Vladimir, leptiri i još ponešto

Volite li leptire? Jedan Vladimir, izuzetno zanimljiv i višestruko obdaren čovek, mnogo je voleo leptire. Najpre iz hobija, da bi, s vremenom, to interesovanje poprimilo naučničku dimenziju (lepidopterologija). Taj samouki lepidopterist bavio se, u dokonosti, i pravljenjem šahovskih problema (znate ono – mat u dva/tri poteza, bez mogućnosti odbrane!). Međutim, imajući u vidu da se od nečega mora živeti, jedno vreme (dvadesetak godina) radio je kao profesor svetske književnosti na nekim američkim univerzitetima, na kojima se proslavio svojim književnim (ne)preferencijama. Istovremeno, pisao je knjige, i to dobre knjige, a bavio se i prevođenjem, tako da je ostvario značajno književno delo.

U pitanju je Vladimir Vladimirovič Nabokov koji slovi za američkog pisca ruskog porekla. Bio je jedan od velikih pisaca XX veka.

A zašto sam se njega setio? Iz dva razloga: prvo, ovih dana sam počeo čitati njegovu knjigu Bleda vatra (Pale Fire), u izvanrednom prevodu Davida Albaharija. (Volim dobre prevode!). Drugo, ja se Nabokova obično setim kada vidim da neko (s pravom) slavopojno piše o – Dostojevskom. Jer je poznato da je za genijalnog Dostojevskog Nabokov izvoleo izreći izuzetno rđave kvalifikacije.

Kada sam prvi put pročitao te njegove arogantne napade na Dostojevskog bio sam šokiran. Pritom sam shvatao, naravno, da je jedna stvar ne voleti nekog pisca, makar i Dostojevski bio u pitanju, ali je potpuno druga stvar kada jedan glasoviti profesor svetske književnosti koristi svoju katedru i poruči urbi et orbi da Dostojevski ne vredi – ni po lule duvana! Taj narcisoidni čovek od Nabokova, činilo mi se, namerno omalovažava Dostojevskog.

Poznato je da u istoriji svetske književnosti ima slučajeva da jedan genijalni pisac napadne drugog genijalnog pisca, kao što je svojevremeno Tolstoj izrekao teške optužbe na račun – Šekspira.

 „Pročitavši jedno za drugim Šekspirova dela koja se smatraju najboljim: ‘Kralja Lira’, ‘Romea i Juliju’, ‘Hamleta’, ‘Magbeta’; ne samo da nisam uživao već sam osetio neopisivu odvratnost, dosadu i nedoumicu; da li sam bezuman ja koji nalazim da su ništavna i, prosto, loša dela koja čitav obrazovani svet smatra vrhuncem savršenstva, ili je bezumno što obrazovani svet pripisuje takav značaj Šekspirovim delima…”.

Meni, zapanjenom Mladoturčinu, tada su rekli da „veliki ne vole velike”, pa sam bio spreman da zaboravim taj „nestašluk” Tolstoja. Ipak, priznajem da mi je bilo teško da olako pređem preko „nestašluka” Nabokova (tada mi on i nije bio mnogo poznat), odnosno preko njegovog nazivanja Dostojevskog „osrednjim”, pa čak i „potpuno beznačajnim piscem”. Uz to ga je još smatrao “jeftinim, senzacionalističkim, nespretnim i vulgarnim”. Bez veze! – mrmljao sam sebi u bradu.Čemu ta olimpijska oholost, kako bi rekao moj drugar Dušan, to aristokratsko unižavanje drugih?

Ponavljam: svako ima pravo da ne voli Dostojevskog. Ali, rukovodeći se osnovnim principima decentnosti, ne bi smeo omalovažavati stvaraoca za koga sve značajnije svetske enciklopedije (i internetski portali) beleže da je „један од највећих писаца свих времена”

(… один из самых значительных и известных в мире русских писателей и мыслителей… Russian novelist whose psychological penetration into the darkest recesses of the human heart, together with his unsurpassed moments of illumination, had an immense influence on 20th-century fiction… Il est généralement considéré comme l’un des plus grands romanciers russes, et a influencé de nombreux écrivains et philosophes…).

Kako bi se to danas reklo, Dostojevski uživa ogroman „globalni prestiž”, bez obzira što se uvek nađu neki kojima se ne sviđa. Neka im je!

