Voland u zabranjenom teatru Mihaila Bulgakova. Rukopisi ne gore, a šta ćemo sa autokratama?

Talas slobode u umetnosti futurizma i konstruktivizma, avangardu koja se smatrala umetnošću novog doba i budućnosti  pregazio je i ubrzo zamenio socijal realizam koji je odgovarao režimu. Novi umetnički stil  bio je ogrnut vojničkim šinjelima i crvenim zastavama. Propagiraju se komunističke ideje u umetničkim delima koja služe sistemu i postaju sredstvo kontrole i uticaja nad širokim narodnim masama. Stvara se novi poredak kako bi se potpuno zaboravio stari. Sve dobija odlike nove revolucionarne struje koja ubrzo otkriva svoje pravo lice. Put razotkrivanja ići će od “umetnika – inžinjera duše”, preko “inžinjerskog” mont-procesa, do “Inžinjera sa kopitom”.

Dela ruskog i sovjetskog pisca Mihajla Bulgakova danas se smatraju svetskom klasikom. Za života ostao je nepriznat i neobjavljen. Svetsko priznanje je stiglo skoro pola veka posle njegove smrti.  U Prvom svetskom ratu bio je lekar ruske Bele armije, a dolazak komunista na vlast, Bulgakova je skrajnulo na društvenu marginu jer već Lenjinovim Dekretom iz 1918. godine svi koji nisu spadali u radničku klasu bili su lišeni mnogih prava. Bulgakov je bio lekar koji je poput Čehova napustio lekarsku praksu i preselio se u Moskvu (1921) ne bi li se potpuno posvetio književnom i pozorišnom stvaranju. Život u Moskvi mu je bio težak. Mrzeo je moskovsku hladnoću, ali povratak u topli Kijev, gde je rođen i koji mu je nedostajao  čitavog života, bio je nemoguć jer je morao kao pisac da se dokaže u centru Sovjetskog Saveza. Sledećih dvadeset godina radio je neverovatno naporno. Pisao je romane, drame, biografije, scenske adaptacije, filmske scenarije i feljtone. U početku je režirao predstave u Moskovskom umetničkom pozorištu i bio pozvan u Boljšoj teatar da komponuje libreta za opere i scenarije za balete. Ali nikada nije postigao uspeh koji je želeo. Ništa osim nekoliko feljtona, kratkih priča i kratkih odlomaka njegovih romana neće biti za njegovog života objavljeno.

Dvadeset prvog januara 1924. godine umro je neprikosnoveni vođa sovjetske države, Lenjin. Državu je, posle Lenjinove smrti, vodio kolegijum trojice – „trojka“ Zinovjev, Kamenjev, Staljin, dok Staljinu, koji je od 1922. bio sekretar partije, nije uspelo da se sam popne na vrh vlasti zahvaljujući činjenici da je kontrolisao partijski birokratski aparat. Čeličnom voljom („stal“ je čelik), nadmašio je sve svoje suparnike, uključujući i Trockog. Zapanjujuće je do dana današnjeg, do kog su stepena njegovi protivnici i grubo i glupo potcenili Staljina. Staljin je još od 1926. godine uspevao da manipuliše čak i najvišim partijskim funkcionerima, dakle i najjačim konkurentima, time da će biti izbačeni iz partije i oni su se pred takvom pretnjom povlačili, odričući se svojih stavova (Deutscher 1979.).

Bulgakovljevo književno stvaralaštvo se vremenski upravo poklapa sa političkim prilikama koje smo izneli. 1925. godine u književnom časopisu (isključivo) su objavljeni Bulgakovljev prvi roman „Bela garda“ i njegove priče. Odmah je reagovala tajna policija. Prilikom pretresa pronađen je rukopis romana „Pseće srce“ u kojem su na komično-satiričan način prikazuje novo sovjetsko uređenje i novi sovjetski ljudi. Ime donatora ljudskih implantata je u “Psećem srcu”, koji je alkoholičar i propalica,  Čugunkin („čugun“ je liveno gvožđe), što je aluzija na Staljina. Ukazuje na srce psa koji žestoko laje i laje, grize, ujeda, usmrćuje. Bulgakov će biti pozvan na saslušanje. Sticajem ko zna kakvih okolnosti tada nije stradao i rukopisi su mu vraćeni.

