U evropskoj planinarskoj tradiciji, četiri hiljade metara nadmorske visine često se smatra granicom koja razdvaja ozbiljne planinare od šetača i rekreativaca. Alpski vrhovi okovani večitim snegom i ledom, nedostižni baš svakome, večito su raspaljivali maštu onih koji gledaju iz doline, a uspešni usponi iznad te nevidljive ravni i danas izazivaju divljenje i poštovanje.

 

Ali, odmaknemo li se samo malo dalje od Starog kontinenta, možemo se lako naći u okruženju gde su tako visoke planine mnogo pristupačnije, a njihovi vrhovi savladivi i bez alpinističkih veština.

 

Među takve takozvane “treking vrhove” koje odlikuje velika apsolutna visina ali ne i tehnička zahtevnost svrstavaju se i neke od najviših tačaka afričkog kontitenta, a poslednjih godina jedan takav vrh postaje i sve omiljenija destinacija planinara iz Srbije – Džebel Tubkal na planini Atlas u Maroku, najviši vrh severne Afrike…

 

Zahvaljujući vrlo raznolikim atrakcijama i prirodnim ambijentima, od obale okeana preko listopadnih šuma mediteranskog tipa do saharske pustinje, Maroko je u drugoj polovini prošlog veka dospeo skoro u sam vrh najposećenijih država Afrike.

 

Međutim, najveći broj gostiju baziran je u većim gradovima, dok je u ruralnim područjima (kakva okružuju i planine Atlasa) turistička infrastruktura još uvek praktično u povoju.

 

Gledano kroz istoriju, planine Atlasa su od strane zapadnjačkih putnika dugo smatrane tajanstvenim i neosvojivim.

 

Još u antičko doba planine Atlasa (koje se geografski dele na Visoki Atlas, Anti Atlas, Srednji Atlas, Saharski Atlas, Primorski ili Tel Atlas i planine Aures u Alžiru) bile su poznate grčkim moreplovcima, koji su i zaslužni za njihovo današnje ime. Prema grčkoj mitologiji, nakon rata između titana i olimpijskih božanstava titan Atlas prognan je na krajnji zapad sveta i kažnjen da zauvek nosi nebeski svod na ramenima.

 

Grke su očigledno na mit o Atlasu podsetili pozicija i masivnost ovih planina, ali i naziv koji su starosedeoci Berberi koristili za njih – Adrar, prosto sa značenjem “planina”… (Ni današnje ime arapskog porekla nije mnogo inventivnije – Džebel Tubkal ugrubo bi se moglo prevesti kao “jako veliko brdo”.)

 

Surovi i neplodni venac dug dve i po hiljade kilometara kroz Maroko, Alžir i Tunis, predstavljao je glavnu odstupnicu berberskim plemenima pred najezdom arapskih osvajača koji su počeli da pristižu u ovaj deo sveta tokom VII i VIII veka naše ere, i mnogo vekova kasnije ostao je negostoljubiv i zatvoren za strance, posebno njegov najviši deo – Visoki Atlas.

 

Francuska kolonijalna uprava u Maroku (od 1912. do 1956. godine) unekoliko je otvorila vrata za istraživanje Atlasa, i u junu 1923. godine trojica francuskih pustolova konačno su uspela da se popnu na njegov najviši vrh, predvođeni markizom de Segonzakom koji je još 1904. pokušao da se prerušen provuče u srce berberske zemlje.

 

Nakon ovoga Atlas počinje da privlači čitavu plejadu istraživača – planinara, kartografa, geologa – i tokom tridesetih kreće njegov turistički razvoj, mada isprva vrlo skromno. Prvo planinarsko sklonište – koje nakon nekoliko dogradnji i rekonstrukcija funkcioniše i danas pod imenom Refuge du Toubkal – izgrađeno je 1938. godine, ali je usled rata i kasnije političke situacije dugo ostalo rezervisano samo za Francuze.

 

Odmah pored Refuge du Toubkal, lokalni planinari su krajem pedesetih izgradili novi, veći planinarski dom Refuge les Mouflons, i tada počinje ekspanzija planinarskog turizma na Atlasu, koja dostiže vrhunac početkom XXI veka sa prvim paket aranžman turama za evropske i svetske planinare.