S tim u vezi, podsećam i da mnogi učeni ljudi ukazuju da nijedan pisac nije tako suvereno uticao na modernu književnost kao – Dostojevski. Niče je pisao da je Dostojevski jedini čovek koji ga je nečemu naučio u psihologiji. A o Dostojevskom su nadahnuto pisali (ili su čak sebe ubrajali u njegove učenike): Franc Kafka, Oskar Vajld, Teodor Drajzer, D. H. Lorens, Tomas Vulf, Knut Hamsun, Tomas Man, Ketrin Mensfild, Virdžinija Vulf, Isidora Sekulić, Andre Žid, Štefan Cvajg, Vilijam Fokner, Ernest Hemingvej, Leonid Leonov, Maksim Gorki, Lav Šestov, Dmitri Mereškovski, Alber Kami i mnogi drugi. Borhes kaže:

„U predgovoru jednoj antologiji ruske književnosti Nabokov izjavljuje da nije našao nijednu stranicu Dostojevskog koja bi zaslužila da bude uvršćena. To znači da o Dostojevskom ne treba suditi na osnovu jedne stranice nego na osnovu čitavog zbira koji sačinjava knjigu”.

Da pomenem i da je bivši blogokolega Predrag Brajović pisao, u svom eseju „Književna jeres”, da se treba samo nasmejati Nabokovljevim tiradama protiv Dostojevskog, jer i on sam je bio svestan da njegov pokušaj „da raskrinka” Dostojevskog mnoge iritira – što mu je, izgleda, i bila namera. A da li je Nabokov bio tako nemilosrdan samo i jedino prema Dostojevskom? Ne. Nije voleo ili je u najmanju ruku smatrao drugorazrednim i pisce kao što su Breht, Fokner, Kami, Sartr, Man, Lorens, Servantes, Balzak, Golsvordi, Konrad, Mom, Pirandelo, Drajzer, Kazancakis,  Lorka, Tagor, Paund, Gorki, Pasternak, Rolan i dr. To što su neki među njima bili i dobitnici Nobelove nagrade (što on, Nabokov, nije bio), njemu ništa nije značilo, govorio je “da tu nagradu mogu mačku o rep okačiti”. Za njega je, recimo, Servantes grozan sadista, a u sali pred oko 6.000 studenata on je izvadio iz torbe Don Kihota i – teatralno ga iscepao u sitne parčiće. Odvratna knjiga, rekao je s gnušanjem. To što mnogi eminentni kritičari smatraju da baš ta knjiga spada u prvih pet najboljih knjiga ikada napisanih na svetu, njemu nije ništa značilo.

Pa koga je on uopšte voleo i cenio? Vrhunskim piscima je smatrao Flobera, Prusta, Džojsa, Kafku, Stivensona, s tim što je voleo samo neka od njihovih dela. Imao je razumevanja i za pisanje Džejn Ostin. Što se Rusa tiče, redosled je bio ovakav: Puškin, Tolstoj, Gogolj, Čehov i Turgenjev. Zanimljivo je da je posebno voleo Andreja Bjelog (Андре́e Бе́лыe), malo poznatog ruskog pisca; njegovu knjigu Petersburg ubrajao je u četiri najveća romana XX veka. Rekao je: “Po mojoj oceni, najveća prozna remek-dela XX veka jesu: Džojsov Uliks, Kafkin Preobražaj, Bjelov Petersburg i prvi deo Prustove bajke U potrazi za izgubljenim vremenom”. Tačka.

A po onoj izreci da čovek obično primećuje ono što mu odgovara, ja sam naleteo na ovo savremeno rusko viđenje Nabokova. Profesorka Nina Kruščeva, praunuka Nikitina napisala je knjigu o Nabokovu (Nina L. Khrushcheva: Imagining Nabokov – Russia Between Art and Politics); međutim, kako Njujork Tajms lepo primećuje, mada izjavljuje da ga voli, ona ga olako opanjkava:

zbog njegove uobraženosti, hladnoće i emfatičke ravnodušnosti prema svima nama, običnim svetom, koji je izvan njegove genijalnosti; zbog njegovog potcenjivanja ruske tradicije i tzv. socijalne literature; zbog njegovog nemanja srca, neublažene bahatosti, taštine i izveštačenosti, te izvrnutog gledanja na druge pisce;zbog njegovog nedostatka fizičkog heroizma, za razliku od Osipa Mandeljštama, stradalog u gulagu: zbog njegovog aristokratskog porekla i još mnogo čega.

Profesorka je dosta u pravu, ali ja shvatam, ruku na srce, da to ne umanjuje sveukupan značaj Nabokova.