Pozorište je bilo velika Bulgakovljeva strast. Na osnovu romana “Bela garda” napisao je komad “Dani Turbinovih” za Moskovski umetnički teatar. 1926. godine u oktobru je u MHAT-u odigrana premijera  predstave “Dani Turbinovih”.  Komad, kao i roman koji mu je predložak, govori o revoluciji 1917. iz ugla pripadnika Bele garde. U pitanju je vojno-politička organizacija osnovana 1917. godine koja se borila protiv boljševika i revolucionarne sovjetske vlasti. Vršene su ideološke adaptacije i prilagođavanja komunističkim načelima u tekstu. Uneti su zvuci Internacionale  u delo, a jedan od junaka je držao zdravicu Crvenoj armiji i javno iznosio spremnost da joj služi. Međutim, uprkos adaptiranju, delo je zadržalo ambivalentnost i dvostrano se moglo tumačiti. Premijera je prošla sa velikim uspehom, a senzacija su bila i sva naredna izvođenja.  Krajem oktobra 1926. i u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom je premijerno izvedena Bulgakovljeva predstava “Zojkin stan”.

Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR, Josif Visarionovič Staljin navodno je voleo oba ova komada i krišom ih gledao u pozorištu. Prepričavalo se da je “Dane Turbinovih” Staljin pogledao više od petnaest puta, a “Zojkin stan” sedam puta. Istovremeno se u sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Istorija se čudno poigrala sa životom stvaraoca i diktatora i od tada uksrtila ove sudbine. Povezala vlastodrđca i umetnika na jako intrigantnim osnovama.

Staljin lično je predstavu “Dani Turbinovih”, veruje se, čak spasao od zabrane. I komad-bufonada “Zojkin stan”, o Moskvi dvadesetih godina, jako se dopadao Staljinu. Delo govori o tome kako se u sovjetsko vreme u privatnom stanu, pod paravanom krojačke radnje, organizuje javna kuća. Drama „Bekstvo“, o poslednjem pokušaju belogardejaca da se odupru komunistima, za vreme Građanskog rata i njihovoj evakuaciji iz Rusije, jednako je igrana sa uspehom. Još jedna žestoka Bulgakovljeva provokacija. Ali 1930. počinje žestoko Staljinovo samovlašće i do te 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju po časopisima, a pozorišni komadi povlačeni su jedan po jedan sa pozorišnih repertoara. Bila su zabranjena izvođenja komada “Bekstvo”, “Zojkin stan”, “Grimizno ostrvo”, “Dani Turbinovih”.

“Grimizno ostrvo” je, dakle, još jedna Bulgakovljeva cenzurisana drama, proglašena da je antisovjetska. U ovoj priči glavni lik je lekar čiji su pacijenti visoki partijski funkcioneri i dobija mnoge privilegije koje inače u Moskvi ne bi imao. On zaobilazi lokalne partijske zvaničnike direktnim telefonskim pozivima svojim pacijentima. Naravno da se  radi o satiri koja slika sovjetske zvaničnike u negativnom i koruptivnom svetlu. Ovo delo je bilo očigledno antirevolucionarno, predstavljajući buržoaskog doktora kao čoveka u pravu koji se bori da održi ono što je nekada imao.

