Knut Hamsun – ,,Po zaraslim stazama“ 1949.

Kako samo malo stvari dugo traje… U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo.

Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti; ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon sasvim uveli – bez stila, bez stava“.

Slavni norveški pisac, Knut Hamsun, dobitnik Nobelove nagrade 1920. godine za roman ,,Plodovi zemlje“ i epski opus koji je trajao više od pola veka, kontraverzna, autorski izuzetno plodna i višeslojna ličnost, koji se nakon teške i siromašne mladosti i boravka u ,,obećanoj zemlji“ Americi okreće protiv angloameričke kulture i načina života i usmerava pažnju i simpatije prema Nemačkoj, biva optužen 1945. godine, po završetku Drugog svetskog rata, kao saradnik nemačkih okupacionih snaga. Usledilo je njegovo hapšenje a potom i zatvorski dani izolacije unutar vlastite kuće, staračkog doma, psihijatrijske klinike i ponovo vlastitog doma. Bile su to pozne Hamsunove godine (blizu devedesetih – umro je 1952. u svojoj 93.-oj godini) koje ga nisu sprečile da napiše još jedno veličanstveno, stilski izvanredno i pronicljivo, duhovito književno delo – autobiografski roman ,,Po zaraslim stazama“, ,,zatvorske“ zabeleške starog šereta, jednog velikog čoveka i duha, usamljenika i okorelog individualca ničeanske snage i nepopustljivosti.

Ostareli, devedesetogodišnji Hamsun stvara neverovatno zanimljivo, pronicljivo, lucidno i duhom živahno memoarsko štivo, isprepleteno sudarima prošlosti i sadašnjosti, nenametljivo se braneći od etikete izdajnika. Poslednja Hamsunova knjiga, proizašla iz građe dnevničkih zapisa tokom procesa vođenog protiv njega i psihijatrijskih pregleda kojima je bio brutalno izložen, zbirka njegovih zatočeničkih, rezigniranih misli i osećanja, još jedno njegovo remek delo u dugom nizu, svedočanstvo je o sudbini jednog velikog izolovanog čoveka, ekstremnog individualca, beskompromisnog u svojim stavovima i delotvornosti.

Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German… Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi… Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj… Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!

Kroz izvrsno stilizovane dnevničko-fragmentarne spise progovara svojeglavi, do kraja samo sebi dosledni i dostojanstveni Hamsun, veliki pisac i još veći ničeanski oblikovan (nad)čovek, vešto koristeći prefinjenu ironiju koja prodire u srž međuljudskih odnosa i vešto razobličava sve laži i pritvornost. Iz njegovih živopisnih priča, uverljivom i škrtom rečenicom izranjaju tragični gubitnici, nizovi živopisnih likova neverovatne životne energije, okrenute pre svega veličanstvenoj prirodi i ,, plodovima zemlje“, lutalaštvu i ,,jesenjim zvezdama svirača sa sordinom“, hrabrih usamljenika koji dosledno slede svoj put i ne posustaju ni pred kakvim neprilikama surove sudbine…

 ,, Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu…

… Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!“.

Knut Hamsun – ,,Glad“ 1890.

Nakon više od trideset godina napornog života i rada, Hamsun se napokon probija romanom ,,Glad”, objavljenim 1890. godine. Bila je to jedinstvena priča o mladom piscu iz Kristijanije (današnjeg Osla), njegovom životu u bedi, gladovanju i poniženju, kao i dostojanstvenoj borbi za život i konačno priznanje.Roman otvara sledeća misao:

,,To je bilo u ono vreme kada sam kao skitnica živeo i gladovao u Kristijaniji, u tom čudesnom gradu koji nikoga ne pušta od sebe, ne udarivši svoj žig”, na koju se u nastavku romana nadovezuju očaj i rezignacija:,,Kako sam se samo lagano, ravnomerno i neizbežno spuštao sa stepena na stepen!Na kraju krajeva, ostao sam, zamalo, samo u onom  čemu me mati rodila;nisam imao čak ni češlja, nisam imao ni jedne jedine knjige koju bi mogao čitati, kad bi mi bilo odveć teško na duši”.