 

 

U današnje vreme, na Atlas se godišnje popne preko dvadeset hiljada planinara, najviše u letnjem špicu sezone (od kraja maja do kraja avgusta) kada samo na vrh Džebel Tubkal izađe stotinak ljudi dnevno. Pa ipak, ove cifre nisu ni blizu statistikama nekih evropskih vrhova slične visine, a poređenja radi najviša planina Afrike Kilimandžaro beleži i dvostruko više posetilaca na godišnjem nivou…

 

Tako bi se Visoki Atlas mogao nazvati vrlo popularnom ali ne i prenatrpanom planinom, koja je možda donekle izgubila atmosferu prave divljine i pustoši, ali na kojoj se još uvek može planinariti bez guranja u beskrajnim kolonama i čekanja na red za fotografiju sa vrha, pa čak i provesti čitav dan nasamo na kamenitim padinama, na ramenima marokanskog titana…

 

 

Pešačenje ka vrhovima Visokog Atlasa obično počinje iz naselja Imlil, berberskog sela šezdesetak kilometara južno od Marakeša, petog najvećeg grada Maroka koji po mnogo čemu predstavlja jedan od najznačajnijih centara ove države.

 

Za standarde berberskih planinskih naselja, Imlil je atipično razuđen i prostire se na srazmerno velikoj površini između 1700 i 1800 metara nadmorske visine. Masivne, po pravilu spratne kuće ravnih krovova i zemljanih nijansi načičkane su duž glavnog asfaltnog puta od kog se pošljunčane uličice šire zvezdasto ka okolnim brdima.

 

Arhitektura kubičnih formi nalikuje mediteranskoj i ne deluje naročito egzotično, tim pre što i minareti četvrtaste osnove više podsećaju na zvonike južnoevropskih crkava… Ali, najveći kultur šok je to koliko se flora Imlila i okoline skoro nimalo ne razlikuje od one na koju smo navikli: sa strana puta vise slatke bele trešnje, nad obalama reka i potoka nadvijaju se žalosne vrbe, a u dvorištima hladovinu prave ogromni orasi…

 

Imlil ipak nije i poslednje naselje na putu ka Atlasu – ta čast pripada manjem ali naizgled mnogo autentičnijem zbijenom naselju Arumd nekoliko kilometara puta dalje i na stotinak metara većoj visini – ali jeste poslednja tačka do koje može da dođe prevozno sredstvo iole veće od običnog putničkog kombija. Zato nije ništa neobično što je ovde koncentrisan veliki broj raznih prenoćišta, hostela i pansiona, i što ogromna većina planinara upravo odatle započinje svoju avanturu na Atlasu.

 

Četrdesetak minuta po izlasku iz Imlila asfaltni put ustupa mesto zemljanom i pogled se konačno fiksira na najviše vrhove Atlasa. Ovde smo već skoro na dve hiljade metara nadmorske visine, pa gorostasne krševite kupe prošarane poslednjim ostacima snega visoko iznad nas ulivaju strahopoštovanje i nespokoj…

 

Na kraju širokog plavnog polja nadomak Arumda staza počinje uspon, koji više neće popustiti sve do planinarskih domova oko hiljadu dvesta metara iznad.

 

Neki naši planinari skloni preterivanju (a posebno kad prepričavaju utiske sa mesta na kojima mnogi drugi nisu bili) reći će da odavde do platoa sa planinarskim domovima ima čitavih šesnaest kilometara, dok u realnosti skroz od centra Imlila ima jedva dvanaest a od Arumda ni celih devet… Pa opet, to ne čini uspon do domova drastično lakšim: staza je kamenita i nezgodna, svako malo treba se sklanjati i propuštati mule koje su ovde jedini način transporta opreme i namirnica, a uticaji visine na organizam koji već polako počinju da se ispoljavaju priča su za sebe…

 

Preduzimljivi lokalci dobro su shvatili neophodnost pauza za planinare, pa su tako na strateški proračunatim mestima na stazi pozicionirana odmorišta gde se pešaci mogu okrepiti hladnom vodom, instant kafom ili izvrsnim sveže ceđenim sokom od pomorandže (ili sve to zajedno), pa čak i pojesti neku brzu grickalicu (iz nekog razloga u Maroku je sveprisutan Pringls) ili konkretniji skroman obrok. Uspon do planinarskih domova tako se može podeliti u dve ili tri etape i za iole spremnog planinara praktično se i ne oseti.

 

Za uspon na Atlas nisu potrebne posebne dozvole kao za uspone na neke druge planine slične visine, ali je obavezna prijava ulaska u nacionalni park u policijskoj stanici koja se nalazi na samoj stazi.

 

Ova mera predostrožnosti uvedena je pre nekoliko godina, nakon brutalnog ubistva dve skandinavske planinarke od strane samoproklamovanih pripadnika Islamske Države praktično na samoj stazi. Marokanske vlasti žestoko su se obračunale sa počiniteljima i čini se da taj suštinski izolovani incident (čiji izvršioci čak nisu ni bili iz tih krajeva) nije bitnije uticao na sliku Atlasa i Maroka uopšte kao generalno bezbedne destinacije za strane turiste.

 

Angažovanje lokalnih vodiča nije neophodno jer su staze do planinarskog doma i nekoliko najposećenijih vrhova dobro markirane i toliko frekventne da je gotovo nemoguće zalutati, ali je poželjno zbog lakšeg sporazumevanja sa lokalcima u planinarskom domu i na stazama.

 

S obzirom na to da se u Maroku kao zvanični jezici koriste arapski i francuski, a u unutrašnjosti i berberski (koji nema ni najmanje sličnosti sa arapskim), marokanski Berberi su inherentno poliglote, ali se retki služe i engleskim u dovoljnoj meri za iole smislenu komunikaciju pa je često i za najbanalnije stvari neophodan posrednik.

 

 

Našu grupu prate Rašid i Mohamed; prvi je u ranim četrdesetim, drugi tek zagazio u tridesete, obojica deluju starije od sopstvenih godina.

 

Rašid je bivši šampion Afrike u skijanju i to mu je jedna od glavnih tema. Kad ga pitamo za neke od vrhova, pušta nam sa telefona snimke svojih ski spustova po padinama Atlasa. Voleo bi da podeli s nama mnogo više nego što mu skromno znanje engleskog dozvoljava, pa vadi kartu i pokazuje svoje rodno selo i obilaznu stazu do jezera Ifni sa suprotne strane Tubkala u odnosu na dom. Pedeset pet kilometara za četiri dana, toliko ga razumem. Za neku drugu priliku…

 

Mohamed ima “samo jednu” ženu i “malo kasni” sa pronalaženjem druge. Mada Berberi ispoljavaju vekovni antagonizam prema Arapima, od njih su primili islam i šerijatske zakone, između ostalog i pravo na zakonit brak sa maksimalno četiri žene koje mnogi muškarci zdušno koriste, čak i oni naizgled savremenijih shvatanja poput Mohameda.

 

Grupa napreduje sporije nego što bi Rašid voleo i to ga očigledno živcira. Svaki čas pojačava tempo i odmiče napred, pa moramo da ga dovikujemo da uspori. Mohamed deluje mnogo opuštenije i strpljivije prema planinarima od kojih je većina prvi put na ovim visinama i sve im je više nego interesantno. Obojica ni ne obraćaju pažnju na pejzaže; Mohamed kaže da se u sezoni penje na Tubkal i triput nedeljno…

 

 

Planinarski domovi nalaze se na širokom platou na oko 3200 metara nadmorske visine koji okružuju visoki vrhovi. Sunce zalazi već u rano popodne i temperatura brzo pada skoro do nule, ali je svejedno oko domova razbacana gomila planinarskih šatora.

Refuge les Mouflons raspolaže sa oko osamdeset ležajeva raspoređenih u nekoliko spavaonica, od “apartmana” sa četiri kreveta do zajedničkih soba u koje staje i dvadesetak planinara. Oko velikog hola u prizemlju raspoređene su manje trpezarije, tako da se različite družine ne mešaju među sobom. Francuzi su najglasniji, bez ikakvog obzira prema kućnom redu kad drugi spavaju ali kad je njima potreban odmor besno zahtevaju mir i tišinu.

 

Struja se u domu uključuje od šest do deset uveče, i pod škiljavom svetlošću žarulja svi se rastrče da uštekaju punjače za telefone i fotoaparate u najbližu priključnicu.

 

Domaćin za dobrodošlicu iznosi sveže kokice i vruć čaj, gust i masnjikav, u čijem ukusu se osete nana, žalfija i još neke neidentifikovane travke. Za pultom ispred kuhinje mogu se kupiti flaširana voda, sok, čokoladice, neizbežni Pringls, naručiti doručak (kuvana jaja, maslac, sir za mazanje, džem) ili večera (čorba od paradajza i tikvica, tažin sa povrćem i piletinom, špageti sa jakim lokalnim začinima)…

 

Alkohol je u domu zabranjen, a kafa se služi samo ujutro – u ostatku dana može se kupiti (!) čaša vruće vode i u njoj razmutiti kofeinski napitak u prahu, ako ga imate sa sobom…

 

U suterenu je kupatilo, iznenađujuće čisto za date uslove. Toaleti u “hrišćanskoj” i “muslimanskoj” varijanti (prvi sa šoljom, vodokotlićem i toalet papirom, a drugi sa čučavcem i malom slavinom sa koficom koja služi za ispiranje sadržaja i sprovođenje lične higijene) tek se pomalo osete na dehidrirane izlučevine. Legenda kaže da tuševi imaju toplu vodu ako dovoljno dugo čekate.

