Вредност рукописне верзије Горског вијенца – Незаобилазна је судбина старијих српских књига да приликом сваког наредног прештампавања буду изнова подвргнуте редакторским интервенцијама, а поготову је то неопходно код оних дела која су првобитно била објављена „предвуковским“ правописом. Недоумице постају чак бројније ако је књига за живота пишчева била више пута редигована и прештампавана, јер у таквим случајевима понекад је тешко одредити које измене потичу од самог аутора, а које од коректорâ, приређивачâ или непажљивих штампара.

Горски вијенац владике Петра II Петровића Његоша дуго није био захваћен таквим проблемима и недоумицама, јер је чувени драмски спев за песникова живота био објављен свега једанпут (додуше, старом ортографијом), тако да су се доцнији приређивачи у свему држали тог издања (Његош 1847), интервенишући једино код очигледних штампарских грешака (наравно, уз преношење текста на „вуковски“ правопис).

За саме приређиваче спева се, међутим, није много променило ни након што је у бечкој Империјалној библиотеци (данас је то Аустријска национална библиотека) пронађен 1889. део рукописа Горског вијенца (вероватно у оставштини Франца Миклошича, а захваљујући Францу Менчику), који обухвата више од половине коначног обима спева (рукопис досеже до 1528. стиха од укупно 2819 одштампаних стихова). Иако су се за откривени рукопис одмах заинтересовали и о њему писали Иван Броз и Милан Решетар (други је иначе приредио десет издања Горског вијенца), то опет није извршило јак утицај на шири круг његошолога, можда и због тога што је аутограф доспео у Југославију тек 1925, а као факсимил био штампан 1931. године, првенствено захваљујући краљу Александру Карађорђевићу (о томе детаљно видети: Брковић 1987).

Сачувани Његошев рукопис сигурно представља најранију верзију спева, тим пре што се јасно уочава и песниково колебање око наслова: „Извиіскре“, „віенацъ Горскій“ – али и претходно, можда: „Архипадши дагъ“ (вид. Миловић 1982: 59. и 141–142). Осим тога, бројне разлике између аутографа и бечког издања говоре у прилог томе да је између сачуваног рукописа и штампане књиге сигурно постојала бар још једна верзија, а свакако и препис на чисто, који је највероватније извршио Његошев секретар Милорад Медаковић (сви су ти рукописи, како се чини, неповратно изгубљени). То је свакако био још један разлог што приређивачи нису узимали аутограф као валидан и што су се и даље држали штампане верзије, која је, иако несумњиво прожета редакторско-штампарским наносима (неке омашке су поуздан доказ да штампари уопште нису познавали српски језик), ипак суштински представљала коначну песникову реч.

Прву редакцију Горског вијенца која се видно придржавала Његошевог аутографа приредио је Ристо Ј. Драгићевић 1959, након чега долази до својеврсне поделе међу његошолозима у погледу поклањања пажње песниковом рукопису. Драгићевић је узео рукописну верзију као аутентичну сматрајући да треба анулирати потенцијалне ортографске и граматичке интервенције потекле од Милорада Медаковића, који је, може се наслутити, и сâм унео неке измене у Његошеве стихове. Иако овакву претпоставку треба узети с резервом – самим тим што је претпоставка – за Драгићевића ту нема дилеме, чим се и у наредним издањима која приређује строго држи свог првобитног редакторског начела, истичући притом да је највероватније Медаковић „исправљао на многим мјестима познату особину црногорског дијалекта о честој замјени 4. и 7. падежа, те се кроз цио текст Горског вијенца налази велика недосљедност у овом погледу“ (Петар Петровић Његош, Горски вијенац. Приредио за штампу, предговор и прилоге написао Ристо Ј. Драгићевић, Титоград 1966; цит. према Миловић 1982: 8). Драгићевић чак тврди да Његош није ни могао контролисати коректуру и штампање Горског вијенца зато што је „за вријеме боравка у Бечу свршавао најважније државне послове“. (нав. дело, цит. према: Миловић 1982: 7).

