Вештачки рајеви – монографија пијанства

Лекари 19. века опијум су преписивали пацијентима да би олакшали болове, решили проблеме са несаницом, за скидање температуре. Све до приближно 1910. опијум се преписивао за широк спектар болести, од колере, бронхитиса, дизентерије до богиња. Више уметника се бавило проблемом уживања дроге пре Бодлера, па тако Латуш (La Touche) говори о опијуму као о „интелектуалном напитку, небеском отрову“, Александар Дима Отац, у свом делу Гроф Монте Кристо подробно описује грофову употребу опијума. Хектор Берлиоз у својој Фантастичној симфонији (Symphonie fantastique, 1830.) описује уметника живе маште који се отровао опијумом због неузвраћене љубави. У Паризу је постојао чак и Клуб Хашишоваца (Club des Haschischins), чији су чланови били бројни људи од пера и уметници. Током тих 5 година колико је клуб постојао (1844-1859), чланови су присуствовали сеансама на којима су конзумирали давамеск, под будним оком Др Мороа (Moreau) који је проучавао ефекте дроге како на себи тако и на другима. Најпознатији чланови клуба поред Бодлера, били су: Ежен Делакроа, Теофил Готје, Жерар де Нервал, Александар Дима; посетио их је и Балзак, али је одбио да проба дрогу о чему пише Готје у свом делу Charles Baudelaire(1868.)

Бодлер је читао разне медицинске расправе о хашишу и опијуму, али дело које је највише утицало на њега је свакако „Исповести једног уживаоца опијума“ Томаса де Квинсија. Међу Бодлеровим делима које се баве тематиком алкохола и дрога треба истаћи: О вину и хашишу (1851) који ће касније постати део Вештачких рајева (1860).  Први део ове „монографије пијанства“ чини Поема о хашишу а други Пушач опијума.

Пошто тежња да се створи некакав вештачки рај употребом раличитих стимуланса (био то опијум, хашиш, вино, алкохол или дуван) постоји као део људске природе, јер је проналазимо „у свим поднебљима, и у свим временима,“ Бодлер у њој препознаје срж прародитељског греха, те се прво поглавље зове  Склоност ка Бесконачном. Ђаво говори уживаоцима хашиша и опијума као што је то говорио нашим прародитељима (кроз змију), да ће, кад кушају с овог дрвета, постати једнаки Боговима; и држи им реч исто толико колико и Адаму и Еви, јер сутрадан, „бог“ ослабљен, пада и испод нивоа звери, у ништавило које може отерати једино новом дозом. Овде препознајемо исту визију човека као у Цвећу зла, човека који је вечно осуђен на борбу између две крајности, Сплина и Идеала.

Бодлер своје дело полако развија, полазећи од настанка имена хашиша-по муслиманској јеретичкој секти асасина, („од арапске речи хашишин што значи уживалац хашиша“), затим употребе кроз историју, начине припреме, те напослетку, до утицаја коју дрога има на уживаоце. Треће поглавље Серафиново позориште(Le Théâtre de Séraphin – марионетско позориште и кинеско позориште сенки познато у Бодлерово време.) по свом називу најављује улогу коју Бодлер преузима на себе: разбити предрасуде које непосвећени у тајну имају о хашишу, попут филозофа отерати сенке на зиду Платонове алегорије о пећини. У том поглављу, Бодлер даје главну одлику опијености хашишом, у којој нема места за натприродне визије:

„У хашишу неће наћи ништа чудесно, ништа осим природног, али претераног.“, „,хашиш ће за утиске и мисли блиске човеку бити увеличавајуће, али чисто огледало…“

Три фазе опијености хашишом илуструје искуствима неименованих корисника, а на читаоцу је да му верује да су то заиста неки други корисници, а не он сам. Смењују се живописни прикази разних халуцинација, искривљених сензација, које на врхунцу деловања дроге бивају прожете синестезијом („Звуци се огрћу бојама, а боје су прожете звуцима. (…) Ноте постају бројеви…“) и метемпсихозом („Каткад се дешава да личност ишчезне и да се објективност, у вама развије тако неприродно да посматрајући предмете из спољног света, заборављате да сами постојите и ускоро се у њих утопите.“) Напослетку наступа стање смирености, непомичности и препуштености које Источњаци називају „kief“, и које се завршава сутрадан, болним освешћењем и умором. Бодлер истиче да утицај дроге зависи од саме личности, те да по Де Квинсијевим Исповестима, опијум не успављује већ подстиче појединца, али само у границама његове личности. („Било би  бесмислено распитивати се о томе код неког продавца волова, јер ће овај, опијен, видети само волове и пашу.“) Бодлер затим креира једну личност коју користи као узорак за употребу хашиша („Помало невозна, помало раздражљива природа“, „однегован дух, нежно срце, изнурено несрећом“, „смисао за метафизичко размишљање“, „љубав према врлини, апстрактној врлини“), која по свом опису неодољиво подсећа на личност из предходне епохе, Жана-Жака Русоа! Таква, изузетна душа и ум би под дејством хашиша, открила тајне дубине свих ствари које је окружују, добила би „моћ разумевања алегорије“, коју Бодлер назива „најприроднијим праобликом поезије“.

