It’s time!
Krećemo uz tradicionalni ispracaj naših prijatelja za Gruziju, Azerbejdžan, Jermeniju i Rusiju.
Idemoooo….
Nakon 750km stigli smo večeras u Istanbul. 36c je bila temperatura danas… pogoresmo! Na turskoj granici detaljan pregled prtljaga, otvaranja svih kofera obojici i pored 5l rakije ništa nije pronađeno
Na obilaznici oko Istanbula haos. Kolona od 10km u 4 trake! Hiljade šlepera i vozila. Mi se napravili pametni i sve po zaustavnoj traci vozili.
Sutra idemo dalje u pravcu Gruzije…
A danas 38c. Vrućina nas zamara ali dobro… Prešli smo700km od Istanbula do Samsuna na Crnom moru. Bas se iznenadih kad saznah da ima 700.000 stanovnika sam grad. A i gradska plaza je bas extra. Dugacka je 9km i potpuno uredjena sa toaletima, restoranima, setalistem, igralistima… Nas hotel je na samoj plaži pa uživamo u setalistu i obali. Samo večeras ali dobro…
Ideja je bila da za 3 dana stignemo do Gruzije bez zadrzavanja. Dobro napredujemo, problema nema i sutra bi trebalo da udjemo u Gruziju. Motori služe extra. Prosečna brzina danas nam je bila 120kmh a vozimo konstantno 140-150kmh. Potrosnja BMWa 7.7l a Honde 7.0l.
Za one koji planiraju da idu ovim putem… oprez…ima dosta radarskih kontrola a i kamera.
Zakavkazje
Gruzija
7. jun 2024
Stigli smo večeras u Batumi, GRUZIJA posle nekih 550km od Samsuna. 26c danas pa je bilo pravo zadovoljstvo voziti 500km pored obale. To je ipak jedinstveno iskustvo. Medjutim, pokida nas Turska saobraćajna policija i kazne su napisane. Platili smo danak ISKUSTVU, jer da smo neiskusni vozili bi sporije. Nema pregovora, sve je zabeleženo crno na belo i dobijena je i odstampana potvrda iz nekog uredjaja na sred ulice koja vas obavezuje da platite kaznu na granici. Sami prijavljuje da imate a možete i da ne prijavite ali vam onda nisam u koži pri povratku u Tursku 
.
Granica sa Gruzijom je protekla relativno brzo ali se ima utisak blagog haosa. Šetnja od jednog do drugog šaltera u Turskoj je normalna situacija….
A Batumi…to je vec prica za sutra. Smestili smo se u nekim treba. Ma nema veze…kako god…
Idemo da prošetamo pa na zasluženi pocinak a sutra dan za šetnju i obilazak Batumija.
Aj laku noć…
Pogled iz našeg apartmana…ludilo Batumija. Sta reći…kakvu poruku poslati
8. jun 2024
Ko nije bio u Batumiju treba da dodje i vidi ovo čudo.
Vizija grada je da postane kockarski raj ovog dela sveta. I u tom cilju ulaganja su enormna! Ogromni hoteli svetski poznatih lanaca su ili napravljeni ili se trenutno grade. Nenormalni kapital se ulaže u sve: zgrade, parkove, šetališta, ulice, restorane… iako sam bio ovde 2017god tesko ga je danas prepoznati jer se neverovatno izgradio.
Le Meridien, Marriot, Holiday Inn, svi su izgradili nenormalno velike čak predimenzionirane hotele sa oko 40-50 spratova i ja ne znam koliko hiljada soba. Greška ili precizna vizija ostaje da se vidi. Ali, ovde se sa gradnjom ne staje ni danju ni noću. Kao da im je neko obećao da će ljudi doci i ostaviti svoje novce bas ovde i to na kocki. Nama čudno…vreme će pokazati.
A sukob prošlog i budućeg vremena se vidi na svakom koraku. Zgrade iz vremena SSSR-a iza kojih se izdižu neboderi izgrađeni brutalnim kapitalom. Kontrast koji je nestvaran ali po.alo i plaši. Gde je granica, kad je dosta, je li novo lepše i srecnije…
Vozili smo se brodom šetali po parkovima, jeli Gruzijski Hacapuri i pili domaće pivo. Extra dan u Batumiju koji će definitivno ostati u sećanju.
Divan kutak u parku
9. jun 2024
Jutros smo napustili Batumi dok nas je kiša ispracala i krenuli dalje na istok, ka Tbilisiju.
Nismo mogli da prodjemo a da ne svratimo i vidimo rodno mesto i muzej Staljina.