Tridesetih godina, kad otpočinje goli staljinistički teror, piscu Bulgakovu uopšte nije lako. I inače se njegovo delo kretalo po oštrici noža. Sada, njegovu suptilnu satiru vlasti počinju da doživljavaju kao izrazito neprijateljsku. Staljinov autoritarizam i sovjetska tajna policija, tesno povezana sa vođom, zahtevaju od književnika maksimalnu jasnoću, realizam i opisivanje pozitivnih strana sovjetske vlasti, ne tolerišući ikakvu dvosmislenost i aluzije sa negativnim konotacijama. Bulgakovljevi komadi bivaju zabranjeni u svim pozorištima. Autor će u svom nedovršenom „Pozorišnom romanu“, kasnije, preneti ova iskustva uzaludnog nastojanja da neko pozorište prihvati i postavi njegov komad na scenu. Uz mnogo ironije predstaviće u delu tadašnji književni i pozorišni život u zemlji, a mnogi likovi ovog romana biće stvarni.

Iz Bulgakovljeve korespodencije sa bratom Nikolajem izdvajamo sledeći napis: “Sve moje drame su zabranjene i nijedan red moje fikcije nije objavljen. Bulgakov, pisac, je mrtav.” Pet meseci kasnije, 16. januara 1930., ponovo piše Nikolaju:  “Ovim treba da znaš da su sva moja književna dela mrtva, uključujući sve buduće ideje i planove. Osuđen sam da ćutim i možda gladujem. U ovim veoma teškim uslovima napisao sam prošle godine komad o Molijeru, najbolji komad koji sam ikada napisao. Ali svi znaci ukazuju na to da neće biti dozvoljeno da se objavi ili izvede.”

Bulgakov je 18. marta 1930. dobio zvanično pismo kojim je zabranjeno izvođenje “Bratstva licemera”, predstave o Molijeru. Sudbina umetnika Bulgakova u totalitarnom sistemu Staljina možda se najizrazitije prepoznaje kroz odlomak drame „Bratstvo licemera“ u kojem Bulgakov predočava odnos između komediografa Molijera i kralja Luja XIV, maskirajući i istovremeno demaskirajući u ovom odnosu svoju ulogu i ulogu diktatora svoga prostora i vremena.

Očajan što mu se dela ne objavljuju, komadi ne postavljaju u pozorištima, spalio je rukopise svoja dva romana (od kojih je jedan bio rana verzija “Majstora i Margarite”). A onda je učinio nešto krajnje nezamislivo, hrabro i suludo istovremeno: napisao je pismo vlasti. Obratio se pismom Staljinu, Kalinjinu, Sviderskom i Gorkom u kojem je izložio probleme koje je imao zbog zabrane svih njegovih drama. Izložio je okolnosti i situacije u kojima je, da su sve njegove publikacije blokirane, zabranjene za javno čitanje ili ponovno štampanje, uključujući “Beleške na manžetnama”, “Đavolijadu” i “Belu gardu”.U pismu stoji:

“Pošto više nemam snage da preživim, pošto sam proganjan i znam da je nemoguće da ću ikada više biti objavljen ili postavljen u SSSR-u, i pošto sam blizu nervnog sloma, obraćam se vama da tražim da se zalažete kod Vlade SSSR-a da tražite da ME PROTERA IZ SSSR-a ZAJEDNO SA MOJOM ŽENOM L. Ie. BULGAKOVA, koja mi se pridružuje u ovom zahtevu”.

Dalje u svom Pismu SSSR-u, Bulgakov kaže da je “u sovjetskoj štampi bilo 301 referenca na mene, od toga su tri bile komplimentarne, a 298 neprijateljske i uvredljive”.

Pismo je lično upućeno i Staljinu. U svom poprilično dugačkom pismu Bulgakov je opisao svoju tešku spisateljsku situaciju. Apelovao je oštro i uz puno ironije na nadležne organe da ga, pošto nije bio “od koristi” vladi kao pisac, “oslobode” i dopuste mu da napusti zemlju, ili da mu nađu neko radno mesto koje mu odgovara kao piscu, jer bez posla on i njegova žena neće preživeti. Bulgakov zapravo traži dozvolu  da emigrira ili, ako ne, da mu omoguće rad u pozorištu. Umetnik u pismu pravi ironične aluzije na to kako se lepote svoje zemlje jedino mogu sagledati iz daleka i da isključivo zato traži dozvolu za put u inostranstvo.

