Војничев рукопис је исписан руком на пергаменту осредњег квалитета, израђеним од говеђе коже. Сачињена је од око 240 страна неједнаке дебљине. Неке странице данас недостају (раније их је, тврди се, било 272). Свака страна ове књиге садржи текст, исписан непознатим писмом и на непознатом језику, те с понеким додатком на латиничном писму (попут имена десет месеци, од марта до децембра, који се могу наћи у једном делу књиге).

Многе су илустроване, цртежима и дијаграмима, једнако тешким ако не и немогућим за тумачење колико и сам текст. Стручњаци, на основу егзактних анализа, књигу датирају у рани 15. век. Верује се да је настала на северу Италије. Позната је и као Војничев рукопис (Voynich manuscript).

Писмо на којем је књига написана састоји се од 25 једноставних словних знакова. Ипак, постоје и они који се јављају само спорадично или само једном. Писана је слева на десно, а текст је пажљиво подељен у параграфе. Свака реч има најмање два, а највише 10 слова. Структура речи је изузетно строга и подлеже ригидним правилима. У књизи не постоје видљиви знакови интерпункције. Текст се, уколико то има неког значаја, састоји од укупно 170.000 карактера. Значење текста измиче криптографима и сви покушаји да он буде дешифрован до сада су се окончали неуспехом. Један од њих је записао да сваки покушај криптоанализе ове књиге води у фрустрацију. Очај криптографа најбоље показује мишљење према коме овај текст нема никакав смислени садржај и никакво значење, будући да, упркос свим покушајима, још нико није проникао у његов код. Томе противурече статистичке анализе, које откривају узорке сличне оним у природним језицима (енглеском или латинском). Другим речима, рукопис је „већинским делом компатибилан са природним језицима, али некомпатибилан са насумичним текстовима“. Објашњење сродно овом – да је текст бесмислен – јесте оно које у њему види производ менталног обољења или делузије.

О историји књиге сведоче два писма – једно од њих је пронађено унутар рукописа – и веома шкрти подаци из неколико других извора. Из њих се види да је припадала цару Рудолфу II, који је за њу платио 600 златних дуката (или, приближно, два килограма злата). Списак познатих власника укључује и неколико алхемичара (један од њих је Јуриј Бареш из Прага), неколицину језуита и трговаца књигама.

Према готово општеприхваћеном мишљењу, мистериозни рукопис је у ствари фармакопеја. На такав закључак наводе цртежи додати тексту. Текст се, на основу илустрација, дели на укупно шест секција, али, осим „хербалне“ (или „ботаничке“) и „фармацеутске“ секције, постоји и „астрономска“, „биолошка“, „космолошка“ и она за коју се верује да садржи рецепте. Такође, ниједна од биљака приказаних на сликама до сада није недвосмислено идентификована. Коренови једне најчешће су придружени листовима друге и цветовима треће биљке. Ова чињеница анулира напред изнесену претпоставку.

Илустрације нису мање загонентне од самог текста. Унутар „биолошке секције“, на пример, чине их фигуре малих нагих жена од којих неке носе круне, а купају се у базенима и кадама повезаним мрежом цеви. У „космолошкој секцији“ затичемо низ кружних дијаграма, попут мапе са девет острва повезаних насипима, на којима су уцртани замкови и нешто што можда подсећа на вулкан. У „астрономској секцији“ налазимо цртеже са по 30 женских фигура, већином голих, поређаних у концентричне кружнице, од којих свака у руци држи звезду или тајанствени предмет повезан са звездом. Моја пријатељица тврди да у књизи нема мушких фигура; чини се да је ово запажање тачно.

Хипотезе о ауторству рукописа су једнако бројне и противуречне, а безуспешна потрага за аутором рукописа могла би се поредити једино са дугом историјом покушаја криптоаналитичара, укључујући и критографска одељења неких обавештајних служби, да дешифрују њен текст. Ауторство се, из овог или оног разлога, приписивало Роџеру Бејкону (рукопис је наводно његова чувена „изгубљена књига“), Атанасију Кирхеру, знаменитом Џону Дију или његовом сараднику Едварду Келију, па и самом Вилфриду Војничу (у том случају, рукопис би био тек грандиозна превара овог трговца и књижара). Али, будући да нам је непозната сврха и смисао самог текста – кога, како се верује, још нико није прочитао, што је прилично апсурдна претпоставка – све расправе о ауторству рукописа можемо одбацити као беспредметне.

Рукопис Војнича никада неће бити дешифрован ни протумачен. Помало је иронично да се претпостављени датум настанка рукописа, грубо узев, поклапа с рођењем криптографије као савремене научне дисциплине. То значи да он ни убудуће неће престати да заокупља пажњу криптографа и љубитеља мистерија, а да ће се нагађања, теорије и хипотезе о његовом пореклу и смислу, ма колико и саме биле бесмислене, и надаље умножавати.