Другачије ће размишљати Јевто М. Миловић када буде критички приређивао текст Његошевог рукописа за штампу, па ће и даље као једину валидну верзију узимати бечко издање Горског вијенца, управо из тог разлога што је сачувани аутограф само почетак рада на спеву. Миловић је заступао гледиште, и то документовао бројним сведочењима Његошевих савременика (Миловић 1982: 9–12), да је владика у Бечу итекако био посвећен довршавању и коректури свог спева, те да је стога „неоправдано мијењати поједине изразе у стиховима Горскога вијенца“ по узору на рукопис (Миловић 1982: 17); штавише „све те евентуалне неправилности се морају објављивати у сваком новом издању Горскога вијенца, а у примједбама испод текста може се на њих упозорити“ (Миловић 1982: 12).

Миловић за свој аргумент тражи својеврсну подршку у чињеници како „и у понеким дјелима великих свјетских писаца има нелогичности и неправилности“, па наводи пример Хомерове Илијаде, где се у једном дану појављује „два пута подне,“ а један војсковођа најпре гине, но потом „живи и оплакује свога мртвог сина“ (Миловић 1982: 12). Ипак, у случају Горског вијенца ради се углавном о типичним штампарским или коректорским омашкама, чије исправљање не би суштински утицало на смисао спева, него би, напротив, вратило радњу у логичан ток (о томе ће доцније бити више речи). Најзад, када је реч о Илијади, она се може поредити једино са епским народним песмама и нелогичностима које се тамо јављају, али не може се тражити аналогија са ауторским текстом у коме би било пожељно да се очигледне грешке исправе, и то на основу сачуваног аутографа који је, несумњиво, писан песниковом руком.

Драгићевић је стога био на добром трагу када је, упоређујући рукопис са првим издањем спева, уочио да су поједини прозни фрагменти одштампани на погрешним местима, и то зато што је песник накнадно мењао редослед колâ у Горском вијенцу, па су махинално биле пребачене, чак и дуплиране, дидаскалије које су стајале уз дотично коло. Да је Његош надгледао штампање – сматра Драгићевић – у спеву се не би могло десити „да усред дана, за вријеме најбурнијега дијела народне скупштине, између 562. и 563. стиха, дође прозни текст: ’Ноћ је мјесечна; сједе око огњевах и коло на Вељем гувну поје’“ (који је одштампан и између 1209. и 1210. ст., али са падежним обликом из рукописа: „на Веље гувно“), нити би се десило да „између 602. и 603. стиха, дође ријеч: ’Полијегаше’,“ која би требало да стоји испред 1227. стиха (цит. према Миловић 1982: 8). Драгићевићево исправно запажање везано за дотичне дидаскалије не мора, међутим, аутоматски значити да Његош није надгледао штампање свог спева, јер и аутору се лако може десити да не уочи одмах (чак и тако крупну) штампарску грешку у сопственом делу.

Неки ће редактори Горског вијенца, попут Николе Банашевића, Александра Младеновића и Радмила Маројевића, прихватити поједине Драгићевићеве сугестије, те ће, у издањима која буду приредили, извршити премештање, односно брисање поменутих дидаскалија по узору на стање у рукопису. Оваквим поступком, као што се у дотичним издањима може видети, нимало није промењена суштина и поента самога спева, тим пре што сами стихови остају нетакнути, па се Миловићево поређење са Илијадом показује и у пракси као неосновано (имало би смисла говорити о деградацији кад би се, примера ради, брисали или прилагођавали историјским чињеницама анахронизми у самим Његошевим стиховима).

Када је реч о осталим Драгићевићевим редакторским интервенцијама, оне ће од стране других приређивача Горског вијенца бити или само делимично прихватане или ће у потпуности бити одбациване, па тако Никола Банашевић у својој редакцији Његошевог спева брише дидаскалију испред 563. ст. и премешта реч „Полијегаше“ на место испред 1227. ст., али се у свему осталом строго држи прве штампане верзије (вид. Банашевић 1978).