Naime, ja se ne slažem sa načinom na koji je Nabokov provokativno (i često preoštro) kritikovao mnoge druge pisce. Ali, nikakvo neslaganje me ne sprečava da veoma volim tog velikog pisca, svojevrsnog književnog čarobnjaka, da cenim oštrinu njegovog duha, njegov smisao za humor i odvažnost njegove inteligencije. U pitanju je briljantan čovek, erudit, intelektualno provokativan, sa neverovatno strašću da brani svoje stavove.

Nabokov je danas najpoznatiji po Loliti Znate, reč je o onoj knjizi, po mnogima skandaloznoj, o ljubavi postarijeg profesora prema nepunoletnoj nimfeti, koja počinje ovako: 

“Lolita, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj greše, dušo moja” (što je u originalu: Lolita, light of my life, fire of my loins. My sin, my soul***).

Pisao je on dobre knjige pre i posle Lolite, ali ga je bašta knjiga (zajedno sa filmom slavnog Stenlija Kjubrika, za koji je on lično pravio scenario, dozvoljavajući neka odstupanja od knjige) učinila svetski poznatim i – bogatim. To mu je omogućilo da digne ruke od profesure. Naravno, nije išlo lako sa Lolitom, koja je u startu imala neslavnu sudbinu. Američki izdavači su redom odbijali da je objave, te je štampana u Parizu. A oni koji su je među prvima pročitali smatrali su je “najsramnijom knjigom koja je ikada objavljena”, odnosno pornografskim i pedofilskim štivom. Stoga je u mnogim zemljama zabranjivana, na neko vreme. Međutim, danas se Lolita smatra jednom od boljih knjiga XX veka (obično se uključuje u liste 100 najboljih knjiga svih vremena).

Nabokov kaže da Lolitu smatra svojom najtežom knjigom, prvenstveno zato što tretira temu koja je njemu daleka i nema veze s njegovim emotivnim životom (tako je rekao da je Luis Karol, autor Alise u zemlji čuda, voleo devojčice, što nije slučaj sa njim  – Moreover, Lewis Carroll liked little girls. I don’t), pa je posebno zadovoljan sobom što je uspeo da iskoristi svoj kombinatorski talenat kako bi sve ispalo realno. Mnogo se kolebao i čak je jedno vreme nameravao da spali njen rukopis, što nije učinio na preporuku – mudre supruge. Bio je iznenađen kada je knjiga uopšte bila objavljena, ali kasnije nikada nije zažalio što je napisao. Naprotiv.

Kao veliki poklonik Puškina, Nabokov je rešio da, i pored toga što je bilo nekoliko dobrih engleskih prevoda Evgenija Onjegina, pruži svoj poseban doprinos. Stoga, u periodu od preko deset godina, prevodi 5500 redova na engleski. U dilemi između rime i razuma, kako on kaže, prihvata ovo drugo,dajući umnogome bukvalan prevod tog stihovanog romana, ali sa obiljem opširnih komentara za svaku stancu. Tako je Onjegin u njegovoj obradi štampan (verovali ili ne?) u četiri velika toma, svaka knjiga sa preko pet stotina strana. Međutim, mnogi su taj prevod dočekali na nož, smatrajući ga previše – ekscentričnim. Branio se:

„Moj prevod jeste, naravno, bukvalan; vernosti prenosa žrtvovao sam sve: eleganciju, milozvučnost, jasnost, dobar ukus, moderan jezik, pa čak i gramatiku”.

A da bi pokazao koliko mu je stalo do tog prevoda, rekao je da će otići s ovog sveta ponosan na svog Onjegina, te će voleti da ga potomstvo pamti po Loliti i – tom prevodu Onjegina. Dalje je izjavio da tim prevodom „vraća dug” majci Rusiji, Rusiji svog detinjstva i rane mladosti, koju je bio primoran napustiti u 19. godini, da se više nikada u nju ne vrati.

Na kraju, da kažem da je sam Nabokov rekao da od dvadesetak svojih romana najviše ceni ove: Dar (od onih pisanih na ruskom, pod pseudonimom Vladimir Sirin), i Lolitu i Bledu vatru, na engleskom. Da dodam i to da je većina njegovih knjiga prevedena na srpski.

Uvek se nasmejem kada se setim da je Umberto Eko, inspirisan Lolitom, napravio duhovitu parodijuNonita, u kojoj, umesto devojčice, imamo dečka opsednutog starijim damama (nonna na italijanskom je bakica, pa je ta priča na engleski prevedena pod nazivom Granita – granny, grandmother). Priča počinje: Nonita, cvete mog mladićstva, muko mojih noći! Da li ću te ikada ponovo videti?(Nonita. Fiore della mia adolescenza, angoscia delle mie notti. Potrò mai rivederti).

Vladimir Petrović

B92

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Lolita, Nabokov