U mestu Gori u Gruziji rodjen je Josef Visarionovic STALJIN. Kontroverzna istorijska ličnost, čovek koji je zaslužan za izuzetan napredak Sovjetskog Saveza ali i direktno odgovoran za smrt više miliona ljudi. Covek koji je najduže bio lider SSSR-a u njegovoj istoriji, čak 29 godina. Čovek pod cijim rukovodstvom su Sovjeti ušli u Berlin i porazili fašističku Nemačku.Čovek koji je nekada bio izuzetno hvaljen ali i jako osporavan kao jedan od najvećih i najbrutalnijih diktatora.
Danas smo bili u njegovoj rodnoj kući i muzeju njemu posvećenom. Čovek ovde oseti neko straho-postovanje ali na trenutak i prenese u vreme onolike države i sile. Lepo podsećanje na značajan deo istorije naroda sa ovih prostora i na jednog od najkontroverznijih diktatora.
Telo Staljina pokopano je u zidine Kremlja.
Žalosni su narodi koji pokušavaju da izbrišu svoju istoriju, poruše stare spomenike i zamene ih novim, menjaju nazive ulica sa idejom da će staro biti zaboravljeno. Veliki narodi neguju svoju istoriju i ostavljaju je narednim generacija u amanet. Iz nje će mladi naučiti šta je bilo dobro a gde se grešilo.
Pogledajte snimke ispod. Možda vam se dopadnu…
Stigli smo večeras u Tbilisi.
Amnijent muzeja
1/1
2/5
3/5
4/5
5/5
11. jun 2024
Tbilisi nas je potpuno oduševio. Stvar je ukusa ali nije za poredjenje sa Batumijem. Potpuno druga dimenzija sa puno više stila i bez brutalnog kapitala koji briše sve pred sobom. Upravo je Tbilisi suprotno…pun duha, uredjen, sa divnim parkovima i puno zelenila, rekom Kurom na čijim se liticama prostiru nizovi kuća koje gledaju na reku, živopisnim uličicama u centru, sa ukusom uređenim kafićima i redtoranima… Grad pun duha i stila.
A mi danas sta sve nismo radili i videli. Prvo otišli do crkve device Marije u samom centru koja je na samoj obali reke, pa se popeli gondolom do tvrđave i spomenika Majke Gruzije, obišli grad u super atraktivnom otvorenom “”Mercedesu”, uživali sedeći i pijući cedjeni nar, obišli Krivi toranj u Tbilisiju, obišli Most mira koji je verovatno i glavni simbol Tbilisija, umorili se od Gruzijskog hacapurija pa jeli u Indijskom restoranu… Danas je bio dan potpunog hedonizma…Uživali smo svim čulima.
Tbilisi je grad koji treba doživeti, videti, proći i osetiti. To je nešto popuno drugačije…ne bih mogao da ga uporedim ni sa jednim do sada u kojima sam bio jer njegova pozicija na toliko brda i rekom u njihovom podnožju, sa ulicama koje idu gore-dole je vrlo interesantna. Moguće ga je sagledati sa više visinskih nivoa a svaki je lep za sebe.
Svakome bi ga preporučili, ima letova, cene su jako pristojne, ljudi blagi i uljudni a za videti koliko vam duša želi. Lepši je danas nego što je bio pre 8 godina kad sam ga prvi put posetio.
Sutra nastavljamo dalje i ulazimo u Rusiju preko velikog Kavkaza.
Rusija
Facebook i Instagram u Rusiji ne radi! Zbog toga i nismo bili u mogućnosti da se juce javimo…
A juče ujutru smo pošli iz Tbilisija za Rusiju. Odlučili smo da prenocimo u Groznom. Sve je krenulo kako treba: vreme nas je super služilo i bio je kao stvoren dan za putovanje. Sunčan dan uz oko 25c nas je pratio a mi se izvezli nekako iz jutarnjeg špica Tbilisija. Granica sa Rusijom nalazi se na samom Kavkazu,
Bila je to vrlo živopisna vožnja kroz nestvarnu prirodu Kavkaza sa extremnim usponima. Šlepera isto idu ovim putem za Rusiju i mileli su uzbrdo što od težine a sto od ozbiljnosti uspona. Popeli smo se na oko 2300m gde je otprilike i prevoj a onda se ukazao nestvaran pogled na padine Kavkaza koje ulivaju jezu svojom veličinom. Sneg je bio još uvek prisutan na njima.
Uživali smo u pogledu ali i gruzijskom čaju na neverovatno lokaciji samog restorana a onda krenusmo ka granici. Gruzijsku stranu smo brzo i lako prosli uz manji problem jer nismo imali placeno gruzijsko osiguranje za motore. Nismo ni znali da nam je potrebno inače bi ga uzeli. Ali…sta da se radi. Nekako nas pustiše da izađemo.