Na ogoljen i impresivan način Hamsun otvara pred očima čitaoca turobnu socijalnu dramu, jezivu životnu priču obojenu dozom ironije i neverovatnom snagom duha koji veliča ljudsko dostojanstvo i u trenucima najtežih čovekovih iskušenja -momentu kada gotovo beznadežan stoji pritešnjen uz zid srama i poniženja.

,,Kad bi samo bilo štogod da se pojede na ovako divnom danu!Utisak toga veselog jutra sasvim me obvladao, obuzela me neka neodgovorna radost, te stadoh pevati od sreće bez ikakvog bitnog uzroka”.

Izdržavajući se pisanjem novinskih članaka u gotovo nemogućim uslovima: bez hrane, loše odeven, kao podstanar u brojnim straćarama, zanemaren i zaboravljen od svih, ali nošen uvek nekom čudesnom energijom i vedrinom, Hamsun vodi surovu životnu bitku za golu egzistenciju:

,,Odlomci iz onoga čemu su me učili u detinstvu, zatalasaše mi se u mozgu, u ušima mi odjekivahu reči iz Biblije, ja tiho stadoh govoriti sam sa sobom, s osmehom nagnuvši glavu u stranu. Zašto da se brinem o tome šta ću jesti, šta ću piti i u šta ću obući kukavno boravište za crve, koje se na zemlji zove telom? Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i o pticama nebeskim, zar on nije pokazao svoje milosrđe ukazavši na nedostojnog roba prstom svojim?”

Iscrpljen i ponižen, čovek svakodnevnu patnju nadilazi iskrenom verom u Boga, kao i čudesnom radošću življenja koja svoju snagu crpe iz vanvremenskog, nestvarnog i nepojmljivog.

,,Cela nedelja dana prošla je u sjaju i radosti.Izmigoljio sam se iz nevolje i toga puta jeo sam svakog dana, trezvenost mi je rasla, i ja sam smišljao jedno delo za drugim.Radio sam na tri ili četiri članka, koji su oduzimali mom sirotom mozgu svaku iskru, svaku misao koja bi u njemu ponikla, i činilo mi se da mi je posao ispadao za rukom bolje no pre”.

Univerzalnu notu i karakter ovom moćnom Hamsunovom delu daje nivo priče koji veliča ljudsku čast, karakter i pre svega dostojanstvo, psihološki produbljen i višeslojno naslikan.

,,Jedan siromašan inteligentan čovek finiji je posmatrač nego bogat inteligentan čovek.Siromah pazi svaki svoj korak, sumnjivo prisluškuje svaku reč koju čuje od ljudi u susretu;svaki korak koji on preduzima postaviće kako njegovoj misli, tako i njegovom osećanju neki zadatak. On je pronicljiv i prijemčiv, on je iskustvom oproban čovek, njegova je duša izranjavana, prekaljena…”.

Hamsun otvoreno staje na stranu obespravljenih, dajući vlastitoj drami duboko humanističku notu.

Knut Hamsun – ,, Pan“ 1894.

Predivna, panteistički intonirana priča ,,Pan”, nastala je 1894.godine.Ona kroz formu lovačkog dnevnika poručnika Glana govori o bekstvu iz urbane civilizacije. Snaga Hamsunove reči, njena relaksirajuća radost pretapa se kroz panteistički fon legende u predivne slapove života netaknute prirode Severa – hladnog, ponosnog, usamljeničkog i samo odabranima pristupačnog u moći vlastitog dostojanstva.

 ,,Stare planine bile su vlažne i crne od vode koja se sa njih slivala, kapala i žuborila u jednakoj tihoj melodiji.Te tihe melodije duboko u planinama skraćivale su mi po koji čas dok bih sedeo i posmatrao oko sebe. Na um mi je padalo kako ti tihi beskrajni zvuci žubore tu u svojoj usamljenosti i niko ih ne čuje, niko ne misli na njih, a oni i pored toga žubore tu za sebe, čitavo vreme, večno! I, slušajući to žuborenje, više mi nije izgledalo da je planina potpuno pusta”.

Snegom okovane, šumovite planine kraj mora, njeni potoci, bujice, divljač, nebo, zvuk divljine i nestvaran mir ambijent su koji okružuje novo boravište poručnika Glana, njegov jedinstveni život lova, samoće, krstarenja, kontemplacije i poniranja u bit prirode i vlastitog bića. Grandiozna freska prirode, ljudske usamljenosti i njihovog suptilnog preplitanja koje teži ka božanskoj harmoniji uzdiže se iznad svih prolaznih trivijalnosti koje bukom zaglušuju melodiju prirode i harmoniju suživota. Duh božanskog Pana provejava između redova Hamsunovih proznih uzleta – dodir neprolaznog neprimetno vas veže svakom novom rečenicom.

