Liza Vejd u svojim studijama opisuje razgovore sa mladim ženama u dobu od petnaest do trideset godina. Te mlade žene su joj rekle da najgora stvar koju možete da uradite jeste da pokažete emocije. Nikada ne bi trebalo da se emotivno vezujete, nikada ne bi trebalo da pišete vašem seksualnom partneru nakon prvog seksualnog odnosa, prvog seksa za jednu noć.Te žene ismevaju žene koje to čine. One kažu da je česta praksa da im muškarci pošalju sms poruku u kojima piše ‘ne zovi me ponovo, ne kontaktiraj me ponovo; to je bila jednokratna stvar‘. One kažu da postoji kodeks ponašanja, prema kojem se obe strane namerno napiju, tako da mogu da krive piće, i zatim kažu ‘to nije bilo ništa, to nije bilo emotivno, samo smo bili pijani‘. Tako da je konzumiranje alkohola postalo jedna vrsta alibija ili izgovora. Pritom, ovo nije supkultura, ovo, prema Lizi Vejd, obuhvata 81% mladih žena. Liza Vejd je istaknuti učenjak i ona kaže da se otprilike četiri petine mladih žena pridržava ovog kodeksa, koji je kodeks odbacivanja, kodeks otuđenja, kodeks hladnog odvajanja, kodeks cinizma, kodeks onoga što ja nazivam signaliranje nepovredivosti – ‘Ne trebaš mi, iskoristila sam te i sada mi više ne trebaš. Ja sam samodovoljna, ja sam sve što mi je potrebno. Nisam zainteresovana za tebe. Nemam emocije, čak me ni ne privlačiš seksualno. Bila sam veoma pijana, nisam znala šta radim. Nemoj nikada da me zoveš, ne usuđuj se da mi pišeš, ti kozavisno, odvratno ne-biće‘. Ovo je, uglavnom, međurodni dijalog među mladima danas.

Postoji i fenomen samopornografije. Veliki broj ljudi danas – većinom žene, ali takođe i muškarci – stvaraju pornografiju, koju zatim prosto dele. – Uključe kameru u realnom vremenu i, često, ne zbog novca. Samopornografija je prolazna zamena za bilo kakvu vrstu povezanosti. Trenutna lažna intimnost putem samoobjektifikacije  Seksting sa nepoznatim ljudima pokreće ista psihološka motivacija i potreba. Dakle, danas se smatra da sa ženom koja odbija da masturbira pred kamerom nešto nije u redu, da joj je potrebna pomoć, da je puritanac koji negira sopstvenu seksualnost.

‘Osnaživanje‘ je u potpunosti diktirano od strane muškaraca, radi se o interesu muškaraca. To je ironično, otkačeno, to je zemlja čuda [wonderland] za muškarce, a žene se sa tim slažu i sarađuju, kao što su to uvek činile. Žene pretvaraju sebe u robu, objektifikuju sebe i daju sebe slobodno muškarcima koji su to zahtevali jer imaju stereotipe o promiskuitetnim ženama, i onda su te žene ponosne na ono što su postale.

Sem Vaknin

[1]Prevod većeg dela predavanja Sema Vaknina o rodnim odnosima – Gender Firewalls in Unigender Vertigo.

za P.U.L.S.E preveo:  Bojan Viculin

  Bojan Viculin, Društvo, Psihologija, Sem Vaknin, Sociologija, Unirodni svet