Četiri nedelje su prošle bez odgovora. A onda, uveče, 18. aprila Bulgakov je primio telefonski poziv od Staljina lično. Bio je to vrlo kratak razgovor. „Da li je to istina da želite da napustite zemlju?“, započeo je Staljin. „Zar smo vam zaista toliko dojadili?“ Ovo pitanje, kao uostalom i telefonski poziv je Bulgakova iznenadilo. Ipak se ovako čemu nije mogao nadati. Odgovorio je, pomirujuće,  Staljinu da pisac ipak ne može da stvara van domovine. Staljin se složio sa Bulgakovim da mu se mora naći odgovarajući posao i posavetovao je pisca da potraži službu u MHAT- u: “Mislim da će oni pristati”. Naravno da su pristali i naravno da je posle tog poziva Bulgakov dobio posao. Sledećeg dana on je ušao u kancelariju Moskovskog umetničkog pozorišta kao dramaturg, odnosno pomoćnik reditelja. Mogao je od tog trenutka da zarađuje za život,  ali bez prava i bez ikakve šanse da postavlja na scenu vlastite komade.

Zašto je Staljin telefonirao Bulgakovu? Da li je zaista želeo da mu pomogne? Zašto? Da li je Staljin tim činom sebe postavio za ličnog zaštitnka,  andjela čuvara Bulgakova? Da li je sam Staljin precrtavao ime Bulgakova sa crnih lista u Moskvi u vremenima kad su ljudi, a naročito inteligencija i umetnici,  odvođeni i nestajali preko noći u crnim kolima? Da li se još neko zalagao za Bulgakova kod Staljina? Da li je i Maksim Gorki koji je pomagao tolikim piscima nastojao spasiti i Bulgakova?

Staljinov telefonski poziv Bulgakovu mogao je biti povezan i sa samoubistvom Vladimira Majakovskog. Majakovski se ubio u svom moskovskom stanu 14. aprila 1930. Njegove satirične drame Stenica (1929) i Hladan tuš (1930) dobile su bile dozvolu za izvođenje u Mejerholdovom teatru, ali su bile jako kritikovane od strane članova zvaničnog književnog organa RAPP-a (Rusko udruženje proleterskih pisaca). Vladajuća stranka koja je Majakovskog smatrala svojim istaknutim pesnikom se predomišljala i lojalnost Majakovskog je bila došla pod veliku sumnju.

Izgleda da je Bulgakov samoubistvo Majakovskog shvatio kao upozorenje, ali je i zauzeo stav da ne bi trebalo da dozvoli da ga frustracija prevlada, da je jedini način da preživi da nastavi da piše. Čudakova veruje da je u tragičnoj smrti Majakovskog Bulgakov pronašao inspiraciju da iz svog stola izvuče rukopis koji je napustio mnogo godina ranije, rukopis koji će se pretvoriti u knjigu koju danas poznajemo kao “Majstor i Margarita” (Čudanova 1989.).

Njegova situacija kao pisca se jedva nešto malo popravila od Staljinovog telefonskog poziva 1930. godine. Posao u Moskovskom umetničkom pozorištu nije mnogo pomogao. Istini za volju, u januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave “Dani Turbinovih”, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo.

Jedini uspeh su bili “Dani Turbinovih”, Staljinu omiljeni komad. Ova predstava je 1934. godine slavila petstoto izvođenje. Bulgakov se nije zavaravao da je bio u milosti omraženog tiranina i zašto bi ga Staljin izuzimao kad mu se od početka direktno konfrontirao? Poput Nikolaja Vasiljeviča Gogolja (u vezi sa “Revizorom”) i cara-knuta Nikolaja I, u umetniku se rodio i narastao egzistencijalni strah od milosti surovog i omraženog tiranina.