,,Ja lovim da ne bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je potrebna jedna mala tetrebica, i zato ne ubijam dve, već sutra ubijam drugu. Zašto da ih ubijem više? Živim u šumi, ja sam sin šume”.

Uprkos tragično završetku romana, Hamsun ne ostavlja mesta gorčini i rezignaciji. Osećaj vedrine, prevazilaženja konačnog kraja, nedodirljivo lebdi između piščevih redova-simbolično, u tananim naznakama.

,,Zahvalnost za noć u samoći, za planine, za opojnost mraka i mora, srce mi je opijeno! Hvala za moj život, za dah, za milost što noćas mogu da živim, iz srca zahvaljujem za to!Osluškuj prema istoku i osluškuj prema zapadu, ne osluškuj! To je večiti Bog! Taj mir koji mi žamori u uhu, to je krv cele prirode koja ključa, Bog koji prožima zemlju i mene”.

Knut Hamsun – ,, Viktorija“ (1898.)

Da, šta je ljubav? Vetar koji šumi u ružama, ne , žuta varljiva svetlost u krvi. Ljubav je pakleno vrela muzika koja čak i staračka srca nagoni da igraju. Ona je kao krasuljak koji se širom otvara dolasku noći, a kao sasa od daha se zatvara i od dodira gine. Takva je ljubav.

Može čoveka uništiti, ponovo ga podići i opet ga srušiti. Danas može voleti mene, sutra tebe, a iduće noći njega, toliko je nestalna. Ali može biti i čvrsta kao nerazlomljivi pečat i može neugasivo da bukti do smrtnog časa, tako je večita. Kakva je ljubav?

O, ljubav je kao letnja noć pod zvezdanim nebom, opijena mirisom na zemlji. Ali zašto pušta mladića da ide skrivenim stazama, zašto pušta starca da u svojoj usamljenoj sobi stoji na vrhovima pstiju? Ah, ljubav pretvara čovekovo srce u vrt pečurki, bogat i bestidan vrt u kome stoje tajanstvene i drske pečurke. Zar se zbog nje ne uvlači nečujno u zatvorene vrtove u noću baca pogled u prozore zaspale. Zar od nje monahinja ne ludi, zar ona ne pomračuje razum princezi? Ona baca kraljevu glavu na zemlju, da njegova kosa čisti prašinu po drumu, pušta ga da pritom šapuće bestidne reči, da se smeje i plazi jezik. Takva je ljubav.

Ne. ne, ona je ipak sasvim drugačija. Njoj ne naliči ništa drugo na celom svetu. Ona je došla na zemlju jedne prolećne noći kada je mladić ugledao dva oka. On je zurio i video. Poljubio joj je usta i kao da su se u njegovom srcu srele dve svetlosti, sunce je sijalo prema jednoj zvezdi. Pao joj je u krilo i nije video ni čuo ništa više na čitavom svetu. Ljubav je božija reč, prva misao koja je skliznula niz njegov mozak. Kad je rekao:,, Neka bude svetlost! bila je ljubav. I sve je stvorio, bilo je dobro, i hteo je da ostane onako kako se zbilo. A ljubav je bila poreklo i gospodarica sveta, ali svi njeni putevi su bili puni cveća i krvi…

,,Viktorija-istorija jedne ljubavi” tanana je Hamsunova pripovest o životima, odrastanju i ljubavi dvoje mladih ljudi, o večnoj temi uzimanja i davanja, žrtvovanju i nesebičnosti, tragična priča o podelama kojima društvo uništava još jednu iskrenu ljubav. On, Johan, siromašni vodeničarev sin, koji putem obrazovanja napreduje na društvenoj lestvici i postaje književnik, i ona, Viktorija, prelepa vlastelinova kći, vezana bogataškim konvencijama i prikrivenom tragikom, bolno su razdvojeni u iskrenoj, potisnutoj i zabranjenoj ljubavi, prepunoj čežnje, slutnji, iščekivanja i uzaludnog nadanja…

Bože, kako mu je srce lupalo, nije kucalo, treperilo je. Hteo je da kaže nešto, ali nije mogao, samo su se usne micale. S njene haljine širio se miris, s njene žute haljine, ili možda iz njenih usta. U tome trenutku nije imao nikakav utisak o njenom licu, ali je poznao njena fina ramena i video njenu dugu, uzanu ruku na ručici kišobrana… Cela njegova duša je strujala k njoj i hteo je više da kaže, više; to su bili zbunjeni izlivi, bio je kao opijen.

Pisac nam prikazuje svu tragiku i lomove jedne nesretne veze, niz duševnih lomova, iščekivanja, izgubljenih nadanja i zlosretne sudbine koja potajno prigušuje sve titraje života jedne nedosanjane i čiste ljubavi, koja se, na žalost, samo na momente razbuktava, a zatim tinjajući lagano gasi.Viktorijin otac, nekad bogati vlastelin, zapada u dugove i prinuđen je da uda ćerku za bogatog poručnika Ota, iako Viktorija ne pristaje na to, tajno ljubeći u srcu i čekajući Johana Milera. On je i sam u životnim lomovima i tek se ponekad vraća kući iz sveta, svojoj staroj, neostvarenoj i prikrivenoj ljubavi iz detinjstva – prelepoj i tragičnoj Viktoriji… Nakon veridbe, poručnik Oto nesretno strada u lovu.

Opet prolaze nedelje i meseci, i proleće je došlo. Snega je već nestalo. Daleko u svemiru šumilo je da se slap vode spušta od sunca do meseca. Laste behu došle, a u šumi van grada budio se čist život raznog zverinja i ptica koje su skakutale i veselile se na svom jeziku. Svež i sladunjav miris je prodirao iz zemlje…

Ako neko pita šta je ljubav, ona nije ništa drugo nego vetar koji šumi u ružama, a potom umire. Ali isto tako ona je često neslomljiv pečat koji stoji celog života, do smrti. Bog je stvorio više vrsta ljubavi i video je kako ona traje ili prolazi.

Priča se bliži tragičnom završetku, kraju neostvarene ljubavi koja nestaje u vlastitom plamenu. Nakon Viktorijine iznenadne smrti, ostaje samo njeno opraštajno pismo i treptaji večno tinjajućeg ognja ljubavi, nikad neugašene želje.

Tako mi je strašno da umrem,  ja to neću, još se u sebi tako nadam u boga, da bi možda mogla biti malo bolje, ako ne duže a ono do proleća. Dani su tada svetli, a na drveću je lišće. Kad bih sad ponovo ozdravila, izvesno se nikad ne bih ljutila na vas Johane. Toliko sam o tome razmišljala i plakala. Ah, izašla bih i sve bih kamenje milovala i kraj svakog stepenika kraj kog bih prošla, zastala bih i zahvalila mu i bila bih dobra prema svima. bilo bi svejedno koliko bi mi rđavo bilo, samo da mogu živeti. Moj život je tako neživljen, ni za koga nisam mogla nešto učiniti, i taj promašeni život treba sada da se svrši…

Da, Johane, volela sam vas celog svog života, samo sam vas volela. Viktorija to piše, a Bog to čita preko mojih ramena… Zbogom, Johane, hvala ti za svaki dan! Kad odletim sa zemlje, još jednom ću vam zahvaliti. Do poslednjeg ternutka i na celom putu ću izgovarati vaše ime. Budite dobro celog svog života i oprostite mi za ono što sam učinila, i što se nisam mogla baciti pred vas i moliti vas da mi oprostite. To činim sada u svom srcu…

Sada su mi upalili svetiljku i meni je mnogo svetlije. Ležala sam u dubokom snu i opet sam bila otišla daleko od zemlje. Hvala Bogu, nije mi bilo više tako strašno kao ranije, čula sam čak malo muzike, a pre svega nije bilo tamno. Tako sam, zahvalna. Ali sada nemam više snage za pisanje. Zbogom, ljubljeni moj.

Knut Hamsun:,,Pod jesenjim zvezdama“(1906.)

 ,,Znaš, takvi kao nas dvojica silaze sa zvezda. Nema ih mnogo, ali da smo među njima i nas dvojica, to ti je sigurno kao što me ovde vidiš. Tvoj će život biti kao kad svetlost zvezda padne na zemlju s neba, a ljudski stvor i ne može sebi više poželeti“,

,, proročanske“ su reči Olea, ujaka slavnog norveškog pisca Knuta Hamsuna, reči jednog senzibilnog boema, pesničke duše, koje su sudbinski najavile život jednog mitskog lutalice, strasnog lirika čija je proza prosto natopljena duhom slobode i dostojanstva jednog smelog i neukrotivog, svojeglavog umetnika, čoveka kojeg ništa nije moglo da veže, duže zadrži na jednom mestu i sputa njegov znatiželjni duh posmatrača i plodnog stvaraoca…

,,More je i juče kao i danas ravno kao ogledalo. Miholjsko je leto i na ostrvu je toplo – oh, kako blago i toplo – samo sunca nema.

Mnoge su godine protekle, otkad nisam osećao ovakav mir, možda 20 ili 30 godina, a možda je to bilo u nekom ranijem životu. Mora biti, mislim, da sam nekad ranije poznavao ovakav mir, jer idem i pevušim , očaran sam i brinem se o svakom kamenu i svakoj travčici, a izgleda da se i oni o meni brinu. Poznajemo se. Dok prolazim zaraslom stazom kroz šumu, srce mi drhti zbog neke vanzemaljske radosti. Sećam se jednog mesta na istočnoj obali Kaspijskog mora gde sam bio jednom. Tamo je bilo baš kao i ovde, voda je bila mirna, teška, olovne boje kao i ovde. Išao sam kroz šumu, do suza uzbuđen, očaran i govorio sam sebi: ,,Hvala ti, Gospode na nebesima, što sam mogao opet doći““.

U lirskom zanosu, pritajenim sekvencama iskonske čovekove radosti prirodi i životu, nečemu neobično senzibilnom na granici čulnosti i jecaja prigušene svirke, Hamsun na paletu života nabacuje tanane slojeve vedrih i toplih boja i prijatne tonove miholjskog leta Severa… Na trenutak, kao da je stalo vreme, iritirajuća buka, haos i bezumlje užurbanog i depresivnog sveta… Unutrašnji čovekov mir je za trenutak pronađen.

,,Daleko sam od varoške buke i gurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem. ,, Videćeš, sve će biti dobro“, razmišljam u najboljoj nadi. Oh, i ranije sam već tako bežao iz grada i ponovo se tako vraćao. I sad sam ponovo pobegao… Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam o raznim stvarima. Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi. Nema više ni mnogo ptica, samo nekoliko vrana bešumno leti s mesta na mesto. Možda Grindhisen ima i pravo kada kaže da ,, svako sutra brinuće se za se“. Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutrašnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo“.

Kroz lik Knuta Pedersena, momka sa Severa, nadničara koji svojevoljno luta norveškim selima i izdržava se raznim zanatskim poslovima na imanjima veleposednika, Hamsun pripoveda priču o lutalici, svojeglavom, usamljenom izgnaniku koji se nigde dugo ne zadržava, skitaču koji prati svoj unutrašnji glas, put i osećanje života u stalnoj potrazi za duševnim mirom i skladom sa prelepom divljinom prirode moćnog Severa…

,,Više sam voleo da lutam uokolo i da budem slobodan, da radim kad hoću, da spavam napolju i budem sam sobom zadovoljan… Bila je mesečina i zvezda je bilo na nebu, ali sam ja više voleo da se povučem u gustu šumu, na najmračnije mesto. Tamo je bilo i najviše opalog lišća. Kako je tiho bilo na svetu i u vazduhu!“.

Seljakajući se neprestano, sa imanja na imanje, njegova osećanja bivaju ponekad i okrznuta – likom neke prelepe žene, slikovitošću predela, nečim toplim, dragim i prijatnim, ali… Njegov nesputani duh ne pristaje na bilo kakve okove i društvene obavezujuće okvire. Nakon niza poznanstava, dogodovština, poslova i neuzvraćenih ljubavi, slutnji, njegov mit lutalice iznova se nastavlja, odvlačeći ga u nepoznato, putem dostojanstvene slobode usamljenika.

 Polako i ravnodušno kaskam s rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam.