Izmedju gruzijske i ruske granice nalazi se nekoliko km kanjona koji je praktično ničija zemlja.
Vozite oko par kilometara katastrofalnim putem kroz par tunela gde skoro da više i nema asfalta. Rupe su ogromne i plašili smo se da ne padnemo u onom mraku i prašini jer se nista ne vidi a tunel je pun šlepera koji mile ispred. Dok gutate prašinu i napadate ispod da osetite da li ima nekih rupa ili vode, neki i prečicu kolima i dižu još više guste oblake prašine. Potpuni užas!
Ruska granica nas je bas razočarala. Proveli smo 4 sata čekajući u nekakvom redu, te za predaju nekog dokumenta, te za popunjavanje druga 2 dokumenta, te za čekanje da se to preda, reda nigde, oni kao prozivaju, mi na ulici kao svi stojimo, nigde da se sedne, postaje i hladno… Onda nas vraćaju da ponovo popunjavamo iste dokumente, pa ne prozivaju već sele u drugu kućicu itd itd. Jedno veliko poniženje za svakog stranca koji ulazi u takvu zemlju… Izuzetno jadno i neprijatno.
U međuvremenu, s obzirom da je granični prelaz na 1.100m nadmorske visine, Kavkaz odlučuje da krene se kišom. Navlače se oblaci i jaka kiša kreće. Mi nakon 4h provedenih u tom jadnom okruženju, gde vam ništa nije jasno kako i zašto tako funkcioniše, krećemo za Grozni, glavni grad Čečenije. gde stizemo oko 20.30h. Izmrcvareni i umorni padamo u krevet i odmah se uspavljujemo.
Za sutra ujutru planiran je obilazak Groznog.
Odlučili smo da provedemo prepodne u Groznom, obidjemo grad pa onda krenemo dalje za Astrahan.
Grozni je glavni grad republike Čečenije u Ruskoj federaciji. Poznat je po sukobima iz 1994-1996 i pokušaja odvajanja od Rusije kada je došlo do njegovog bombardovanja i rušenja od strane Ruske avijacije. Sukob je poznat kao prvi Čečenski rat i dogodio se za vreme vladavine Jeljcina. Tada su se Ruske snage povukle a Čečenija je dobila delimičnu privremenu nezavisnost.
Drugi Čečenski rat se dogodio za vreme Putinove vlasti 1999- 2000 kada su Ruske vojne snage napale Grozni, bombardovale ga oko 4 meseca i konačno povratile pod svoju upravu. Mnoge zgrade a i skoro cela naselja su bili sistematski uništeni. Ujedinjene Nacije su prozvale Grozni najunistenijim gradom na planeti gde nije postojala ni jedna zgrada koja nije oštećena.
Od 2003g grad je ponovo ceo izgrađen. Od nule!
Šetajući savrseno asfaltiranim širokim bulevarima, gledajući futuristicke nebodere, prelepe parkove i savršen centar grada sa živopisnim ulicama i modernim lokalima i restoranima, čovek mora da ostane bez teksta. To je super moderan grad. Ipak, atmosfera je nekako napeta, ima puno check point oko grada sa naoruzanom vojskom i policijom i nema se osećaj stabilnosti i neke spokojnosti. U Groznom su svuda slike Ramzana Kadirova i natpisi “Ahmat Sila!” što se odnosi na njegovog oca, bivšeg predsednika Čečenije, koga je on nasledio.
Deluje jako sterilno i namešteno, pomalo i neprirodno imajući u vidu sta se dešavalo u bliskoj prošlosti. Izgleda da je bolje kad ništa ne znate pa da se spokojno i naivno šetate i uživate u njegovim sadašnjim lepotama. Alkohol je svuda zabranjen a 90% žena je u islamskim nošnjama.
Uveče smo stigli do Astrahana, kod mog prijatelja Rudolfa koji zivi ovde, nakon prelaska i provera na brojnim bezbedonosnim punktovima umorni od svih tih provera. Rudolf nas je sačekao sa punom trpezom i pomogao da brzo zaboravimo prethodne neprijatnosti.
Izveštaj o okolini kroz koju se krećemo. Bas duva vetar
Prenocili smo kod Rudolfa. On je već bio ustao i spremao nam doručak. Njegova žena Ljuba je Ruskinja i odmah sinoć nam je rekla da spremimo sve za pranje. Koliko to znači….uhhh.
Nakon doručka Rudolf nas je poveo do Astrahana da nam pokaže grad ali i prirodnjacki muzej koji je sadržao sve životinjske primerka iz Astrahanskog regiona ali i Kaspijskog mora. Lepo je videti to životinjsko carstvo i to u prirodnoj veličini svake životinje. Pravi hit je riba iz Kaspijskog mora od oko 8m dugačka. Nama naravno nepoznatog naziva. Ali kad pomislite i vidite ovako koje sve nemani žive u toj vodi jeza vas prodje…
Astrahan se inače nalazi na ušću reke Volge u Kaspijsko jezero , na njegovom krajnjem severu, blizu granice sa Kazahstanom i u njemu živi oko 530.000 ljudi.