Mogućnosti zatvaranja, progonstva, mučenja i smrti bile su realne. Bilo je trenutaka kada bi Bulgakova obuzeo užasan strah za svoj život. Danima se zatvarao u kuću bojeći se da igde izađe. Pomoć je tražio i kod psihologa koji ga je lečio hipnozom sve dok strah i paranoja nisu stavljeni pod kontrolu. Pisao je  Staljinu još dva pisma (1931. i 1934.) , ali ni na jedno od tih pisama nije dobio odgovor. U oktobru 1935. opet  u pismu Staljinu,  traži milost za muža i sina Ane Ahmatove, koji su obojica bili uhapšeni. Njih dvojica su pušteni nekoliko meseci kasnije. Ipak, u pitanju je bilo samo odlaganje koje se pokazalo privremenim.

U januaru 1936, Boris Pasternak je objavio pesmu o Staljinu u novinama “Izvestija”, i to je možda podstaklo Bulgakova da započne “Batum”. Septembra 1938. Moskovsko umetničko pozorište mu je zvanično zatražilo da napiše komad. Vladimir Nemirovič-Dančenko, slavni reditelj, pisao je Staljinu tražeći da Bulgakovu omogući pristup materijalu potrebnom za predstavu.

Bulgakov je završio “Batum” jula 1939. Moskovsko umetničko pozorište je bilo toliko uvereno u projekat da je najavilo javno čitanje. Ali dozvola koju je pozorište čekalo nije stigla. Umesto toga, trupa, uključujući Bulgakova, zamoljena je da ode u Tbilisi i Batum da sazna više o mestima gde je Staljin proveo detinjstvo. 14. avgusta su se ukrcali na voz u Moskvi, ali im je u Serpuhovu, malom gradu stotinak kilometara južno od Moskve, rečeno da se vrate u prestonicu. Pismom je pozorište  obavešteno da predstava neće dobiti dozvolu. „Staljin se ne može pretvoriti u književnog heroja“, rečeno im je, posebno ne u „romantičnog heroja“. Neprihvatljivo je za vlast i vlastodršca lično pretvarati figuru kao što je Staljin u izmišljeni lik. I bilo je neprihvatljivo “stavljati ga u izmišljene situacije i stavljati mu izmišljene reči u usta”.

Komad je pisan povodom Staljinovog šezdesetog rođendana. Lično Staljin će komad i zabraniti. Zašto?

Kada je bila potrebna predstava u čast Staljina na njegov 60. rođendan 1939. godine, Bulgakov je odgovorio “Batumom”, prikazom ustanka koji je mladi Staljin vodio u tom gradu 1902. godine. Delo je ličilo na hagiografsko, predstavljajući Staljina kao sveca. Svetlucajući biblijski prizvuk aludirao je na Staljinovo bogoslovlje, da je nesvršeni seminarista, da je u svetu bez Boga zauzeo njegovu ulogu.  Neki kritičari poput Proffera (Proffer 1984.) su zbog te apoteoze smatrali da je drama  sramota. Čini se da je oboženje Staljna Bulgakov preduzeo kao poslednju meru kako bi stekao naklonost koja bi dozvolila da se ukine zabrana njegovih drugih dela. Ali mora da je imao i druge misli, jer tekst sadrži govor koji je uključivao reči: „Zar ne razumete dužnost svakog poštenog čoveka da se bori sa podlom pojavom zahvaljujući kojoj je slomljena milionska zemlja, živi pod ugnjetavanjem, bez prava? Kako se zove ovaj fenomen? Ime mu je autokratija.” Staljin je ipak jasno osećao da  je drama  lažna i lažno pohvalna i da je tako nešto po njega sramotno. Ali nije uhapsio pisca. Zašto je Staljin poštedeo Bulgakova dok je istrebljivao mnogo manje prestupnike? Proffer veruje da je Staljin one koji nikada nisu prihvatili revoluciju, poput Bulgakova, doživljavao kao  časne na neki način,  manje vredne prezira. Bulgakov, takođe, za razliku od pesnika Osipa Mandeljštama i brojnih drugih koji su stradali u Staljinovim čistkama, nikada nije direktno napao Staljina, već uvek u aluzijama, pa mu je možda stoga dozvoljeno da živi (Proffer 1984.).