Призори водених површина, водоскоци, језера и мора постају постају оруђе хашиша; уживалац у њима види савршено огледало и још важније – савршен одраз, те без поговора пада у исту замку као и митски Нарцис. И тако, природна сензитивност оваквог човека постаје струна инструмента на којој Бодлер свира своју саркастичну мелодију. Распон осећања која се појачавају под утицајем хашиша иду од добронамерности,  човекољубља које више личи на сажаљење према другима, претварања сопствених мана у врлине – па све до култа и обожавања сопствене личности, до те мере да се човек сматра Богом :

„Који је оно француски филозоф, да би изложио подсмеху савремено немачко учење, рекао : Јесам ли ја Бог који је лоше ручао? Та иронична примедба не би помогла дух навикнут на уживање хашиша. Он би мирно одговорио : „Могуће је да сам лоше ручао, али ја сам Бог.“

Последње поглавље Поеме – Морал прекида елаборацију опијености ума и тела и представља коначан збир Бодлерових закључака. Тај страшни „дан након“, исцрпљеност тела, клонулост органа, раздражено биће које би клонуло у плач ! То је дан кад се наплаћују дугови те погодбе са Ђаволом, бесрамног савеза на који се пристаје због жеље да се достигне Бог, али авај, пада се неминовно и испод људског нивоа. На крају крајева, истиче Бодлер, ако смо хтели досећи Небо, мисли огрнуте сјајем хашиша много су ближе земљи, те појединац не открива ништа што није он сам, само се види кроз увећавајуће око дроге. Ако хашиш и повећа имагинативну моћ, он свакако одузима вољу да се ствара, „тај најдрагоценији природни дар“. Напослетку, Бодлер развија слику „брамана, песника, хришћанског филозофа?“ који стоји на врху „Олимпа духовности“, окружен музама, и гледа на људско стадо које стоји у глибу, у подножју планине, како се грчи од задовољства хашиша и урличе, док он сетно констатује :

„Ти несрећници који се нису ни лишавали ни молили и који су одбили искупљење које се добија радом, траже од црне магије средства којима би се одједном уздигли до надземаљског живота. (…) док смо ми песници филозофи(…) упорним вежбањем воље и непрестаним неговањем отмених намера створили за себе земаљски рај, пун непатворене лепоте.“

Нема дакле, краћег пута до духовног уздизања и песничке инспирације, јер Бодлер завршава Поему осудом пасивног уживања и величањем рада, дрога по Бодлеровом мишљењу не прибавља обећани Рај.

Друга половина Вештачких Рајева „Пушач опијума“ је својеврсна адаптација Де Квинсијевог дела, начињена као мозаик најупечатљивијих одломака, пропраћених Бодлеровим коментарима и размишљањима. Прво поглавље Претходне исповести, како то сам Бодлер проницљиво изјављује – има за циљ да упозна читаоца са личношћу писца, како би га овај заволео и на крају, оправдао употребу опијума… Препричавање Де Квинсијеве младости безмало подсећа на Бодлерову : са седам година је изгубио оца, остављен старатељима, веома рано се истиче књижевним даром и знањем грчког језика, те због тога похађа разне школе. Пошто добија учитеља чије знање не парира Де Квинсијевом, седамнаестогодишњи младић са веома мало новца, одлучује да побегне. Врло брзо, сељакајући се из свратишта у свратиште, младић остаје без новца, и обављајући углавном писарске послове успева да дође до Лондона, у којем упознаје дубоку беду, изгладњивање и болест. Сапатници су му 12-годишња умно-заостала девојчица којој Де Квинси глуми старијег брата и заштитника, док заједно живе у ненастањеној кући једног познаника, и Ен, 16-годишња Ен, без презимена, проститутка коју упознаје на улици у Лондону. Сплетом околности писац мора да напусти Лондон, и након низа неприлика уписује Универзитет. Тек касније почиње да га мучи то што не успева да пронађе Ен по повратку у Лондон, упркос великом труду. И тако, описом младалачких невоља, Де Квинси завршава платно чији ће ликови касније, под дејством опијума, оживети.