Prošetali smo gradom, otišli i do Astrahanskog Kremlja kako se inače zove ogromna i najpoznatija crkva, pili pivo na splavu na Volgi, otišli do pijace da kupimo svežu ribu koju nam je Rudolf kasnije savršeno spremio…
Naš drug Rudolf se jako potrudio oko nas i mi mu se ovom prilikom zahvaljujemo i pozivamo da bude naš gost već ove godine.
Jako nam je drago što smo se videli, družili, evocirali uspomene iz SFRJ pa i malo uveče zapevali. Jedno veliko HVALA Rudolfe!
Danas smo vozili od Astrahana do Volgograda, nekih 450km sve uz Volgu i sve pravo. Zadnjih 1000km. Nigde planine, brda, ni brežuljka….
Pijaca u Astrahanu
15.06.2924
Staljingrad (sadasnji Volgograd) – grad heroj!
Bitka za Staljingrad se smatra prekretnicom II svetskog rata i najkrvavijom bitkom u istoriji čovečanstva! Poginulo je prema proceni izmedju 1 i 2 miliona ljudi za 7 meseci koliko je trajao napad na grad od strane fašističke Nemačke. Nacisti su želeli da njegovim osvajanjem udju u Kaspijski region koji je jako bogat naftom i gasom i obezbede sebi značajne resurse.
Ova bitka je nanela toliko težak poraz nacistickoj Nemačkoj da nikada nije uspela da se oporavi što je na kraju rezultirao njenim porazom 1945. i ulazom Rusa u Berlin.
Memorijalni kompleks, koji smo jutros obišli, je impozantan i nalazi se na jedinom brežuljku u gradu i okolini tako da se vidi iz svih delova grada. Oko njega i za njega su se i vodile najkrvavije borbe.
Najimpozantnija i najpoznatija skulptura enormne veličine od 85m visine je “Otadžbina zove” i potpuno dominira ne samo memorijalnim kompleksom već i čitavom okolinom. Ja lično impresivniju spomenik-statuu nisam video. Ona je tako puna dinamike, snage, sugestivnosti u svom pozivu na otpor neprijatelju da je nemoguće da u vama ne izazove jako pozitivna osećanja.
Volgograd nije bogat grad. Četvrti je najsiromasniji grad Ruske federacije. Ima oko 1 milion stanovnika. Jako skromne kuće, oronule zgrade, neodrživano zelenilo po gradu je okruženje kroz koje smo se kretali. Ali je jako prostran i u prečniku ima čak 80 km.
A Volga…eee ona je priča za sebe. Dugacka je 3.530km, od nje je napravljeno 7 veštačkih jezera, a ima pad od izvora do ušća od samo 256m! Za ne poverovati. Reka – more! Neverovatno velika i tiha a tako moćna…
Rusija je neka posebna i drugačija priča. Tesko se shvata ako se ne zna njena istorija. Njeno bogatstvo ali i njena teška istorija je nešto što je teško odvojiti i što predstavlja i razlog i posledicu. Zemlja koja ima svoj put koji je izabrala i koji sledi.
A mi sledimo naš i ujutru odlazimo iz grada heroja dalje…
Na nekih 300km od Volgograda nalazi se Elista – glavni grad Ruske republike Kalmikije. Danas smo ga posetili.
Bili smo u čudu kada su nas pre neki dan pitali da li smo obišli Budistički hram u Elisti. Kakav hram!? Pa još smo prilično daleko od Kine, a ni Tibet nije baš blizu. Zar u Rusiji postoji Budistički hram?! Sve smo čuli ali za ovo još nismo…
I naravno…istog trenutka odlucismo da cemo tamo otići i sami se uveriti. I eto nas danas na licu mesta, u Elisti, ispred hrama. Postoji i te kako!
Da ne bi pisao ovde pogledajte snimak ispod gde sam rekao par reci o Elisti, Budističkom hramu i Republici Kalmikiji.
Takodje danas, i opet u Elisti, smo obišli i grad šaha! Uz izuzetnu radost zbog tog saznanja da grad šaha postoji i činjenicu da je ovde odigrana Šahovska olimpijada 1998god, uputismo se na lice mesta. I onda…veliko razočarenje. Ovako nečemu se zaista nisam nadao.
Pa ovde skoro da ništa nije ostalo od divne ideje i realizacije Kirsana Iljumzinova – tadašnjeg predsednika Republike Kalmikija, velikog šahovskog entuzijaste i milionera koji je imao viziju stvaranja tako nečega. On je uveo i šah u škole a bio je i dugogodišnji predsednik FIDE – svetske šahovske federacije. Ali, kako to uvek biva, čim nekog nema, vizije nestaju i odlaze zajedno sa njihovim vlasnikom. To se na žalost i ovde dogodilo. Pogledajte snimak koji baš to i pokazuje.
Prešli smo i danas oko 500km na 35c. Zadnjih 5 dana nismo ni brdasce videli a kamoli nesto veće. Rusija nije ono što svi misle da jeste i da može da se radi šta ko hoće. Ovde vlada red, sve je pod kamerama, i grad i putevi, policija na mobilnim dobija snimke vaših prekršaja u zadnjih par km voznje, zaustavlja, pokazuje vam snimak i sankcionise. Ne pitajte kako znamo…
Motori izuzetno služe i kao da traže još. A mi im to svesrdno svakog novog dana i dajemo.
Putovanje se nastavlja…
Snimak ispred Hrama
Napustili smo danas Rusiju.
Ceo dan smo putovali i malopre stigli u hotel u predgrađu Tbilisija. Granica nas je prilično zamolila. Ta vrsta birokrate, ta dokumenta, odnos prema vama, nejasni zahtevi i poruke od policije i carinika, opšta konfuzija itd je ipak nešto što mora da se doživi. Ovde logike nema a svaki pokušaj racionalizacije obije se vama o glavu.
Ponovo je Kavkaz uzeo danak. 4 puta sam ga lično prelazio i sva 4 puta me je maltretirao. Ili kiša ili sneg. Danas nevidjen pljusak. Potpuno mokri smo došli do smestaja. Ne vredi ništa oprema ako je bas pljusak. To uvek negde prodje…
Granični prelaz Lars izmedju Gruzije i Rusije se nalazi na 1.100m nadmorske visine u klancu Kavkaza. Izmedju Gruzije i Rusije ima oko 3km medjuprostora-puta u tom klancu koji apsolutno niko ne održava. Tuneli su potpuni uzas što se delimično vidi na snimku. Tamo je nekad bio asfalt a sada su ogromni krateri od kamiona koje niko ne popravlja. Prašina, dim, smrad, kamioni i automobili stoje u tunelu i čekaju red, drugi se mimoilaze, za motore je bas rizično jer lako može da vas iznenadi neki krater i da odma padnete.
Sovjetska birokratija je čudo. Doživeo sam je svojevremeno i u Kazahstanu. Ona se nikad ne menja već samo dodatno unapređuje (komplikuje).
Mi sutra ulazimo u Jermeniju a i tamo nas čeka sovjetska biroktatija na samoj granici.
Zbog toga odmah idemo na spavanje
Danas preko Kavkaza impresivan ambijent za voznju
Zakavkazje
Jermenija
Evo nas i u Jerevanu, glavnom gradu Jermenije!
Današnja vožnja od ulaska u Jermeniju pa do jezera Sevan je bila pravo uživanje za sva čula. I fantastično priroda, i vožnja pored reke, izvanredan put, planinski predeli, nadmorska visina koja se kretala od 1.000m do 2.1000m…sve to je predstavljala pravo osveženje. Od sinoć se inače još sušimo jer je količina vode u cipelama bila neverovatna!
Obišli smo Hagpat manastirski kompleks koji je pod zaštitom UNESCA a nalazi se na nestvarnoj lokaciji iznad kanjona. Ovaj pravoslavni kompleks izgrađen je jos pre 1.000 godina i neverovatan je stepen njegove ocuvanosti koji može da zahvali isključivo prirodnom kamenu od koga je izgrađen. Nijedan drugi materijal ne bi toliko dugo opstao!
S obzirom da je na velikoj visini crni oblaci su se brzo skupljali i pretili pa smo odlučili da se malo odmorimo tu i ručamo. Popijen je i čuveni Ararat konjak od 7 godina! Hehehe…
Stali smo i na jezero Sevan koje je na 1.900m nadmorske visine da se malo odmorimo. Uživali u divnom pogledu u nekom malom kampu punim bungalova i tamo upoznali čoveka iz Iraka koji putuje kolima sa porodicom regionom. Poklonismo mu našu zastavu za uspomenu na današnji susret a on nas pozva u Irak a posebno grad Basru odakle je i sam.
U večernjim satima stigosmo i u Jerevan gde se smestimo pa sutra u lagani obilazak ovog milionskog grada.
Vožnja po Jermeniji…put odlican ali ga reka odnela na više mesta. Sve je zeleno a na snimku je nadmorska visina oko 1900m. Kao da vozite po Pančićevom vrhu!