Овом мноштву претпоставки можемо придодати још две:

Прву је изнео један истраживач кривоверја и тајних токова историје, чије су опсесије окултизам и конспирологија, а чије име ће на овом месту из очигледних разлога бити прећутано:

Војничев рукопис спада у дугу историју јереси и тајних учења. Реч је о паралелној, скривеној традицији која већ миленијима постоји у Европи, барем од неолита, и о истинској космологији, доступној само посвећеницима, исписаној тајним писмом и на тајном језику, који је најближи данас заборављеном „језику птица“. Језик рукописа је дубоко симболичан и нема много сличности са данашњим. Рукопис је, према неким тврдњама, приручник за катарски обред ендура, написан на фламанском; према другим, његово порекло је атлантидско (из неког разлога, порекло многих тајни се данас на Западу обавезно везује за митску Атлантиду). Отуда, не постоји ни најмања могућност да он буде прочитан од стране профаних; мимо пуког интелекта, њима недостају суштинске предиспозиције да би разоткрили њен тајни код. Али, у свако доба постоји одређен број посвећених који читају ову књигу – оних који су достојни да буду у поседу врхунске тајне – а који никад није мањи од седам ни већи од тринаест. Поседовање ове тајне, треба ли додати, обезбеђује истинско знање и, сходно томе, одговарајућу моћ. Рукопис је онај јевађеоски бисер бачен пред свиње, које га не препознају, нити ће им то икада поћи за руком. Профанима је допуштено да листају странице ове чудовишне књиге, не и да је разумеју; они само наслућују постојање тајне и отуда извире њихово очајање. Тајна је у њиховим рукама савршено безбедна упркос томе што данас постоје бројни факсимили и фототипска издања ове књиге, или можда управо зато.

Такав низ аксиоматских тврдњи имплицира један мало вероватан закључак: да је овај познавалац тајних учења упознат с њеним садржајем.

Друго тумачење или хипотеза је можда више маштовита.

У источној Енглеској, у области Сафолк, недалеко од села Волпит, сељани су једног дана зачули дечји плач и у оближњем каналу (или можда јами ископаној за вукове) пронашли децу зелене коже, дечака и девојчицу, која су говорила на сасвим непознатом језику. Носила су необичну одећу, никад виђену у том крају.

Догађај се збио негде у 12. веку, а помињу га два хроничара: први је Ралф од Когешала, који случај „зелене деце из Вулпита“ наводи у Енглеској хроници, писаној између 1187. и 1224. године, други је Вилијам од Нјубирга, који је умро лета Господњег 1198.

Преплашену децу, кажу хронике, мештани су одвели у село, али с њима нису могли да се споразумеју. Забележено је и да су деца дуго одбијала храну, да су јела само боб, а да су тек касније научила да једу хлеб.

Одрасла су на имању Ричарда де Калнеа, земљопоседника и локалног угледника. Дечак је често побољевао и умро је за мање од годину дана. Девојчица је научила енглески и касније је крштена. С њеног лица је временом нестала зелена боја. Израсла је у веома лепу жену. Удала за човека из града Лавенхема, а из тог брака, тврди се, потиче ерл Ферерс.

Девојка је узела име Агнес Баре, а ево шта је савременицима испричала о свом пореклу:

Деца су живела у земљи званој Свети Мартин, у којој влада вечити сумрак. Сви људи у њиховом свету имају зелену кожу  Једна дубока река је одваја од Земље светлости. Она и брат су чували стоку која припада њеном оцу. Пошто су је изгубили, зашли су у пећину у којој су зачули звук звона. Када су из ње најзад изашли, нашли су се на јакој светлости сунца, недалеко од Вулпита. Али се нису могли вратити назад, јер више нису били у стању наћи улаз у пећину.

Постоје и друге, једнако бизарне приче о тајанственим посетиоцима, попут оне о „човеку из Туареда“, непостојеће државе на граници између Француске и Шпаније, који се 1954. године волшебно обрео на токијском аеродрому и на сличан начин ишчезао следећег јутра.

Према тврдњама полиције, он је поседовао уредан пасош непостојеће државе и неке непостојеће монете.

Сличних прича, мање или више веродостојних, има напретек, а заједничко им је то што су њихови актери невољни или случајни посетиоци из „паралелних светова“ и „других димензија“ постојања (ови несрећни термини припадају псеудонауци нашег доба).

Није ли и тајанствени рукопис Војнича арктефакт из неког другог света, артефакт који се овде нашао грешком; света који би имао сличности са Тлоном, Укбаром, Orbisom Tertiusom Борхеса, будући да се равна према својим сопственим законима и има своје језике и традиције, сасвим различите од земаљских? Не потиче ли и рукопис Војнича из неког нама недоступног света, налик на Земљу Светог Мартина или републику звану Туаред? За истраживаче попут Ериха фон Деникена, који је у ствари зачетник једне модерне митологије, рукопис је производ неке ванземаљске цивилизације; ова претпоставка је, без сумње, много ближа и прихватљивија модерном менталитету.

Ниједно од понуђених објашњења не задовољава у потпуности. Она подстичу нашу запитаност и хране нашу радозналост, али нам не нуде жељено решење.

Књига исписана руком на говеђој кожи, на нечитљивом писму, украшена несхватљивим цртежима, наставља да пркоси истраживачима, ускраћујући им било какве одговоре. (Они који су је помно анализирали,  тврде да је написана с лакоћом, без прекида у дуктусу и без иједне исправке или грешке.)

Њихови напори остају јалови. Тајна остаје тајном управо зато што не може бити разрешена, изазивајући очај, фрустрацију, неку врсту дубоке и трајне озлојеђености. Ако је загонетка нерешива, није ли то разлог да јој се дивимо?

На свету можда не постоји тајанственија и чудовишнија књига од ове. Били бисмо у искушењу да кажемо да је јединствена када не би постојао такозвани Рохонц кодекс, књига написана такође на непознатом писму и на непознатом језику, илустрована цртежима богатим хришћанском, исламском и хиндуистичком симболиком, која је пронађена у Мађарској почетком 19. века, као и читав низ докумената и списа (попут диска са Фестоса), исписаних писмима које научници нису успели да дешифрују, а који чине једну имагинарну библиотеку.

за П.У.Л.С: Борис Над

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Arktogeja, Boris Nad, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi