Zašto je Verner Hercog posle više od 50 snimljenih filmova napisao prvi roman

“Čitaj, čitaj, čitaj, čitaj. Oni koji čitaju poseduju svet; oni koji urone u internet ili previše gledaju televiziju ga gube. Ako ne čitaš, nikada nećeš biti filmadžija. Naša civilizacija pati od dubokih rana jer je savremeno društvo sasvim odustalo od čitanja”,

poručio je čuveni reditelj Verner Hercog. Kao strastveni čitalac, on je svojim studentima preporučio pet knjiga koje bi svaki filmadžija trebalo da pročita, a on sam je, pored više od 50 dokumentarnih i igranih filmova, napisao sedam knjiga, računajući i nedavno objavljeni roman Svet sumraka. Filmski kritičar A. O. Skot pročitao je Hercogov debitantski roman i sagledao ga u kontekstu filmova kultnog reditelja. Njegov tekst prenosimo ovde iz časopisa Atlantik, gde je najavljen za junsko štampano izdanje pod naslovom “Inadžijska čudnovatost Vernera Hercoga”.

Pre 25 godina, dok je režirao operu u Tokiju, nemački sineasta Verner Hercog odbio je ličnu audijenciju kod japanskog cara. “To je bruka, tako užasna, katastrofalna, da i sada poželim da me je zemlja progutala”, piše Hercog u predgovoru svom prvom romanu Svet sumraka. Međutim, njegovi domaćini zapitali su da li možda želi da upozna neku drugu poznatu ličnost u Japanu. Bez imalo kolebanja, zatražio je da poseti Hiroa Onodu.

Čak i ako ne prepoznajete ime, sva je prilika da znate za Onodu kao za legendu, simbol, ono što bismo danas nazvali mimom. Kao poručnik u carskoj vojsci tokom Drugog svetskog rata nastavio je da ratuje dugo nakon pobede saveznika, sve dok nije konačno razrešen dužnosti 1974. Onoda nije jedini japanski vojnik koji je vodio usamljeni rat bez kraja. Šoiči Jokoi zarobljen je u Guamu 1972. godine i, poput Onode, borio se da se pomiri sa radikalno izmenjenom svakodnevicom u posleratnom Japanu.

Ovi ljudi su van svoje zemlje postali ilustracija za neformalni rečnik usvojenih ideja, pratioci odrednica za fanatičnu odanost, borbu u odsudnoj bici i opštu nesnađenost. Tip koji ostaje na bojištu dugo nakon što je rat okončan je, prema savremenom shvatanju, komična, upozoravajuća figura, avatar patriotizma izvedenog do smešnih ekstrema. Retko zastanemo da bismo sagledali druge motive osim slepe poslušnosti, ili da bismo zamislili kako su te godine fantomske borbe u divljini izgledale.

Pišući o Onodi u svom prvom romanu, tananoj hronici, spretnoj, ćudljivoj prozi koju je na engleski jezik preveo pesnik i prevodilac Majkl Hofman, Hercog odbija da ga tretira kao vic. On je istinski fasciniran apsurdnošću situacije u kojoj se ovaj heroj našao, i rešen je da brani čast čoveka koji nije imao drugog izbora do da istraje u nemogućoj misiji.

Naređenje koje je Onoda dobio od svog nadređenog decembra 1944. godine, onako kako ga Hercog prenosi, teško da je moglo biti jasnije:

“Čim naše jedinice budu povučene iz Lubanga, tvoja je dužnost da držiš ostrvo sve do povratka Carske vojske. Ima da braniš teritoriju gerilskom taktikom, po svaku cenu. Ima sam da donosiš odluke. Niko ti neće naređivati. Uzdaj se u samog sebe”.

Dok prolaze godine bez ikakve vojske na vidiku, Onoda dokaze o porazu Japana, uključujući tu i letke bačene iz vazduha, tumači kao savezničku propagandu. Pred kraj svog mukotrpnog zadatka, zbunjen je preletima američkih aviona i plovidbom brodova na zapad, prema Vijetnamu. Geopolitički zaključak koji izvlači iz sopstvenih iskustava je da se 1971. godine “Indija… oslobodila od Britanaca, a Sibir se otcepio od Rusije. Oni su se sada priključili Japanu da bi osnovali moćnu tročlanu alijansu protiv Amerike”.

Onoda nije potpuno sam u svojoj izolovanosti. Tokom boravka u Lubangu predvodi mali odred podjednako nesrećnih, ali njemu podređenih i donekle manje revnosnih saboraca: kaplara po imenu Šimada i dvojicu redova, Kozuku i Akacua. Njegova naređenja njima odjek su naređenja koja je sam dobio. “Ratovanje je sada drugačije, nema mesta herojskim podvizima. Naš zadatak je da ostanemo nevidljivi, da porazimo neprijatelja, da budemo spremni da činimo naizgled nečasne stvari dok u srcu čuvamo ratničku čast”.

I tako oni žive kao odmetnici ili drevni lovci, stareći u grmlju i kradući od lokalnih seljaka žito, ubijajući povremeno vodene bivole i učeći da cede ulje iz divljih kokosa. Oni su i lovci i plen: “Za tih trideset godina, bezmalo, njegovog samotnog rata”, piše Hercog, “Onoda je preživeo stotinu jedanaest zaseda”.

Njegov samotni rat. Čak i kada je sa Šimadom, Kozukom i Akacuom, Onoda deluje radikalno sam. Njih trojica su pragmatična bića, pokušavaju da se izvuku iz teških okolnosti pod komandom nepokornog nadređenog oficira. Onoda, onako kako ga Hercog zamišlja, funkcioniše na sasvim drugom nivou, na nivou njegove taktičke spremnosti i zablude hranjene čistim ratničkim duhom.

Umesto dramatizacije tih zaseda i sličnih doživljaja, u Svetu sumraka ističu se egzistencijalne dimenzije Onodine čudne, zamršene odiseje jezikom koji se često uznosi iz konkretnih podataka o zvucima džungle u vrtoglavu apstrakciju: “Onodin rat nema nikakvog značaja za kosmos, za istoriju, za ishod rata. Onodin rat sačinjen je iz jedinstva zamišljenog ničega i sna, ali Onodin rat, začet iz ničega, ipak je golem, događaj iznedren iz večnosti”.

Šta god da poslednja rečenica značila u svom kontekstu – može li se za tri decenije zaista reći da čine jedan događaj? – ona bi mogla da opiše većinu Hercogovih filmova. (Onodin rat preneo je na ekran francuski reditelj Artur Harari čiji je Onoda: 10.000 noći u džugli premijerno prikazan u Kanu 2021. godine).

Za bilo koji film moglo bi se reći da predstavlja radikalno destilovanje i preoblikovanje vremena, izdvojenu epizodu, uz značajan danak u radu, novcu i istrajnosti iz beskrajnog toka iskustva. Dok gledate Hercogove filmove nekako osećate težinu beskraja, senke metafizike koje ističu fizički svet.

Hercog, rođen u Bavarskoj 1942. godine, snimio je više od 55 filmova od 1968. naovamo, podeljenih na dokumentarce i igrane filmove, iako on sam odbacuje tu podelu. (Rodžer Ebert, najistrajniji Hercogov kritičar koji mu je postao i prijatelj, napisao mu je jednom: “Linija između istine i fikcije je fatamorgana u tvom radu”. Isto to bi se moglo reći i za Svet sumraka. Hercoga ne zanimaju psihološki ili istorijski realizam ili, kad smo već kod toga, književne činjenice, nego “ekstatična istina”, što je svojstvo kakvo skoro po definiciji izmiče klasifikacijama, budući takva kakva je u nadahnutom carstvu slika, doživljaja i osećanja.

Pišući o Nosfertuu (1979), Hercogovom rimejku klasičnog nemog vampirskog filma F. V. Murnaua, kritičar Dejv Ker je primetio, pomalo ogorčeno, Hercogovo inaćenje spram šablona i protokola filmskog pripovedanja. “Sa svim tim ruganjem važnosti forme i razvoja u Nosferatuu“, pisao je Ker, “povremeno bih se zapitao šta je Hercoga uopšte privuklo narativnom filmu, zašto nije svoj dar usmerio na primereniji medij poput fotografije ili poezije”. Odgovor je, sada možda očigledniji nego u toj fazi Hercogove karijere, da je primerenost poslednje što on hoće. Jedna od njegovih ranijih knjiga, dnevnik vođen tokom snimanja njegovog amazonskog epa Fickaraldo (1982), zove se Osvajanje beskorisnog, a taj naslov sumira veličanstveni, donkihotovski stav kog se, više no ijednog formalnog ili estetičkog pitanja, držao pristupajući filmu.

“Hajde da posegnem za metaforom”, rekao je jednom Hercog: “Svi moji filmovi pravljeni su peške”. Hodanje je ključ za sve hercogovske mitologije. U svojoj prvoj knjizi, O hodanju po ledu, beleži zimsko putovanje od Minhena do Pariza kog se poduhvatio krajem 1974. godine kroz mešavinu magičnog razmišljanja i praktične odlučnosti. Njegova voljena mentorka, kritičarka Lote Ajzner, razbolela se u Francuskoj i Hercog je uvrteo sebi u glavu da će, ako ode da je poseti na najsporiji, najteži i najmanje primeren način, ona poživeti sve dok on tamo ne stigne. I tako je i bilo.