19. jun 2024
Danas smo se družili sa Jerevanom – glavnim gradom Jermenije. Šetali smo centralnim gradskim ulicama i upoznavali grad. Prilicno je veliki, ima 1.1mil stanovnika i nalazi se na oko 1.000m nadmorske visine. Sama Jermenija ima ne više od 2.8mil žitelja.
Verovatno jedna od najslabije naprednih republika nakon raspada SSSR-a, bori se sa sopstvenim problemima.
Na zapadu granica sa Turskom je potpuno zatvorena i nijedan granični prelaz ne radi. Na istoku takodje, više decenijski teritorijalni sukob Nagorno-Karabah drzi konstantno zategnute odnose.Granica takodje zatvorena. Na jugu je Iran u koji moze da se udje ali gde dalje iz njega…
Jedino kako se može ući i izaci je gruzijska granica preko koje se odvija verovatno više od 90% prometa ljudi i robe. I mi smo tu ušli a sutra ćemo i izaći.
Obišli smo čuveni kaskada kompleks u samom centru grada koji je izgrađen za vreme SSSR-a i obuhvata 13 hektara zemljišta, 572 stepenika kojima se penjete usponom od 15% do samog vrha na kome se nalazi spomenik povodom 40 godina Sovjetske Jermenije. Od podno,ja do vrha je 302m razlike u visini. Impresivno!
Ovako impresivno zdanje može da uradi samo diktatura ili socijalizam. Ovo nije profitno orijentisan kompleks, ništa se ne naplaćuje, a pokretne stepenice vas voze unutar zdanja od jednog do drugog nivoa. Zamislimo na trenutak ovih 13 hektara u drugom društvenom uređenju. Koliko stambenih zgrada, biznis centara, šoping molova bi bilo izgrađeno u centralnom delu grada? Mozda bi iznikao jedan Jerevan na vodi? Ili nešto treće…Ali ovoga ne bi bilo. A ovo je nesto sto ostaje narednim generacijama…čini se zauvek. Sve, pa i društvena uredjenja, imaju svoje prednosti i nedostatke. Nista nije idealno pa ni demokratija ali ni kapitaluzam. Nije bio ni socijalizam…
A iznad Jerevana uzdiže se impresivni Ararat – planina koja sa sobom nosi religijski značaj. Prema Bibliji Nojeva barka je sagradjena na Božiju zapovest kako bi se spasio Noje i njegova porodica zajedno sa životinjama od potopa. Ta je priča sadržana u Hrišćanskoj i u Jevrejskoj knjizi.
Mora da priznam da smo danas više uživali u Jerevanu nego što smo obilazili njegove znamenitosti. To baš nekad prija a i grad ostane u drugačijem sećanju.
Hvala ovom pravoslavnom narodu na ukazanom gostoprimstvu.
Sutra napuštamo Jermeniju…
Pogled sa vrha kaskada sa koga se pruža divna panorama grad
Sinoć smo u Jerevanu proveli divno veče. Fontana ispred zgrade vlade Jermenije je nešto zaista posebno.
Snimci dočaravaju deo uzitka, verovatno ne vise od 20%, ali verujte da kad se nadjete u tom ambijentu sa toliko ljudi, svetla, igrom vode, i izuzetnim osvetljenjem celog trga onda to predstavlja poseban potpun i jedinstven utisak. Divno je…
Verovatno smo proveli više od 1h na trgu u tišini diveći se ovoj lepoti i prelepom okruženju.
Ćutali i uživali…
Jutros smo napustili Jerevan. S obzirom da na je cilj bio da udjemo u Tursku proverili smo da li postoji neki granični prelaz koji radi izmedju Jermenije i Turske. Ne postoji! Niti jedan! Izuzetno zategnuti politički odnosi zbog dogadjaja iz prošlosti se nisu popravili ni za pedalj. Zbog toga odlučujemo da vozimo tik uz Tursku granicu sve do Gruzije, pa ćemo iz Gruzije ući u Tursku na prvom prelazu.
Pri izlasku iz Jerevana posetili smo manastirski kompleks u kome se nalazi najstarija katedrala na svetu, nastala 301.godine. neverovatan je osećaj stajati ispred nečeg tako drevnog a ostalog do današnjih dana. U katedralu nažalost nismo mogli da udjemo jer je u fazi rekonstrukcije. Sam kompleks je i.presiv ih razmera i dalje se širi i raste.
Poseban doživljaj nam je predstavljao boravak u restoranu u podrumu drevne zgrade izgrađene 1655.god gde smo se osećali kao da smo ušli u srednji vek i cekamo da nas posluže vinom iz pehara. Jedinstven doživljaj pa odlucismo da unutra sednemo i uživamo u jedinstvenom ambijentu dok se klavir tiho cuo i upotpunjavao ambijent.