 

U Refuge les Mouflons nema telefonskog signala, ali oko Refuge de Toubkal koji se nalazi na malo većoj visini nešto se i može uhvatiti…

 

 

Iako uspon na Džebel Tubkal (ili samo Tubkal, pošto odrednica “džebel” znači prosto “vrh”) direktno iz Imlila nije teorijski neizvodljiv, noćenje u domu pre svega služi kao aklimatizacija i adaptacija na visinu.

 

Od doma se do vrha može doći na dva načina, nešto dužim ali tehnički lakšim pravcem sa severne strane i kraćom ali malo zahtevnijom stazom koja prilazi najvišoj tački planine sa juga. Pod zahtevnijom stazom ovde se podrazumevaju dva ili tri detalja gde je eventualno potrebno pridržati se rukom za stenu i jedna vrlo strma padina pod sitnim siparom koji proklizava i izmiče oslonac ispod nogu. Drugim rečima, i zahtevniji smer uspona na Tubkal teško bi se mogao nazvati zaista zahtevnim.

 

Na uspon se obično kreće vrlo rano ujutro, pre izlaska sunca, kako bi se što veći deo dana iskoristio za sporo i sigurno napredovanje uvis. Brzina penjanja ovde je od ključnog značaja (uz unos dovoljno tečnosti koja se jako brzo gubi na velikim visinama), jer što sporije dobijate na visini to je manja verovatnoća da ćete razviti neke od simptoma visinske bolesti, koji najčešće uključuju glavobolju, mučninu, vrtoglavicu, zujanje u ušima, malaksalost…

 

Mada, nije ni moguće kretati se naročito velikom brzinom jer usled smanjene količine kiseonika u vazduhu svaki korak zahteva više snage nego u uslovima na koje smo navikli, i po pokretu posle svake pauze treba malo vremena da se dođe do daha i stabilizuje rad srca…

 

Sve to u najboljem slučaju; u najgorem, simptomi mogu biti toliko jaki da potpuno onesposobe i one najspremnije. A pravila nema – čak ni to što neko puca od zdravlja i spremnosti u podnožju nije nikakva garancija da će uspeti i da se domogne vrha…

 

 

Za uspon od oko hiljadu metara visine na oko tri i po kilometra dužine u proseku je potrebno četiri sata. Za povratak treba izdvojiti nešto manje vremena.

 

Ako se meteorološki uslovi poklope kako treba, na samom vrhu može se ostati satima…

 

Iako je staza na završnom grebenu na pojedinim mestima toliko uska da se dva čoveka jedva mogu mimoići, prostor oko najviše tačke severne Afrike širi se u plato koji bez problema može da primi stotinak ljudi, pa i više.

 

Vrh je označen metalnom trigonometrijskom piramidom koja datira iz tridesetih godina prošlog veka, po kojoj je Tubkal odmah prepoznatljiv.

 

Vizure se pružaju na sve strane; u krugu od dve hiljade kilometara nema ni približno toliko visoke planine. Po vedrom danu, trebalo bi da se vidi sve do Atlantika. Po malo mutnijem, fascinantan je i pogled na tepih od oblaka daleko ispod nas…

 

Kako to često biva, silazak ume da bude teži od uspona, ako ni zbog čega drugog samo zato što nam se ne silazi iz visine…

 

 

Svih šest vrhova Atlasa viših od četiri hiljade metara (sa još nekoliko sekundarnih vrhova koje neko računa posebno a neko ne računa uopšte) nalazi se u neposrednom okruženju planinarskih domova. Dovoljno aklimatizovani i ambiciozni planinari često koriste priliku da posle uspešnog uspona na Džebel Tubkal ubeleže bar još jedan u svoju penjačku biografiju.

 

Međutim, niži vrhovi nisu toliko uhodani i svaki je na svoj način teži za uspon od najvišeg.

 

 

Za poslednji dan na Atlasu odabrali smo vrh Akiud, stotinak metara niži od Tubkala, vrh iznad četiri hiljade metara najbliži planinarskim domovima.

 

Skoro do samog vrha staza je laka, samo je poslednjih trista metara teško, reče Rašid.