Neku godinu kasnije je održan skup u UC teatru u Berkliju, u Kaliforniji, koji je ovekovečen u dokumentarcu od 20 minuta u režiji Lesa Blanka, nazvanom prosto i tačno Verner Hercog jede svoju cipelu (1980). Ta cipela, “duboka klarks pustinjska čizma”, pripremljena je u kuhinji Čeza Panisa, a Hercog ju je pojeo pred publikom okupljenom na premijeri debitantskog filma njegovog prijatelja Erola Morisa Vrata raja (1978). Namera mu je bila da održi lekciju i namiri opkladu. Hercog je ovaj ispad objasnio u intervjuu:

“Erol je kao mladić bio veoma darovit čelista, ali je iznenada ostavio instrument, a odustao je i od knjige nakon što je prikupio hiljade stranica razgovora sa serijskim ubicama. Onda je rekao da želi da snimi film, ali se onda žalio na to koliko je teško naći novac od producenata i da su sve subvencije presušile. Jasno sam mu stavio do znanja da, kada je snimanje filma u pitanju, novac nije važan, da su snaga vaše želje i sama vera odlučujući faktori. ‘Prestani da se žališ na glupost producenata. Prosto počni sutra sa jednom rolnom’, rekao sam mu. ‘Poješću cipele koje budem nosio tog dana kad prvi put vidim tvoj film’”.

Možda bi bilo konvencionalnije, svakako idiomski tačnije, reći “poješću svoj šešir”, ali je cipela svakako podesniji komad, i praktično i simbolički. Hercog odbija da ga smatraju “umetnikom” i radije o sebi misli kao o zanatliji, lutalici, “pešadincu filma”.

Snimanje filmova, iako može da prođe uspešno na tržištu popularne kulture i povremeno dobaci do carstva lepih umetnosti, za njega je pre svega fizička aktivnost, uporediva među svim ljudskim aktivnostima sa kuvanjem i hodanjem. (Blankov film sjedinjuje te tri prakse i obezbedio je mesto sebi u Hercogovom kanonu).

“Film ne potiče iz apstraktnog akademskog promišljanja”, rekao je jednom Hercog. “On potiče iz kolena i butina, iz spremnosti da se radi 24 sata dnevno”. A kao zanat se najbolje uči kroz vredna iskustva iz stvarnog sveta, a ne u školama i napredovanjem po nivoima u industriji. Njegov savet mladim filmadžijama:

“Čuvajte se beskorisnih, najnižih sekretarskih poslova u produkcijskim kompanijama. Umesto toga, onoliko koliko vam telo dozvoljava, izađite u pravi svet. Zasučite rukave i radite kao izbacivači u seks klubovima, čuvari u ludnicama ili za mašinom u klanici. Vozite taksi pola godine i imaćete dovoljno para da snimite film. Pešačite, učite jezike i zanate ili veštine koje nikakve veze sa filmom nemaju”.

“Pešačite” bi mogao da bude slogan čoveka čije je telo izgleda stvoreno da ne može da miruje. Hercoga, koji sada živi uglavnom u Los Anđelesu, jedna stvar izdvaja – jedinstvena u istoriji ovog medija, bar koliko ja znam – snimio je bar po jedan dugometražni film na svakom kontinentu, uključujući i Antarktik.

On je i lik u mnogim svojim filmovima, a posebno u skorijim dokumentarcima kao što su Grizli men (Grizzly Man, 2005), Susreti na kraju sveta (Encounters at The End of the World, 2007), Pećina zaboravljenih snova (Cave of Forgotten Dreams, 2010) i U bezdanu (Into the Abyss, 2011). Njegov nepogrešivo prepoznatljiv glas (kritičar Dejvid Tomson smatra ga “jednim od moćnih bajaličkih elemenata filma”) čuo se i u epizodi Simpsonovih i u Pingvinima Madagaskara. Vlasnik tog glasa pojavio se i na ekranima multipleksa kao negativac sa kataraktom u hitu Toma Kruza Džek Ričer, kao i u dnevnim sobama u udarnom terminu kao ekscentrični rentijer u jednoj epizodi Parkova i rekreacije. Čovek je neka vrsta mima sam po sebi.

Ali to što je slavan i sveprisutan u pop kulturi ne bi trebalo da umanji moć ili pripitomi neobičnost njegovog dela, koje se ističe kao odbrana individualnosti – ne samo lične – nasuprot standardizacijama, kolektivnim mišljenjima i kulturnim praksama kakve se odomaćuju u najgorem smislu te reči.