„Majstora i Margaritu“ Bulgakov piše više od deset godina. Delo predstavlja višedimenzionalnost, opšte i konkretno, večno i sadašnje, religiozno-filozofsko i političko u potrazi za istinom kao glavnom temom. Romaneskna  priča u svojoj osnovi ogoljava raskoš misticizma, nadjačava snage realizma i snažno reaguje kad stvarnost postane nemoguća i neizdrživa.  Prizma romana je trostrana i sastoji se od tri ključa: prvi je umetnički i pobunjenički sloj, predstavljačka pardigma “Pontije Pilat”, drugi je dolazak đavola u grad, prispeće dr Volanda u Moskvu, profesora crne magije ili lično Mefistofela, dok je treći sloj iznošenje čarobne ljubavi Majstora i Margarite. Roman je odgovor na režim i cenzuru onog vremena, kao što je i prikaz sudbine čoveka i naročito sudbine umetnika u autoritarnim i neslobodnim društvenim prilikama. Delo je i mistično-komična poruga stvarnosti, izraz vere u iracionalno u smutnom staljinističkom dobu. Roman problematizuje umetnost u službi vlasti i zavođenja širokih narodnih masa i iskazuje snažan otpor tome. Fragment “Pontije Pilat” kroz biblijsku alegoriju poziva na vaskrsnuće i didaktički prenosi poruku da je svaka vlast nasilje nad ljudima.  Patrijaršiski ribnjaci, raspeće umetnika, apsurd i ludilo ukazuju da je nešto trulo u Savezu.  Jedina osoba koja prepoznaje Majstora je Margarita, sva poput priviđenja, piščeva Beatriče. Rađa se ljubav u doba opresije, zla i rasula, razvija se faustovska igra. Na nepravdu oglašava se i interveniše Voland koji ovde (geteovski rečeno) pripada onoj sili koja večito stremi zlu, a  večno stvara dobro. Đavo je došao u grad ali samo da napravi  magični spektakl. Svaki lik  sreće svoju sudbinu za koju se ispostavi, groteskno (i komično i tragično) da je u rukama Volanda i njegovih neobičnih pomoćnika Azazela i Behemota. Višeslojna struktura dela  razrešiće se bajkovito, spektaklom, kažnjavanjem zlih, slobodom i trijumfom  ljubavi, istovremeno pobedom zla s Božjim dopuštenjem. Ko je zapravo taj Voland? Radnja romana otpočinje 1930. godine sa dolaskom samog đavola (dr Volanda) u Moskvu, što se podudara sa počecima Staljinovog terora preko “Inženjerskog mont-procesa”, a delo je o Isusu Histu i ateističkom Sovjetskom Savezu. Moskvovljani te 1930. pri Volandovom dolasku su po direktivi svi ateisti, ne veruju u Boga, što znači ni u Đavola. Autor Bulgakov u Knjizi tretira Volanda sa simpatijom, smatra da treba da postoji proporcionlano srazmeran odnos dobra i zla, boga i đavola.

Moćno. Provokativno. Samu suštinu vremena u kom je živeo Bulgakov je izražavao svojim delima, a sažeo u krilatici: “U Rusiji je moguće samo jedno: vera pravoslavna i vlast samodržavna.” Obezglavljene glavešine, zabranjeni ruskopisi, priča razbojnika i izdajnika pred Strašnim sudom, spaljeni isti oni rukopisi od kojih “u početku beše reč” našli su se u mestu, vremenu i radnji umetničkog krvoprolića. Rukopisi ne gore. Ništa nije stvar slučaja. Tamo gde su pravda i zakoni međusobno isključujuće varijable rasplamtava se ironija sudbine. Podlošću je izneverena revolucija. Svet otpao od Boga. Njegovo mesto zaposeli državnici.