 

Krenuli smo mnogo pre svitanja, nas pet najupornijih, posle jedva par sati sna. Na brdu preko puta nas, kolone čeonih lampi osvetljavale su stazu uz Tubkal kao svici. Nisam imao vremena da se igram ekspozicijom jer je Rašid grabio uzbrdo kao da hoće da nas poubija. Prvih pola sata srce mi je stajalo u grlu.

 

Onda smo ušli u korito planinske reke i verali se kroz vodu, kamenje, sneg i trnje čkalja… Odlučio sam da ne razmišljam kako ćemo se spuštati tuda. Kad smo izbili u udolinu prepunu sipara sunce je tek počinjalo da se probija između vrhova.

 

Do strmog kuloara koji vodi do najviše tačke vrha Akiud ne postoji prava staza. Jedini tragovi na koje smo nailazili u zaostalom snegu pripadali su muflonima. Grebali smo po kamenju, posrtali, gubili ravnotežu, ostajali bez daha…

 

Stizao nas je umor, stizala nas je visina, a uspon je bio sve teži što smo bili bliže vrhu…

 

 

Na jednoj od retkih pauza za predah dogovorili smo se da idemo koliko možemo, i da se svi vraćamo nazad ako samo jedan poželi da odustane. Tri hiljade i debeo kusur metara nadmorske visine nije mesto za izigravanje heroja.

 

Do podnožja kuloara već smo išli skoro četvoronoške, a dalje je postajalo još strmije. Stopala su nam propadala u podlogu od sitnog, prašnjavog kamena. Na svaki metar visine gubili smo pola metra na klizanje nazad.

 

Samo još ovaj uspon pa onda kreće teže, rekao je Rašid.

 

Odluka je bila jednoglasna. U nekim drugim okolnostima, verovatno bih istrajavao do krajnje granice fizičkih (a još više psihičkih) mogućnosti, i ne bi mi bio prvi put da se čistom snagom volje izvučem do vrha uprkos naporu, pa i strahu. Odustati je uvek mentalno teže nego nastaviti po svaku cenu. Ali ovog puta pomirenje sa porazom došlo je tako prirodno, bez ikakve negativne emocije. Štaviše, bio sam ponosan na ekipu i više nego da smo se popeli na vrh. Sačuvati hladnu glavu u trenucima sužene svesti ipak je daleko veći uspeh…

 

 

Tako rasterećeni imperativa, u spustu smo uživali mnogo više nego što smo pretpostavljali. Valjali smo se po snegu kao deca, klizali niz padine, grudvali… I ni u jednom trenutku nedovršen uspon nismo shvatali kao debakl.

 

Ostatak grupe, koji je odmah ujutro krenuo nazad ka Imlilu, sustigli smo na pola puta do dole. Naravno da smo iskoristili svaku priliku da usput popijemo berberski čaj i osvežavajući sok od pomorandže.

 

Domaći planinari obično ističu da je najteži deo tura na Visokom Atlasu zapravo taj spust do Imlila, ali nama je sama završnica praktično proletela. Dok smo se osvestili, već smo bili u senci oraha u dvorištu pansiona, krckajući suvi keks i gustirajući vino iz flaše koja se odnekud stvorila na stolu.

 

Rašid i Mohamed sedeli su za drugim stolom i pijuckali vruć čaj. Pozdravili smo se čvrstim stiskom ruke.

See you next time, procedio je Mohamed kroz bele zube ispod tamne, kao uvoštene kože…

 

 

U evropskim okvirima, usponi na vrhove preko četiri hiljade metara nadmorske visine smatraju se značajnim dostignućem kojim ne može da se pohvali baš svaki planinar.

 

Na drugim kontinentima mnogo je lakše popeti se do tih visina, i zato nije ništa neobično što ih neke od tih planina posećuje sve više planinara iz cele Evrope, pa i iz male i planinarski ne tako razvijene Srbije. A popularnost Visokog Atlasa među srpskim planinarima tolika je da domaća planinarska društva svake godine organizuju bar desetak tura sa ovim ciljem, neka čak i više puta godišnje.

 

Da li ćemo se i mi nekad vratiti na ramena marokanskog titana i deliti staze sa Rašidom i Mohamedom? Ko to zna… Da li bismo voleli? To pitanje već ne mora ni da se postavi.

 

Bio težak ili lak, uspon na vrhove Atlasa tura je koju vredi doživeti. A u današnje vreme kada svet sve više postaje jedno obično globalno selo, samo može biti sve dostupnija…