Svet sumraka čini mi se previše tanak, previše eliptičan da bi bio esencijalni Hercog, ali me jeste vratio njegovim filmovima, obnavljajući mi divljenje prema onome za šta se zalažu i zašto su važni.

Najbolji među njima su, doslovno, pešački: istovremeno i predstavljanje i ishod mukotrpnog putovanja, puteva pravljenih korak po korak. Agire, gnev božji (Aguirre, der Zorn Gottes, 1972), film koji je skrenuo pažnju svetske filmske javnosti na Hercoga i prva od njegovih pet saradnji sa glumcem Klausom Kinskim, govori o iscrpljenoj, nesrećnoj grupi konkvistadora u džunglama Perua.

Činjenica da govore nemački možda umanjuje verodostojnost, ali strogi naturalizam nikada Hercogu i nije bio prioritet. Ono što Agirea čini toliko moćnijim od većine drugih istorijskih drama, snimljenih sa većim budžetima i razmetljivom ambicijom ka “epskom”, to je osećaj fizičke neposrednosti, debelog blata i zveketa oklopa, opasnosti i premora, opstanka i fanatizma. Iako traje tek nešto duže od 90 minuta, ne samo što deluje mnogo duži, nego je to jedan od retkih filmova za koje to može da se kaže u pohvalnom smislu.

Prateći finu, prethodno neotkrivenu granicu između jednoličnosti i jačine, on publiku prenosi u halucinantni svet Agire i njegovih drugova dok glavinjaju kroz čudan i užasavajući novi svet.

Agire je doneo i nešto što će postati najpoznatiji hercogovski arhetip. Njegov opus prepun je usamljenih likova sa porivima koji ih vode izvan granica konvencionalnog, racionalnog ponašanja ka manijama koje deluju, pojedinačno ili sve odjednom, destruktivno, smešno i plemenito. Većina ovih otelovljenja ekstremnosti, stvarnih ili izmišljenih, muškarci su, izuzev britanske putnice i spisateljice Gertrude Bel, koju igra Nikol Kidman u Kraljici pustinje (Queen of the Desert, 2015).

Tu su Timoti Tredvel iz Grizli mena, avanturisti koje igra Kinski u filmovim Fickaraldo i Cobra Verde (1987) i Diter Dengler, nekadašnji američki pilot i zarobljenik iz Vijetnamskog rata, o kome govore i dokumentarac iz 1997. godine Mali Diter hoće da leti (Little Dieter Needs to Fly) i igrani dugometražni film iz 2006. godine Bekstvo u zoru (Rescue Dawn) sa Kristijanom Bejlom u glavnoj ulozi. Spisku tu nije kraj. Kihotovski je blag izraz za porive kakvi opsedaju ove ljude, a njihove avanture su mučnije od bilo čega što je Servantesov vitez tužnog izraza ikada doživeo.

Hiro Onoda, čovek “beskrajnog marša kroz džunglu”, pripada njihovom društvu kao ne tako tajanstveni sudionik sineastinih muka i opsesija. “Našli smo mnogo toga zajedničkog u našim razgovorima”, rekao je Hercog o Onodi na kraju knjige, “jer sam i sam radio u teškim uslovima u džungli i mogao sam da mu postavljam pitanja kakva niko drugi nije”. Ovo je opora šala, usmerena na sebe samog, a ujedno i književni iskaz.

Uzjamna blagonaklonost između Hercoga i Onode očigledna je na svakoj stranici Sveta sumraka, iako bi pogrešno bilo previše poistovećivati autora sa likom. Hercogove simpatije za njegove zabludele junake uvek su prisutne, ali i vezanost neophodna da ih predstavi pošteno, da pronađe istinu, za šta su oni možda suviše uvučeni u sopstvene okolnosti da bi mogli da je vide. Potrebna je mašta da bi se naslutio oblik putovanja, a Hercogova mašta, vizuelna i književna, pre svega je smeštena u podnožje njegovih stopala.

“Posle svih ovih miliona koraka, shvatio je da nema – da ne može da bude – nečeg takvog kao što je sadašnjost. Svaki korak na putu bio je prošlost, a svaki sledeći korak budućnost. Podignuto stopalo bilo je prošlost, isto stopalo stavljeno u blato pred njim i dalje ispred”.

Piše; A. O. Skot
Izvor; The Atlantik
Priredio i preveo: Matija Jovandić

Izvor: Glif

  Film, Glif, Književnost, Onoda, Verner Hercog