Vozili smo kriloz predele jedinstveno lepote na preko 2.000m nadmorske visine. Osećao se miris livada i poljskog cveća a Sunce nas je pratilo od ujutru. A onda… nakon ulaska u Tursku, sve se menja u nekoliko minuta.
Crni oblaci se pojavljuju bukvalno niotkuda, temperatura pada za 20min 10 stepeni i počinje kiša. A mi bukvalno bežimo nadajući se da ćemo sa 160 kmh uspeti da prestigne oblak i spasimo se ponovnog potopa. Dosta je bio onaj na Kavkazu! I uspevamo. Svraćao (čitaj: spasavamo se u prvom naseljenom mestu i ulecemo u prvi hotel. Ne idemo dalje. Sa planinama očigledno nema zezanja a njihova nepredvidljivost se nanovo potvrdila.
Hotel je naravno očajan!
Turska
Danas ništa nismo obilazili. Ni jedan grad nismo stali i videli. Nikakav spomenik, muzej, fontana… Nista od toga.
Ali ono što smo videli, putujući nekih 450 km, je neprocenjivo. To ne mogu da objasnim i opišem. To mora da se vidi i oseti.
To su priroda i njene lepote koje su neprevaziđene. A to je i Turska… Planine, reke, brane, pasnjaci, vrhovi, kanjoni, serpentine, tuneli itd itd.
Slike puno bolje opisuju nego ja.
Ako se pitate gde je ovo odgovor je Turska, put Ardahan – Artvin , u blizini granice sa Gruzijom.
Neprocenjivo!
Putevi Turske se izvanredno održavaju, dobar je kvalitet asfalta, priroda I pejzaži su jedinstveni a vreme toplo. Prosto zove da se izadje, vozi i uživa. Bas je to ono što radimo već par dana. Vozimo, upijamo lepote ove prirode i uživamo.
Danas smo otišli do Dark Canyon, ili Mračnog kanjona. Nalazi se u istocnom delu Turske, relativno blizu grada Erzincan-a. Jutros se probudismo bas u Erzincanu. Planski, jer smo odmah nakon doručka krenuli ka kanjonu. Za 1.5h smo stigli i nakon kratkog predaha ulazimo u kanjon. Jedinstven je, puta nema a tuneli probijeni, uski, puni rupa, kamenja, prašine, neobezbedjene stranice puta, otvorene litica konstantno sa vaše desne strane, dubina nekoliko stotina metara… Nije za svakoga. Teško se mimoilazite jer niko ne želi da završi dole u kanjonu…
Sve su to ozbiljni izazovi ali doživljaj je danas bio neponovljiv!
Na kraju smo ostavili trag zalepivsi zastavicu Srbije sa našim potpisima. Takodje upoznali trojicu momaka iz Turske u samom kanjonu pa se i sa njima islikali i razmenili zastavice.
Ovako nešto teško da može da se nadje bilo gde drugde. Nemam nameru da veličam Tursku ali realno je za mene jedna od najozbiljnijih moto destinacija. Nema čega nema: i planine, i mora, ukusna hrana, super ljudi, odlični putevi, prebogata istorija, super atraktivne destinacije…
Naravno da i druge države imaju i te kako sta da ponude ali ovoliko toga u jednoj državi tesko da moze da se nadje. Plus, klima izvanredna!
Mi nastavljamo da osvajamo nove predele ove prebogate države a ona nastavlja da nas nagrađuje svojom lepotom i atraktivnoscu.
Naši novi prijatelji iz Turske. Lep susret I još jedno prijateljstvo
24. jun 2924
Stigli smo juče u Goreme, kljucno mesto Kapadokije koja se nalazi u centralnoj Turskoj. Ovo mesto je poznato po svom vanzemaljskom izgledu koji duguje vulkanskoj erupciji od pre 60-ak miliona godina. Odavde se golim okom moze videti čak i vulkan koji je krivac za to. Nalazi se na nekih 25 km.
Probudili smo se u 03.15h da bi se spremili jer je poletanje bilo zakazano oko 04.00h. Nije još bilo svanulo. Potpuni mir vladao je dolinom Goremea. Uskoro je došlo vozilo koje nas je odvelo na početnu lokaciju. Više od hiljadu ljudi je letelo sa preko 80 balona jutros. Mi smo bili u jednom od njih.
Čarobna slika iznad malenog mesta i nestvarnih pejzaža koja više podseća na Mesecevu površinu nego na našu planetu. Sada je već gradic bio ispod nas a mi smo se lagano peli u visine zajedno sa puno drugih balona. Nestvaran utisak i ambijent kao iz bajke je lagano lebdeo iznad mestašca u 05.00h kad je krenuo izlazak sunca iza dalekih planina. To se ne može opisati. Potrebno je doživeti i slušati tišinu, gledati oko sebe bajku i osećati zadovoljstvo što ste deo ove priče.