                                                   Knut Hamsun: ,, Lutalica svira sa sordinom“

,,Daleko sam od varoške buke i jurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem”,

pripoveda Hamsun na početku još jedne lutalačke epopeje, romana ,,Pod jesenjim zvezdama”, svojevrsne svetkovine snažnog nordijskog, individualističkog duha i sudbinske povezanosti sa iskonskim korenima večnog Severa.

,,Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam op raznim stvarima.Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi.Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutarnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo”.

Rad na imanju Falkenbergovih, mnoštvo jakih emocija, drugarstvo, nesrećne ljubavi, opčinjenost prirodom i sitnim radostima koje život znače, udahnjuju iskrenu životnost Hamsunovim ispovestima. ,,Lutalica svira sa sordinom” jedna je u nizu besmrtnih.

,,Potrebna je duhovna zaostalost da bi čovek stalno bio zadovoljan životom, i, šta više, očekivao od njega nešto novo i lepo…U starosti se ne živi u životu, održava se samo uz pomoć uspomena. Mi smo kao otposlata pisma, nismo više na putu, stigli smo na cilj.Od značaja je samo da li smo u sebi uskovitlali bolove i radosti ili smo prošli kroz život bez ikakvog utiska. Hvala na životu, lepo je bilo živeti.Ali žena, ona je bila onakva kakvom su je odvajkada znali:beskrajno ograničena u izražavanju, ali prepuna neodgovornosti, sujete, lakomislenosti.Ona ima mnogo nečeg dečijeg, samo ničega od njihove nevinosti”.

Ređaju se događaji na imanju Falkenbergovih:s jedne strane, realistično prikazan, postoji svet gospodara, raspusnih ljudi sa titulama i lagodnim životom, punim izopačenosti, bluda, egoizma i neodgovornosti, dok je nasuprot tom i takvom svetu prirodan i neiskvaren svet običnih, prostih ljudi, vrednih, odgovornih, spremnih da razumeju i pomognu čoveka u nevolji. Kao objektivan posmatrač svega Hamsun ostaje po strani-njegovom oštrom oku ništa ne promiče.Dosledan vlastitoj viziji života, Hamsun nikog ne ostavlja ravnodušnim.

,,I tako je to:već sama milost što se je život smeo da proživi, bogata je plata unapred za svaki pojedinačni bol u životu.Mnogo sam lutao u svom životu i postao sam glup i uvenuo. Ne patim od one perverzne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio.Nadam se da nikad i neću postati pametan.To je znak prestarelosti. Kad zahvaljujem Bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života. Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa sem starosti. Neka me Bog sačuva od toga da postanem mudar…Ja nemam nikakvog posla i nemam nikakvog cilja, ja sam samo lutalica koji izlazi iz jedne drvene kolibe i vraća se u nju, i potpuno je svejedno gde se nalazim…Počinje mraz dok se vraćam kući u moju drvenu kolibu, pustare i baruštine su zamrznute i lako se hoda. Polako i ravnodušno kaskam sa rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam”.

Hamsunov prozni stil predstavljao je veliku novinu u razvoju norveške književnosti: po ritmu rečenice, profinjenosti ironije, strasnoj oživljenosti likova, dubini psihološke analize, stilu slikanja norveškog pejzaža, suptilonosti u prikazu društvenih odnosa, uverljivosti pripovedanja, verbalnoj muzikalnosti, autentičnom spoju lirskog ugođaja i dramatike, te prikazu tragičnih junaka, kakav je i sam bio. Pesimist u odnosu na savremeno društvo, ostao je optimista u odnosu prema čovekovim mogućnostima.

Knut Hamsun:,,Krug se zatvara“(1936.)

Poslednji Hamsunov roman životna je priča lutalice Abela Brodersena kojom slavni norveški pisac zatvara svoj umetnički opus. Životni i umetnički krug jednog velikog, usamljenog čoveka, umetnika i ekstremnog individualiste lagano se zatvarao. Bio je to dug put, od njegovog prvog romana – ,,Glad“(1890.) i siromašnog i teškog detinjstva, put hrabrog i samosvesnog lutalaštva i borbe za vlastite ideale, do konačnog priznanja ovenčanog Nobelovom književnom nagradom i materijalnim blagostanjem, te ponovnom rezignacijom promašenošću sveta ogrezlog u materijalizmu i duhovnoj bedi, kao i ekstremnom izolacijom i usamljenošću u kojoj ,, krug se zatvara“1936. godine.