Де Квинси наводи да је, откад је први пут узео опијум да би одагнао ужасну главобољу, следећих осам година(1804-1812) провео у неуморном раду прекиданим умереним узимањем опијума,  који је још увек уживање. Дрога би пред његовим очима ускрснула слике из прошлости, но овај пут оплемењене, продуховљене и без тескобе.  Колико лирике, колико дивљења у Де Квинсијевом перу:

„О истинити префињени и моћни опијуме! Ти који у срце сиромаха као и богаташа, на ране које никад неће замладити и на мору која дух подстиче на буну, привијаш мелем ублажења!“

Но, убрзо долазе описи периода мучења, ужаса зависности, халуцинација које су се извргле контроли. Страшни болови у желуцу приморавају га да опијум почне узимати свакодневно, и то у великим количинама – и до осам хиљада капи лауданума (опијум растворен у алкохолу) на дан. Мало по мало и Де Квинси нас пушта у прве редове својих опијумских представа. Попут детета, писац меша сан са реалношћу, историјски списи о енглеској историји и записи Тита Ливија које је некад читао, сада оживљају пред његовим очима, те се смењују час госпе из доба Џорџа IV, час римски конзул Гај Марије, окружен групом центуриона. Сажима се простор и време, Малајац једном залутао на његова врата, поново се враћа у визијама, умножен, постаје Кина, Индија, Египат, постаје отелотворење Истока а негде „у сенци јудејских планина“ седи Ен, још увек млада као ономад. Међутим, ако је некад, простим размишљањем, својевољно оживљавао успомене, сада више не контролише своје визије, оне га опседају као кошмари и над њима нема контролу. Сам епилог књиге за Бодлера нема нарочиту убедљивост, те следеће поглавље назива Лажни расплет. По мишљењу Бодлера, Де Квинси је науштрб општих енглеских конвенција, „за љубав уздржљивости и предрасуда“ приказао кајање и одвикавање од опијума.

Suspiria de profundis, наставак Исповести које се појављује се 23 године касније, Бодлер упоређује са Шатобријановим Успоменама с ону страну гроба. Де Квинси се присећа свог детињства и у тим забелешкама налазе се клице онога што су касније постала маштања одраслог човека. Поглавље Туге детињства бави се благостањем детињства, одрастањем у нежном окружењу сестара, mundus muliebris, које помућују изненадна болна искуства – смрт једне по једне од сестара. Природно осетљиво дете, на овакве боли реагује бекством у сањарије, смрт га тим више погађа што је усред лета, кад природа буја од живота. Де Квинси развија својеврсну поетику детињства као изгубљеног Раја који се поново достиже у растворима опијума. Поглавље Оксфордске визије доследно наставља мисао – људског ума као палимпсеста, који и даље садржи све слојеве сећања, те да ништа што смо проживели није заборављено, оно само ускрсава пред нашим очима – пред смрт или услед уживања опијума. Још једном, овај пут симболички, кроз визије током школовања у Оксфорду, Де Квинси наглашава своју мисао : трагедије детињства нас творе и стубови су одрасле личности. Он представља римску богињу Левану, која бди над новорођенчетом (у старом Риму, дете се није добијало већ подизало са земље, отац би подизањем детета са земља признао очинство; одатле и њено име – Левана од levare-подићи), „она је крута и строга и бол је средство којим се најрадије служи да би усавршила људско биће.“ Њој су потчињене три богиње, као што постоје три Фурије, три Грације, тако и постоје три Богородице туге, Богородица суза (Mater Lacrymarum), уздисаја(Mater Suspiriorum), и тмине (Mater Tenebrarum), као симболични прикази људске огрижености у болу. Ту су још и Брокенски дух, утвара која представља Несвесно, које израња у сновима, и  Саванах-ла-Мар, последња нота ове болне симфоније, слика уништеног града, са свим становницима….

Бодлер закључује да је циљ Де Квинсијевог дела постигнут, а то је „да се на једном примеру покаже дејство опијума на један дух, склон размишљању и маштању“. Он чак увиђа симболичну случајност – Suspiria de profundis(лат. Уздаси из дубина) је по једној Де Квинсијевој забелешци требало да буде проширено, но смрт га је у томе спречила, те дело сâмо постаје то што му наслов каже- недоречене речи-уздаси из дубина смрти…

Успех Вештачких рајева не треба тражити у сензацији непознатог преведеног дела,  (Мисеов превод већ је постојао) већ у Бодлеровој адаптацији која га здружује са Де Квинсијем, те тако добијамо још један глас који чита и рашчлањује Де Квинсијеве мисли. Јасан и прецизан попут енциклопедисте, поета и сањар, генијалност показује и есеју. Па ипак, он није моралиста; само нам открива сву магију вештачких задовољстава, свестан да нам је у природи да подлегнемо чинима. Човеку 19.века, зараженом светским болом („le mal du siecle“) дроге су биле сасвим оправдано средство да се приближи Неизрецивом, уроне у истраживање сопства и његових граница. Писцима без инспирације који на овај пут залутају, увек ваља поновити Бодлерову поруку: Дрога не даје таленат ономе који га нема. Напослетку, оно што Вештачке рајеве чини посебним засигурно су трезна филозофска стремљења човека који је окусио део тог фантастичног вртлога, али који се у њему није изгубио.

Za P.U.L.S.E  Наташа Божић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Bodler, Književnost