Iako su svi videli pred sobom  tog Volanda odnosno Staljina ubediće sebe da se to nikad nije ni desilo, kako u umetnosti tako i u realnosti. A sedmi dokaz (pet poznatih, Kantov šesti i Volandov sedmi) postojanja Boga upravo je u delu taj: ako postoji đavo ima i Tvorca svega koji je i njega stvorio.

Orignalan Bulgakovljev kraj romana brojnih verzija “Majstora i Margarite” u sledećem je: Voland odlazi iz Moskve jer, kaže, nema više šta u Moskvi da radi. Ostalo će uraditi Staljin. Najkrvavija tiranija koju je Bulgakov preneo sadržana je u ovakvom razrešenju. Ovo nije objavljeno zbog cenzure čak ni kasnije, posle smrti i književnika i vlastodržnika. Totalitarna vlast i nagon umetnosti da kazuje istinu povezuje Bulgakova i Šekspira.

Godine 1966. književni časopis Moskva, sa tiražom od 150 000 primeraka, objavio je prerađenu verziju “Majstora i Margarite” (1. deo u decembru 1966. i drugi deo u januaru 1967.). U aprilu 1977, Jurij Ljubimov, direktor moskovskog pozorišta Taganka, uspeo je da postavi “Majstora i Margaritu”. Glumci su u finalu komada nosili  transparent na kome je pisalo: „Rukopisi ne gore“. Uprkos kritikama u “Pravdi”, predstava je ostala na repertoaru do 1980. godine, kada je zabranjena. Četiri godine kasnije, Ljubimov je smenjen i oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo.

Zaključak

Staljinizam je pojava u sovjetskoj Rusiji, ali i u svetu, starija, ali i kasnija od samog Staljina. U vreme diktature Josifa Visarionoviča Džugašvilija zabeleženo je nezapamćeno iživljavanje vlasti nad umetnošću i sakaćenje njene slobode. Ali, u pitanju je bio nasleđeni i uvežbani mehanizam koji je Staljin samo znao oploditi i dovesti do savršenstva. Preotevši kormilo partije iz onemoćalih Lenjinovih ruku, Staljin je prisvojio i  niz njegovih zasluga. Jedna od njih je i cenzura.  Lenjin je tvrdio  da će pobedom u socijalističkom besklasnom društvu biti moguća slobodna književnost. No uprkos propagiranju sveopšte jednakosti i nastojanjima prve i druge revolucije da ukinu carističku cenzuru, ona nikada nije uspela nestati s ruskoga kulturnog područja. Naprotiv. Samo se pojačavala. Iako je prošla put destaljinizacije nakon diktatorove smrti, nakon poznatog govora Nikite Hruščova na 20. sednici KPSS–a u kom ovaj svrgava kult Staljina i nabraja sva Staljinova zlodela, Rusija nikada nije prošla put delenjinizacije. Lenjin je ustoličen kao Staljinova suprotnost i pozitivna vrednost. Međutim, ti obrasci se izgleda samo smenjuju, a suština ostaje nepromenjena.

Ako je Bulgakovljev neosporivi književni genije bio ućutkan sovjetskom cenzurom, ta je nepravda ispravljena pred kraj 20. veka, kada je roman “Majstor i Margarita”, postao jednim od najčitanijih romana 20. veka. U naučnokritičkom smislu bulgakovedenije — učenje o Bulgakovljevom stvaralaštvu — danas je jedna od najrazvijenijih i najdinamičnijih grana ruske književnokritičke i publicističke misli.