,,Krug se zatvara“ progovora otvoreno i surovo o sudbini iskorenjenog čoveka koji čitav život luta između rodne Norveške i Amerike u potrazi za samim sobom, skrivenim smislom, neodgonetnutom misijom ,, obeleženih i izdvojenih“.  Jedino što ga još uvek vuče nazad, ,,kući“, jeste neostvarena mladalačka ljubav – Olga. Abel Brodersen je jedan od prvih modernih antijunaka-lutalica u vremenu ,,koje veličanstveno prolazi“ dok on ,,ostaje po strani“ sulude trke modernog sveta, zadovoljan svojim unutrašnjim mirom i skromnim životom ,, u nekoj baraci“, izvan svih ,,zdravorazumskih“ šablona ,,normalnog“ dela društva.

 Čudan je taj Abel. Toliko je skitao po svetu i nigde da se skrasi.

Abel Brodersen je sin čuvara svetionika, nekadašnjeg poštovanog kapetana broda Brodersena. On je čudan, stran, jednostavno drugačiji. Ne prihvata norme i smislove društva, nehajan je i ravnodušan prema svemu, pre svega prema zgrtanju ,, bogatstva“ i ganjanju zadatog ,, cilja“ većine – ugleda i karijere, stalnosti i predvidivosti. Ne brine se (,,poput ptica i ljiljana“) za sutra, skroman je i sledi impulse, ,, nelogičnosti“ vlastitog srca, svoj čudesni put bez unapred utabanih staza. Njegov je

,,dom samih suprotnosti, taj svetionik na obali; otac suvoparan i štedljiv do škrtosti i majka koja je postala alkoholičar zbog svoje tuberkuloze i usamljenosti. Bilo joj je tek 40 godina“.

Abel živi u nemaštini, čezne za Olgom, devojkom iz ugledne porodice, ćerkom doktora, uglavnom skrajnut od ostalih, dalek i nepredvidiv. Sa petnaest godina on odlazi od kuće, postaje pomorac i luta po svetu, baveći se raznim poslovima i idejama. Ženi se, živi u Kentakiju, SAD, neko vreme gubi mu se svaki trag… Majka mu umire, otac odlazi u penziju i uzima stan u gradu.

Ali, Abele, ti bi ipak morao da postaneš nešto; kakva je to ludost! Svi bi da postanu nešto.

Pa to je baš ono: svi bi da postanu nešto, samo ja neću. Neću. Nemam volje za to.

A zašto svi uopšte hoće da postanu nešto?oprezno pita Klemens.

Olga, u šali: Zato jer ljudi imaju nagon, rekao je Riber Karlsen u svojoj propovedi.

Nakon očeve smrti neko vreme se ponovo vraća iz Amerike. Ne pronalazi sebe ni u kakvim poslovima, učenju, napredovanju, društvenim okvirima koji uobličavaju čoveka po zadatim pravilima i teraju ga da postane ,,nešto“. Abel skita besciljno, tone sve dublje rasipajući novac koji mu ne znači ništa, živi u napuštenoj baraci, a onda se opet nenadano uzdiže i postaje ,,neko“ – kapetan na lokalnom brodu ,,Vrabac“. Ali, ni to ne traje dugo. On iznova napušta sve i odlazi.

Život na brodu nije ga podsticao ni na šta, ni najmanje. Svakodnevna tupost, jednom stavljena u pogon, uvek je ostajala ista, bez ikakve promene, blago održavana u životu mlekarskim kantama koje su stizale na brod, i mlekarskim kantama koje je trebalo iskrcati. Zar se to moglo izdržati. Osećao je božansku ravnodušnost prema svemu što se događalo.

Godinu kasnije, Abel se ponovo iznenada vraća i nastavlja ravnodušno skitati.

Otišao je do baraka. Stajala je na istom mestu, netaknuta i prašnjava kao pre, tiha kao pre, pravo utočište. Krevet je bio tu, madrac su malo izglodali miševi.

Da, kako su ljudi čuvali svoju situaciju i bili zauzeti time! Abel ništa nije čuvao, pa ipak je živeo… April i maj – sve je mnogo bolje. Na poljima nije još ništa raslo za jelo, ali je zima prošla i ponovo je toplo sijalo sunce – pola hrane.