“Eee Petre, kako je lepo živeti…”
25. jun 2024
Napuštamo Goreme i Kapadokiju jutros i krećemo ka novim atrakcijama.
Jezero Tuz Golu na Turskom ili Slano jezero u prevodu. To je bio cilj za prepodne. Drugo po veličini u Turskoj, u centralnom delu zemlje a interesantno zbog neverovatne količine soli. Turska 2/3 svojih potreba za solju zadovoljava iz njega itd itd. Ali da se ne ponavljam…sve sam objasnio u snimku ispod.
Ko god smatra da poznaje Tursku ne može to da kaže dok ne poseti Ataturkov mauzolej u Ankari i shvati koji je nivo poštovanja Turaka i Turske drzave prema nekome ko je umro jos 1938g a zbog svega onoga što je uradio za Tursku i njen narod. Otac nacije, čovek koji je preokrenuo Tursku u načinu razmišljanja i postavio nov sistem vrednosti u društvu.
Država je pretvorena u sekularnu i od tada doživljava izuzetan progres. Turski model odvajanja države od religije može da bude primer za ostale muslimanske zemlje. Verovatno najvažnija lekcija koju bi mogle ostale zemlje da nauče je odvajanje religije od politike. Upravo to je i najznačajniji ostvarenje Ataturka čije ima bukvalno znači “Otac Turaka”.
Nepresušna Turska i dalje nas nagrađuje na nasem putovanju svojom lepotom ali i sopstvenim istorijskim blagom.
Sutra ćemo obići i upoznati se sa nečim krajnje neobičnim – jednom od najvećih promašenih investicija u Turskoj ikada!
26. jun 2024
Najveća promašena investicija Turske – propalo 200 miliona dolara!
Upravo to mi je bila želja poslednje 2 godine da obidjem ali spletom okolnosti nije se ostvarila sve do danas. A jutros smo se uputili na lice mesta, u mesto koje se zove Mudurnu, u blizinu grada Bolu-a. Nalazi se otprilike na pola puta izmedju Istanbula i Ankare.
Projekat Burj Al Babas je pokrenut 2013g i ciljao je bogatu klijentelu Arapskog sveta. I pored svih analiza, timova stručnjaka za procenu rizika i uspešnosti projekta, oko 500 Diznilend vila, od kojih je svaka na 3 sprata i košta od 300.000-500.000 dolara (2013 godine), investitor i vlasnik ovog biznis projekta je bankrotirao, a sa sobom je povukao i mnoge druge: izvođače, kooperante, banke, malobrojne vlasnike par vila itd
Ceo kompleks se prostire na nekoliko desetina hektara i od planiranih 730 oko 500 vila je manje- više završeno. Nekoliko desetina je i prodato još u izgradnji što je daleko bilo od dovoljnog da projekat preživi.
Sve je završilo na sudu, i investitor i izvođači i malobrojni vlasnici, ali fascinantna slika i nekoliko stotina vila godinama stoje i svedoče kako je put od savršene ideje do potpunog bankrota veoma realan i moguć čak i za najveće, najjače i najbogatije investitore.
To se nikad ne sme zaboraviti.
27. jun 2024
Još jedno putovanje je uspešno završeno. Danas smo se vratili svojim kućama, porodicama, redovnom životu…
I pored svih interesantnosti iz dana u dan, čovek se malo umori, zaželi kuće, svog kreveta, da se smiri, ustane ujutru malo kasnije, naspava se, svoje hrane i malih ali tako važnih dnevnih rutina.
Dobro je što je tako. Ničega ne valja previše jer čim ga ima više nego što treba pada mu vrednost…
Naša vrednost je porasla jer smo puno toga videli, saznali, upoznali, doživeli. Osećamo se zadovoljno i umorno.
Vraćamo se redovnim obavezama i nastavljamo gde smo stali za trenutak. To je trenutak koga ćemo se sa zadovoljstvom sećati narednih godina i koji će nam uvek iznova vraćati osmeh na lice pri podsećanju na uspomene sa putovanja.
Neko je nekad mudro rekao:
“Svako putovanje ima neku prednost. Ako putnik poseti bolju, bogatiju zemlju, može da nauči kako da poboljša svoju. A ako ode u goru, siromašniju, naučiće kako da uživa u svojoj zemlji.”
Predrag Perunović i Ljubiša Vidanović
Zakavkazje i Rusija – zapis putovanja napisao/la Predrag Perunović dana
Pregled tekstova autora – Predrag Perunović →