Много више се на Драгићевићеву редакцију ослањају Александар Младеновић и Радмило Маројевић, али је занимљиво да у томе нису увек међусобно сагласни, па док Младеновић прихвата Драгићевићев поступак кад 975. ст. доноси према рукопису: „или имах младога витеза“, дотле се Маројевић држи штампане верзије: „или имам младога витеза“; Младеновић се такође угледа на Драгићевића кад у ст. 688. употребљава запету: „међу нама стâти, надебљати“ (по узору на рукопис), а Маројевић уноси једну иновацију, ставивши цртицу: „међу нама стати-надебљати“; са друге стране, Маројевић је сагласан са Драгићевићевим васпостављеним облицима из рукописа: „величество“ (228. ст.), „љубави“ (ст. 1023. и 1035), „дрхтим“ (1360. ст.), „дрхташе“ (1507. ст.), док се Младеновић у овим случајевима држао првог штампаног издања: „величаство“, „љубови“, „дрктим“, „дркташе“ (уп. Младеновић 1996. и Маројевић 2004).

Како се чини, пре Риста Ј. Драгићевића једино је Видо Латковић, и то за издања „која је самостално приређивао“, консултовао рукописну верзију Горског вијенца, но одатле је прихватио само облик „величество“, док се у свему осталом држао бечког издања, да би доцније, „у издањима која је приредио са Радосавом Бошковићем“, Латковић чак и „од те оправдане корекције одустао“ (Маројевић 2004: 28–29), тако да у Целокупним делима Његошевим читамо: „величаство“ (Бошковић–Латковић 1979: 22).

Латковић и Бошковић нису у принципу прихватили Драгићевићеве сугестије, па ни ону о премештању дидаскалија, али су ипак на основу рукописа вратили „х“ (уместо „к“ из штампане верзије) код примера „дрхтим“ (1360. ст.) и „дрхташе“ (1507. ст.), мада су то вероватно учинили ради уједначавања, а по узору на облике: „уздрхташе“ (2219 ст.), „дрхти“ (проза испред 2189. ст) и „дрхтећим“ (проза испред 2196. ст.), који припадају оном делу текста што није захваћен сачуваним рукописом (Бошковић–Латковић 1979: 66, 72). Сигурно су због тога применили исти поступак и код двоструког облика „братске“–„брацке“, о чему ће посебно бити речи.

Није тешко закључити да је Драгићевић као приређивач остао потпуно усамљен кад је у питању враћање падежних (углавном дијалекатских) облика из рукописа, а чак и Маројевић, који има највише разумевања за Драгићевићеву редакцију, ипак подржава оне измене које је у тексту спева могао и Медаковић извршити, јер „Његош је тежио да коначни облик његовог поетског текста буде у складу са књижевним језиком који се у то вријеме стварао и изграђивао, па су у првом издању дијалектизми из рукописа, па и дијалекатски облици акузатива у функцији локатива, редиговани, наравно: у складу са структуром стиха, а то је рађено, ако не увијек на пјесникову иницијативу, а оно несумњиво уз његову сагласност“ (Маројевић 2004: 30).

У вези са претходно наведеним мишљењем, битно је напоменути да Маројевић у својој редакцији Горског вијенца има локативни облик у дидаскалији испред ст. 1210: „на Вељем гувну“, (Маројевић 2004: 86) уместо дијалекатског акузатива: „на Веље гувно“, како стоји не само у рукопису (Миловић 1982: 154, факсимил 26), него и у штампаној верзији (Његош 1847: 46). Таква је интервенција потпуна иновација, јер нису је у својим издањима вршили ни Драгићевић, ни Банашевић, ни Младеновић – но, Маројевић је запазио да се локативна конструкција јавља у дидаскалији која се грешком нашла испред ст. 563 (Његош 1847: 22), а пошто би то заиста могла бити коначна редакција песниковог текста, само одштампана на погрешном месту, Маројевић је није дефинитивно избрисао, као што су други приређивачи чинили, него је само пребацио на право место, са којег је пак морала бити склоњена дидаскалија са дијалекатским акузативом. Да ли је овакав поступак исправан или је у питању само редакторова претерана ревност, то би се могло посебно разматрати.

Да Његошев аутограф, иако не обухвата спев у целини, заиста може бити од велике помоћи, доказ су и поједина спорна места која се исправно могу разрешити тек ако се пажљивије загледа у рукописну верзију спева.

У стиховима 332. и 353. још од првог издања Горског вијенца прештампава се дијалекатски генитив множине „Никшићах“ (Његош 1847: 13–14), а тако је и у већини осталих издања, премда се у рукопису на оба места јасно разазнаје генитив једнине „Никшића“ (Миловић 1982: 74–75, факсимил 8), што се несумњиво односи на град Никшић. (Напротив, у ст. 337. заиста и треба да стоји ген. мн. „Никшићах“, како је и у рукопису и у првом издању, јер буквално значи: „од Никшићана“.) Драгићевић је ово уочио и исправио према аутографу, што ће једино Маројевић прихватити (Маројевић 2004: 58), док је Миловић сматрао да се „генитив множине ’Никшићи’“ у ст. 332. и 353. „односи на град ’Никшић’ који се у народном говору зове и ’Никшићи’“ (Миловић 1982: 74, нап. 7). Очигледно је Миловић тумачио облике „Никшића“ из рукописа као погрешне (односно, да је песник два пута омашком изоставио дијалекатско генитивно ’х’ у множини именице), што ипак неће бити случај.

Његошев аутограф посебно је драгоцен када је у питању 656. ст., који је у рукописној верзији гласио: „чуемъ, лелехъ! ђе горе пролама“, а што Миловић овако транскрибује: „чујем лелех ђе горе пролама“ (Миловић 1982: 99, уп. факсимил 14). Не само што Миловић изоставља запету и узвичник (који су иначе видљиви на самом аутографу), него сматра да је песник „омашком на крају ријечи ставио ’х’ умјесто ’к’“, а затим напомиње: „у штампаном тексту Горског вијенца је правилно ’лелек’: ’чујем лелек ђе горе пролама’“ (Миловић 1982: 99, нап. 12). Овако како је Миловић навео, тако јесте у већини издања Горског вијенца – али не и у бечком издању из 1847. Дословце, у првом издању је овако одштампано: „Чуемъ лелекъ! ђе горе пролама!“ (Његош 1847: 25), при чему би узвичник усред стиха био добра асоцијација да се ради о штампарској грешци: наиме, узвик „лелех!“ се због једног погрешног слова претворио у именицу у акузативу: „лелек“. Ову забуну је уочио тек Радмило Маројевић, па је стих транскрибовао на следећи начин: „чујем ’лелē!’ [лȅлē^х] ђе горе пролама“ (Маројевић 2004: 68).

Занимљиво је да у првом издању Горског вијенца уочавамо облик „брацке“ у 702. стиху (Његош 1847: 27), премда се на аутографу сасвим јасно види да је „брацке“ исправљено у „братске“ (Миловић 1982: 139, факсимил 23). Радосав Бошковић и Видо Латковић у својој редакцији имају „братске“ (Бошковић–Латковић 1979: 42), али вероватно опет ради уједначавања, јер се ионако у спеву свуда јављају облици са „тс“, а не са „ц“. Банашевић се, ипак, и овде држао бечког издања, дакле: „брацке“ (Банашевић 1978: 37), те је чак изнео претпоставку да се дублети попут овог могу „објаснити песниковом тежњом за бољом хармонијом стиха“ (Банашевић 1978: XX), док Младеновић и Маројевић у својим редакцијама имају облик: „братске“ (Младеновић 1996: 73; Маројевић 2004: 69).