Krug skitanja unutar ,,područja iza granica“, običnom, prosečnom čoveku nespoznatljivih i nepremostivih, krug skitanja nepoznatim orbitama na kraju se zatvara njegovom željom za povratkom u Ameriku. Priča se vraća na početak, unutar istovetnog kruga – svih onih koji slepo žele da postanu ,,nešto“ i onih koji su na vreme odustali pronalazeći u samima sebi božansku nit postojanja…

Sasvim tačno, ne držim se šablona. Zadovoljan sam jednim obrokom na dan, a posle toga se gostim sunčevim sjajem. Zašto bismo uopšte morali postati nešto? To postaju svi drugi, ali nisu zbog toga srećni. Oni su se namučili dok su uspeli, ali izgube svoj mir, njihovi su živci istrošeni, neki piju da bi izdržali, ali postaju samo još gori; stalno moraju da idu na visokim štiklama, a ja živim u nekoj baraci i duboko ih žalim…

Mi drugi ljudi izguramo nekako ono malo što jesmo, jer smo tako prosečni. Ali on je iz područja iza nekih granica, koje je nama nepoznato.

Knut Hamsun – ,, Plodovi zemlje“ 1920.

Konačno priznanje za celokupan dotadašnji književni rad Knut Hamsun dobija 1920.-roman ,,Plodovi zemlje” ovenčan je slavom Nobelovom nagradom: bila je to ogromna duhovna i materijalna satisfakcija velikom nordijskom piscu. Snaga Hamsunove kreacije bližila se svom vrhuncu. Uvodne sekvence nagrađenog romana pravi su literarni biser:

,,Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama – da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira – ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom”.

Rečenice nastavljaju da se nižu kao slapovi. Usamljenik Isak dolazi jednog dana u nepregledni planinsko-šumski predeo severa i odabira mesto na kome će započeti nov život. Pratimo njegov mukotrpan rad i prilagođavanje majci Zemlji na kojoj gradi svoje novo imanje. Snaga i vera njegovog duha nadvladavaju vremenom surovost prirode, stapajući čoveka sa zemljom koju obrađuje i koja ga hrani.

,,Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga doveli do razmišljanja i pobožnosti; osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana”.

Tako započinje Hamsunova literarna sonata, oda Prirodi, majci Zemlji i svim njenim nesebičnim darovima i plodovima. Iskonske biblijske slike mistično iskrsavaju pred očima čitaoca-čovek se iznova rađa neiskvaren, pod okriljem Božijim i počinje da gradi novi svet. Zajedno sa ženom, koja se ubrzo pojavljuje, Isak počinje da ispunjava Božiju volju, zahvaljujući pokorno na darovima. Nastaje jedno moćno imanje, Selanro, rađaju se deca, plodovi zemlje počinju da niču i omogućavaju skladan život skromne porodice. Pred nama se stvara slika jednog neobičnog sveta čudesne harmonije, nešto što u svakom pogledu predstavlja kontrast haosu moderne civilizacije.

,,Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je.Uzmimo vas tamo u Selanrou.Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi.Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom.vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima.Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno.U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete.Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja,nužni ste zemlji.A šta imate zato?Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali?Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim”.

Kao i u navedenom romanu,i u Hamsunovom životu rađa se priča o uzornom imanju. Norholm postaje čuveno poljoprivredno imanje, dostojno poštovanja.Međutim, starost, zla kob koja neminovno sleduje čoveka i kojoj se Hamsun celog života rugao svojim životom i delima, počinje tih godina da slama duh legendarnog lutalice i osobenjaka, boema i usamljenika doslednog isključivo samom sebi. Isprva, Hamsun počinje da gubi sluh i vid, pojačavaju se znaci hipohondrije, svojeglavosti i pedanterije koji prelaze u surovi fanatizam.Vreme između dva rata Hamsun provodi kao pravi pustinjak, koje ga vremenom dovode do ozbiljnih psihičkih kriza i poseta psihijatrijskim ustanovama. Mada se vremenom pretvara u čudaka, snažan kreativni zanos nikada ga ne napušta. Godine koje su usledile doneće još niz izuzetnih literarnih dela.

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Dragan Uzelac, Književnost, Knut Hamsun