Mnogi se i danas čude što sovjetska Staljinova vlast nije likvidirala Bulgakova kao što je to učinila brojnim umetnicima, ili što ga nije deportovala. No možda su potcenili pokroviteljsku ulogu i moć Maksima Gorkog, kako nad brojnim književnicima, tako i nad Bulgakovim. Nemalo puta Gorki je isticao upravo Bulgakovljev spisateljski talenat, hvaleći satiričku ingenioznost njegovih “Kobnih jaja” i željno iščekujući nova dela. U pismu Staljinu 12. novembra 1931. godine iz Sorrenta Gorki ne samo da je apostrofirao Bulgakovljevu darovitost, nego je upozorio na njegovu političku “bezopasnost”,  kaže da je sovjetska kritika ta koja je od drame “Dani Turbinovih” stvorila antisovjetski komad. Možda upravo u ovom pismu treba tražiti razloge vraćanja na repertoar drame “Dani Turbinovih” 1932. na scenu MHAT-a. “Bulgakov mi nije ni brat ni svat, nemam ni nameru ni potrebu stati u njegovu odbranu” — kaže Gorki —  “ali, on je talentovan pisac, a takvih je u nas malo”.

Slučaj Mihaila Bulgakova, čija književna geneza zavisi isključivo o sovjetskoj, a ne carskoj Rusiji, po čemu bi Bulgakov bio mnogo bliži sintagmi sovjetskog pisca, zaista je izuzetan. Nakon staljinizma, ali i dalje komunizma za Bulgakova se pisalo kako je bio prihvatio revoluciju i ne samo da je znatno raširio tematske granice mlade sovjetske književnosti, nego je otkrio nove mogućnosti opisivanja nedavne prošlosti.  Takvo je opredeljenje potpuno bilo neprihvatljivo većini ranosovjetskih, kao i postsovjetskih publikacija.  Bulgakova po njima treba razumeti kao tipično antisovjetskog autora. Naročiti značaj se pridaje Bulgakovljevim pisanjima antisovjetskih pisama instancama vlasti i samome Staljinu. Naročito se ističe Staljinova samovolja i okrutno poigravanje sa sudbinom prokazanog književnika i pozorišnog delatnika od strane tiranina. Ali takvih relacija u istoriji je znatan broj: Šekspir – Elizabeta I, Molijer –  Luj XIV, Gogolj – Nikolaj I, Bulgakov – Staljin. Čovečanstvo, civilizacija uvek staje na stranu progonjenih, a ne progonitelja. Živela sloboda i umetnost! Dole cenzura i tiranija!

za P.U.L.S.E Emilija Kvočka

Literatura

Bulgakov 1983. Bulgakov, Mihail: Četiri drame. Baograd: Nolit.

Bulgakov 1993. Bulgakov, Mihail: Đavolijada i Kobna jaja. Novi Sad: IP Svetovi. Bulgakov 1988. Bulgakov, Mihail: Majstor i Margarita. Zagreb: SNL.

Chalmers 2010. Chalmers, Adam: ​​Bulgakov’s Unique Relationship with Stalin. History Honors Thesis Advisor: Stuart Finkel.

Deutscher 1979. Deutscher, Isaak: Staljin, politička biografija. Zagreb: Globus.

Jaireth 2013. Jaireth, Subhas: ‘It can’t go on like this anymore,’ Stalin, Bulgakov and the making of the Master and Margarita. Overland literary journal.

Melchinger 1989. Melchinger, Siegfried: Povijest političkog kazališta. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.

Proffer 1984. Proffer, Ellendea 1984. Mikhail Bulgakov: a critical biography. Cambridge University Press.

Čudanova 1989. Čudanova, M.  Žizneopisanie M. Bulgakova. Moskva.

URL. Osis, Natalia: Инновационные модели в драматургии Михаила Булгакова и их применение в постсоветском театре на рубеже XX – XXI веков. Dottorato di ricerca in Letterature e Culture classiche e moderne Ciclo XXXI. UNIVERSITÀ DEGLI STUDI DI GENOVA SCUOLA DI SCIENZE UMANISTICHE

M.A. Bulgakov to Stalin, Kalinin, Svidersky and Gorky, July 1929, in Curtis, Manuscripts Don’t Burn.

  Emilija Kvočka, Književnost, Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov