Veličanstvena planina Fuđi – Nisam se nadala da će tako izgledati. Da će odjednom samo izroniti između okolnih smeđih brda, kao da je živ. Ni potpuno beo od snega usred zime stopljen sa okolnim krajolikom; ni ogoljen, obrijan i neupadljiv, gotovo nevidljiv u isparenjima tokom perioda između juna i oktobra; već jasan i crn sa tek suptilnom kapom od pahulja, u proleće. Sa snežnog vrha, ponegde još tananim kanalima ka podnožju otiče sneg. Prema budističkom verovanju, reč “Fu-shi” vezuje se za prvi naziv ove planine, i u slobodnom prevodu sa japanskog znači – “nešto što nije mrtvo”.

Kada sam između do pola navučenih zavesica međugradskog autobusa, nakon sat i po vožnje od Tokija prvi put ugledala ovu legendarnu, svetu planinu koja se kao niotkud samo ukazala ispred nas, postalo mi je jasno zbog čega baš Ona; zašto je Fuđi za Japance – Fuji-san (“Gospodin Fuđi”). Ništa oko nje, niti bilo gde u Japanu ne izgleda tako moćno i tako svoje. Crvenkasti Uluru (Ayer’s Rock) u australijskoj pustinji, ili još više – stena Devils Tower u Vajomingu (Wyoming, SAD) koja je 1977. poslužila Stivenu Spilbergu za legendarni film “Bliski susreti treće vrste”, najbliži su predstavi nečeg posebnog koju pogled na Fuđi ostavlja.

Planina Fuđi jedna je od tri svete planine Japana. Svojim pravilnim kupastim oblikom, najviša planina Japana (3776 m) potvrđuje svoje vulkansko poreklo. Iako je poslednji put vulkan bio aktivan još u decembru 1707, i dalje se smatra potencijalnom pretnjom, najviše za Tokio. Kao Vezuv, nadomak Napulja. Veličanstveni Fuđi bio je umetnička inspiracija velikom broju japanskih estampi, slikarskih kompozicija starog Japana od kojih su najčuvenije one slikara po imenu Kacušika Hokusaj, velikog uzora francuskim slikarima svetlosti. Njegove dve najpoznatije slike planine Fuđi, ovekovečene su i na mnogobrojnim suvenirima ove zemlje: „Crveni Fuđi” i „Veliki talas kod Kanagave”.

Fuđi se nalazi 85 kilometara jugozapadno od Tokija, u širokom krugu obavijen đerdanom od 5 jezera vulkanskog porekla. Delovi ovog područja čine nacionalni park, u koji spada i Šuma samoubistava Aokigahara – u prevodu s japanskog “More drveća”, kojom prema predanju vladaju demoni. Obale nadomak dva jezera sa istočne i sa južne strane Fuđija, najnaseljenija su i najposećenija. Turisti vole Kawaguchi-ko, naročito u vreme sakure, kada u aleji kraj jezera cveta bledo-rozikasti cvet japanske trešnje. Japanci mahom posećuju južno jezero Ashi-no-ko i u mestu Hakone ostaju u danima vikenda. Na obronku brda u Ovakudaniju, gde u blatu bućkaju delovi uspavanog vulkana, kupuju i jedu na sumporu skuvana, kao pečatima od ugljena oslikana “crna jaja” nakon čega će navodno živeti sedam godina duže!

Autoputevi i neke pruge u Japanu, čudesno su projektovani. Na izvestan način, veoma neposredno oslikavaju karakterne osobine nacije koju krase strpljenje, postepenost i dugotrajnost. Pri izlasku iz Tokija, na putu ka podnožju planine Fuđi do koje ima skoro 100 kilometara autoput neprekidno, ali izuzetno postepeno kreće na gore. Toliko neznantno, da vam se uspon konstantno čini kao verovatna greška u proceni. Gotovo “ravnim putem bez uspona”, nakon sat i po odjednom smo se našli na 833 m nadmorske visine, na jezeru Kavagući u podnožju planine Fuđi, a da najvećim delom uspon nismo ni osetili.

Interesantno je da inače veoma uredni i posvećeni Japanci, nemaju nikakvu potrebu za uređenjem jezerske, rečne ili morske obale, o čemu smo se uverili širom Japana. Ako uvažimo da obalu Tihog okeana opasnom čini velika razlika između plime i oseke, i tome pridodamo sve njegove ćudi – tajfune i cunamije što može da bude opravdanje, izostanak uređenih obala japanskih jezera i reka nisu do kraja naišla na razumno objašnjenje. Ili ipak jesu. Još od vremena kada su sredinom XVI veka prvi portugalski misionari i pola veka kasnije engleski moreplovac William Adams (jedan od prvih Zapadnjaka u Japanu, lični savetnik velikog šoguna Tokugave Ijejasua i jedan od samo četiri samuraja – stranca), među prvim Evropljanima pristali uz obale Japana, ubrzo su uvideli da su inače izuzetno hrabri Japanci nevični, loši moreplovci. Kao da su Japanci i sami to shvatli. Od samog početka, plovidbu talasima, borbu sa tajfunima i trgovinu s ostatkom Azije prepustili su pridošlicama. Iako nisu prljave, tamni rečni mulj, osušene i zamršene trave ponajviše dominiraju obalama reka i jezera inače veoma uređenog Japana. Na nekom drugom mestu u svetu, namerno bi zidali kraj obale. Ne u Japanu.

Japanskim taksijem, starijom limuzinom crne boje čija se vrata uvek automatski, sama otvaraju, gde naslon za glavu zadnjeg sedišta tamne boje obično dopunjuje kukičana, čipkana, uvek čista i brižljivo zategnuta bela navlaka, a vozač upravlja vozilom u belim rukavicama, sa jezera Kavagući krenuli smo ka Ćureito pagodi. Uzana građevina tipičnih u vis nanizanih kosih krovova, oivičena jarko crveno-narandžastom bojom stara je tek par decenija, ali se zbog veoma dobro osmišljene lokacije – sa Fuđijem u pozadini, pojavljuje na najčuvenijim slikama Japana. Svetilište Arakura Sengen – što je njen pun naziv, japanska je petospratna pagoda smeštena na obronku brda iznad gradića Fuđijošide i jedno od par mesta gde na najvećem japanskom ostrvu Honšu žive makaki – snežni majmuni. Kada u podnožju pagode u proleće cveta japanska trešnja, a zagasito-crni Fuđi sa snegom pri vrhu u daljini se vidi kao na dlanu, skoro da nema veličanstvenijeg mesta za uživanje u onim tipičnim japanskim pejzažima kao sa razglednice, o kojima su neki od nas maštali dugo.

Autor teksta i fotografija: Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su internet stranica i knjige “Umetnost putovanja” i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta ni fotografija bez znanja i odobrenja autora.

Izvor: Umetnost  putovanja

  D.O.M.I.N.E, Fudži, Ivana Dukčević, Japan, putopisi, Umetnost putovanja