Стих 1148, који гласи: „за два брата једноимењака“, Његош је већ у рукопису објаснио напоменом, и то при дну листа, где дословце пише: „Мухамеда II. и Мухамеда IV.“ (Миловић 1982: факсимил 24) – имена су, дакле, у акузативу (и притом су подвучена), али у штампаном издању стоји: „Мухамадъ II. и IV.“ (Његош 1847: 44), и то не на дну странице, него у загради поред стиха који се објашњава. Због промене падежа у односу на рукописну верзију, редактори спева често су проналазили компромисна а суштински нетачна решења, па тако у редакцији Латковића и Бошковића читамо: „Мухамед II и IV“ (Бошковић–Латковић 1979: 57, нап. 2), а исто је и у Банашевићевом издању (Банашевић 1978: 56, нап. 2), што не одговара ни рукопису ни првом издању. Миловић притом погрешно транскрибује аутограф: „Мухамед II. и Мухамед IV.“ (Миловић 1982: 146), а не цитира тачно ни кад каже да „у штампаном тексту Горскога вијенца напомена стоји у продужетку стиха: ’Мухамед II. и IV.’“ (Миловић 1982: 146, нап. 28). Може се помислити да је Миловић, читајући Његошев рукопис, уместо слова ’а’ (наставак за акузатив) на оба места погрешно видео тврди полугласник ’ъ’. Младеновић се определио за облик из бечког издања и то је доследно пренео, уз неопходна прилагођавања савременом правопису: „Мухамад II и IV“ (Младеновић 1996: 90). Драгићевић се и у овом случају показао као најбољи тумач Његошевог аутографа, а за њим је и Маројевић у своју редакцију Горског вијенца унео првобитну верзију: „Мухамед[а] II и [Мухамеда] IV“ (Маројевић 2004: 84) – с тим што је, користећи угласте заграде, и он покушао да пронађе известан компромис између рукописа и штампаног издања.

Презиме једног лица из Горског вијенца и данас се прештампава као „Раслапчевић“ зато што је у првом издању стајало „Раслабчевићъ“ (Његош 1847: списак лица и стр. 7. и 31), па је ’б’ испред ’ч’ прешло у ’п’ када је Горски вијенац почео да се објављује Вуковим правописом. А заправо би дотично презиме требало да гласи: „Раславчевић“, јер несумњиво је тако у аутографу (једанпут „Раславчевићъ“, једанпут „Расл.“, затим „Раслав.“, што је прецртано, и још једанпут „Раслав.“, вид. Миловић 1982: 59, 72, 116, уп. и факсимил 4, 7, 18), док је у штампи очигледно направљена забуна након што је слово ’в’ замењено словом ’б’. И ова је грешка први пут исправљена тек у Маројевићевом издању (Маројевић 2004: 31), мада би занимљиво могло бити Банашевићево тумачење, где стоји да је „Раславчевић“ промењено у „Раслапчевић“ зато што је ово потоње – „лакше за изговор“ (Банашевић 1978: XVIII).

Још једно се лице тачно може именовати само након правилног читања аутографа, одакле се види да би реч „Зачир.“ у имену „Фератъ Зачир. кавазъ-баша“ требало прочитати као скраћеницу, чим иза ње долази тачка уместо тврдог полугласника (уп. Миловић 1982: 136. и факсимил 22). Александар Младеновић је то протумачио као: „Ферат, зачирски кавазбаша“ (Младеновић 1996: 25), што је прихватио и Никола Банашевић, али само у интегралном тексту спева (Банашевић 1978: 50), док је у списку лица задржано „Ферат Зачир, кавазбаша“ (Банашевић 1978: 7), како је (вероватно Медаковићевом) грешком било одштампано и у првом издању Горског вијенца (Његош 1847: [IX]). Маројевић је, међутим, кориговао Младеновићево мишљење, па је спорно име протумачио као: „Ферат Зачиранин, кавазбаша“ (Маројевић 2004: 31).

Наведени примери довољно говоре да аутограф Горског вијенца итекако може бити од помоћи приликом утврђивања аутентичног песниковог текста (наравно, у оним случајевима где постоји колебање), мада би и даље, у суштини, прва штампана верзија требало да остане основа за свако издање које претендује да буде критички приређено.

Има чак и случајева кад аутограф сâм даје предност штампаној верзији и још више потврђује њену валидност. Наиме, око првих стихова четвртог кола („Три сердара и два војеводе …“), које је у рукопису било друго по реду, Његош се доста премишљао: најпре је коло било започето стихом „Соко Бајо нигда мријет неће“, потом је то кориговано у „Сабља Бајо нигда мријет неће“, да би најзад био прецртан цео ред, а коло започето стиховима: „Три сердара – и два војеводе – / са њихово триста соколовах, / с њима сабља Бајо Пивљанине / мријет неће док свијета траје“; након тога, песник се још једном поколебао, па у трећем стиху прецртао речи „сабља“ и „Пивљанине“, те у продужетку написао „су тридест змајевах“ – тако да би стих, у коначној верзији сачуваног рукописа, требало читати као: „с њима Бајо су тридест змајевах“ (Миловић 1982: 26, 93–94, уп. факсимил 13). За штампану верзију, дотични стих претрпео је још једну измену, па је на крају гласио: „соко Бајо су тридест змајевах“ (Његош 1847: 40). Драгићевић се ипак и овде држао коначне верзије из аутографа („с њима Бајо су тридест змајевах“), што се не би могло сматрати оправданим, јер нам управо аутограф сведочи о синтагми „соко Бајо“, која потиче од самог песника, па није искључено да јој се Његош могао вратити доцније, макар и пред само штампање. Песник је можда тако поступио зато што би, да није ништа више променио, у два стиха чак три пута употребио исти предлог, додуше у три варијанте: „са“, „с“ и „су“, а овако је задржао „са“ и „су“ у два различита стиха.

Поређењем сачуваног рукописа и целовите штампане верзије уочава се један куриозитет за који је тешко наћи прецизно објашњење. Већ је речено да се облици „дрхтим“ и „дрхташе“ находе у рукопису, али да су за штампано издање преиначени у: „дрктим“ и „дркташе“ – па ипак, бечко издање има и облике: „дрхти“, „дрхтећим“, „уздрхташе“, али у оном делу текста за који рукопис није сачуван. Слична је ситуација и са облицима „јер“ и „јере“ према „ер“и „ере“: у рукопису је доследно „еръ“ и „ере“, но у штампаној верзији на тим местима налазимо: „єръ“ и „єре“, што значи да их читамо као „јер“ и „јере“, како их сигурно треба читати и у рукопису, без обзира на песников ортографски манир; међутим, облик са иницијалним „є“ последњи пут се јавља у стиху 1638: „єръ спомену све редомъ боеве“ (Његош 1847: 64), да би у стиху 1793. било: „еръ су власи уши подигнули“ (Његош 1847: 71), па ће се одатле до краја спева наилазити само на облике „еръ“ и „ере“. Дуго се редактори Горског вијенца нису бавили овим проблемом и остављали су неуједначено писање дотичних везника, а како Маројевић истиче, „питање о замјени нередигованих облика ер, ере редигованим облицима јер, јере коначно је ријешено тек са издањем у оквиру Цјелокупних дјела 1952“ (Маројевић 2004: 28). Очигледно из тог разлога, да би избегли неуједначеност, Бошковић и Латковић у својој редакцији свуда имају „јер“ и „јере“, па ће доцније тако поступити и Радмило Маројевић, док је Александар Младеновић ипак сматрао да се „не сме вршити уједначавање у корист примера“ са иницијалним „ј“ (Младеновић 1996: 30), а из истог је разлога задржао и облике „дрктим“, „дркташе“ без обзира на рукописну верзију, нагласивши да су „ови примери, овако неуједначени“, заправо „одлика“ Његошевог језика (Младеновић 1996: 31). И Никола Банашевић је, сматрајући да „треба оставити те дублете“ (Банашевић 1978: XX), задржао нередиговано „ер“ и „ере“, али се „јер“ на два места омашком јавља уместо изворног „ер“: „јер су Власи уши подигнули“ (Банашевић 1978: 86) и „јер су дину уши заглибиле“ (Банашевић 1978: 88).

Најзад, „занимљиво је“, како истиче Видо Латковић, „да су ове промене доследније спровођене у првом делу спева него у другом“, а отприлике дотле „иде и доследније замењивање дијалекатског акузатива књижевним локативом, као што дотле, можда и не сасвим случајно, допире и сачувани део рукописа“ (Бошковић–Латковић 1979: 220). Латковићева опаска заслужује дубља истраживања, јер није лако разумети како се рукописна верзија – наравно, у ортографско-граматичком погледу – много боље подудара са оним делом текста који њоме није обухваћен него са оним делом који је на основу ње штампан.

Може се, на основу свега изнесеног, закључити да су и Ристо Ј. Драгићевић и Јевто М. Миловић, свако на свој начин, заступали релативно исправне ставове, с тим што први неаргументовано тврди да Његош уопште није надгледао редиговање и штампање свог дела, док други без разлога одбацује било какво консултовање аутографа приликом приређивања нових издања спева. Његош највероватније јесте контролисао коректуру Горског вијенца (ту је Миловић у праву), али су песнику и тада, природно, промакле извесне грешке, које би заиста могле потицати од редактора Медаковића, па би се зато ваљало ослонити на аутограф ако се на неким местима учини да је облик из рукописа логичнији и више уобичајен Његошевом стилу него онај у штампаној верзији (у таквим случајевима је Драгићевић исправно поступио).

Најзад, редакторски рад Милорада Медаковића не би требало схватати као самовољно мењање песниковог ауторског текста, јер Медаковић се коректуре и прихватио управо на Његошев наговор, дакле имао је сва овлашћења, па вероватно и оно које се тиче приближавања текста општеприхваћеној књижевној норми (а ту се првенствено мисли на падежне облике), што су Александар Младеновић и Радмило Маројевић добро уочили, па се ипак нису до краја повели за Драгићевићевим сугестијама нити су Његошев аутограф схватили као апсолутни изворник за нова издања Горског вијенца.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

Литература

Банашевић 1978: П. П. Његош, Горски вијенац. Критичко издање с коментаром приредио Никола Банашевић. Друго издање. Београд 1978.

Бошковић–Латковић 1979: Петар II Петровић Његош, Горски вијенац – Луча микрокозма. Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, VI издање, књига трећа. Београд 1979. (Горски вијенац: текст приредили за штампу Радосав Бошковић, Видо Латковић; белешке и објашњења написао Видо Латковић).

Брковић 1987: Живко Брковић, Судбина рукописа „Горског вијенца“. Беч 1987.

Маројевић 2004: Петар II Петровић Његош, Горски вијенац. Критичко издање. Приредио Радмило Маројевић. Београд 2004.

Миловић 1982: Јевто М. Миловић, Рукопис „Горског вијенца“ Петра II Петровића Његоша. Титоград 1982.

Младеновић 1996: Петар II Петровић Његош, Горски вијенац. Приредио Александар Младеновић. Књижевност Црне Горе од XII до XIX вијека. Цетиње 1996.

Његош 1847: Горскій віенацъ, историческо событіє при свршетку XVII віека. Сочиненіє П. П. Н. владыке црного[р]скога – У Бечу, словима ч. о. о. мехитариста 1847. (Факсимил првог издања Горског вијенца штампаног у Бечу 1847. Цетиње 1984.)

  Dušan Milijić, Gorski vijenac, Književnost, Njegoš