Nekada mi se desi da svog ljubimca treba da izvedem i danju. Ako imam vremena, sednemo u auto i odemo na Dorćol pa se prošetamo do marine i nazad. Dunav se raširio, delom primivši Savu još na Ušću i onda je sasvim, onako potpuno, pusti da u njega uteče, na dnu Ratnog ostrva, a preko puta Spomenika braniocima Beograda na kome su uklesane reči Majora Gavrilovića. Ali ostavićemo patriotski govor i Dunavske galebove. Odvezemo se moja ljubimica i ja do ispod Metropola, parkiramo se i krenemo u šetnju. Danju je nekomforno ići Bulevarom i uopšte, ulicama kojima ni pešaci ne mogu da budu spokojni ni bezbedni. Ovako se ispružimo u Tašmajdanskom parku, pa prema Crkvi Svetog Marka … Ne srećemo uvek poznata lica.

Šetamo ona i ja, svako sa svojim mislima, ponekad samo jače zategnem povodac, ponekad otpustim, ponekad je uzmem u naručje da bih izbegao raspravu sa nevaspitanim zverom nevaspitanijeg vlasnika i produžimo dalje … Ali svaki put se obraduje, a to je obično subotom pre podne, kada negde na pola puta oseti zlatnog ritrivera mog prijatelja koga je takođe neplanirano zapalo da ga baš tada odvede u šetnju jer se u porodici pojavio prioritet u vidu preslatke curic , i Gaša, tako se naš drugar od ritrivera zove pao u drugi plan …

Kad smo se, tako slučajno sreli, negde oko spomenika Paviću, i pustili ljubimce da se istrče malo pored nas, pokazao sam kolegi inžinjeru klupu i rekao:

-Jel’ znaš , tu sam sedeo sa Crnjaskim …

-Ma nemoj mi reći , malo cinički nepoverljivo je odgovorio, i dodao, a gde ga baš tu nađe, tu matoru budalu, kao ga je zvao Moša Pijade. Mada, mora mu se priznati da je veliki pisac .

-Znaš, ne mogu da ti kažem da li je bila 1972-ga , proleće u rascvatu, sećam se da sam išao u Kolarac da ga vidim i slušam, bilo je neko književno veče Nolita ili tako nešto, gde je predstavljen njegov “Roman o Londonu”. Završio je čitanje par stranica i silazeći uz salve aplauza, tako se okliznuo, da je poleteo niz basamake od pozornice i da ga neko nije uhvatio, razbio bi se ko dulek, onako baš …

-Dakle, par dana, ne znam, možda par nedelja posle tog događaja u Kolarcu, odem s nekog dosadnog predavanja na Mašinskom, verovatno matematika sa Tomićem, i krenem u Tašmajdanski park da na kiosku preko puta JAT-ove poslovnice uzmem viršle sa senfom i krenem nazad da gledam studentkinje pravnog koje su svoje zimske kapute, jakne i čizme zamenile lepršavim haljinama i laganim džemperima, raspuštenih kosa, raskalašnih osmeha tako slatko i izazovno išle ispred ljuljaućim hodom …

-Imao si i bliže kioske, gde si išao bre, tako daleko, dobacuje kolega a brk mu se šeretski smejulji …

Zanemarim tu opasku i nastavim – vidiš, evo kod one klupe gore, primetim njega, Crnjanskog, kako se šeta i ide prema meni, onako nizak, u nekom đubretarcu, sa kratkim šeširom nabijenim na čelo i rukama zavučenim u džepove. Srce je počelo da mi lupa, brzo sam razmišljao šta da radim, u glavi su se vrtela sva moja gimnazijska recitovanja “Priče ” i “Traga”, dve najlepše pesme ikad napisane … Evo ga, još par koraka:

-Dobar dan čika Miloše, rekao sam gledajući ga, a srce mi lupalo … Pogledao me onako, nepoverljivo, ali ne strogo, iako nije očekivao da ga neko tako “pardonira” …

-A šta Vi pišete mladiću ? – upitao me direktno, iznebuha i priznajem, zatekao nespremnog za bilo kakav odgovor, tipa, pa nešto piskaram … Umesto da bilo šta na tu temu izustim, mirno, pomalo dečački sam rekao:

– Ne pišem ništa, studiram Mašinski fakultet… Uspravio se, pogledao me već opuštenog lica i skoro nasmejanih očiju i upitao:

– Znate li Ružića? Nisam očekivao takvo pitanje, ali ono me istinski obradovalo .

– Kako da ne, Ružić mi je asistent na “Otpornosti materijala” … Retko fin i vaspitan čovek, uvek spreman da pomogne …

– Eh, kako bi Vidi bilo milo da to čuje, Ružić je njen bliski rođak … Jel’ žurite?- upitao me je.

-Ne ne, odgovaram obradovan i osokoljen, moram da Vam priznam da sam Vaš obožavalac, znam “Stražilovo ” i “Lament” napamet a “Trag” je nešto najlepše što postoji u srpskom pesništvu, “Priča” takođe …

-Sedite mladiću, baš sam se spremao da krenem, ali odmoriću malo sa Vama… Onda je nekako duboko uzdahnuo.

-Znate, ovih dana me svi saleću oko “Romana o Londonu”, i nisam navikao da me neko susreće sa takvim nezahtevnim razgovorom kao što je ovaj naš … A “Priča” kažete … Onda je malo podigao glavu i žive, obično nemirne oči su se nekako smireno i setno zagledale u nebo …

–Bilo je to u Toskani , mada su se Italijanke najteže davale. Da je moj prijatelj Andrić ovde on bi Vam o tome bolje kazati znao nego ja. Jeste li bili u Parizu ?

-Nisam, skoro pa tužno sam odgovorio …

-E, Andrić bi Vam rekao kako je za Francuskinje najvažnije koliko puta možete za noć … Mada su Vam one, znate, malo prljave, ne peru se.

Ja malo zatečen. Nisam očekivao takav nastavak razgovora . Hteo sam da ga pitam o Čarnojeviću jer je “Dnevnik”… po meni najlepša poezija u prozi koju sam čitao … U ovu moju pauzu uskoči moj prijatelj i kolega mašinac, stari Beograđanin:

-Da on je bio interesantan lik, ali je za Beogradsku čaršiju važio za manitog dođoša. Da Ti ispričam ovo kad je već o njemu reč. Sredinom tridesetih, tada je bio najluđi, on prilikom neke svadje u “Aero klubu” (palata na uglu Uzun Mirkove i Kralja Petra), izazove na dvoboj celo ratno vazduhoplovstvo. I, naravno mladi oficiri odjebu budalu, ali to čuje Tadija Sondermajer, najbolji pilot Kraljevine Jugoslavije, pobedjivao na aero relijima preko Alpa, probni pilot, inače je kao mlad pilot valjda jedini naš pilot koji je imao vazdušnu pobedu u prvom ratu, i on da odbrani čast vojnih pilota prihvati dvoboj i odu sa sve svedocima u Vršac.

Ja ga gledam skoro zabezeknuto, a on se samo nasmeje i:

-Ma slušaj ovo, dvoboj je bio u zoru, u 5 ujutru na nekoj poljani van grada, Vršac je tada imao veliki garnizon, moj ujak je tamo službovao kao konjički gardijski kapetan I-ve klase, zaljubi se madjarica Tusika Beregsasi u njega i venčali se ali je to druga filmska prica. I ludi Crnjanski opali iz pištolja, dogovoreno je samo po jedan metak, puca i promaši. Sondermajer na to skloni pištolj i krene kući, nije mu cilj da ubije budalu i ode u zatvor, a čast je odbranio. I tu Crnjanski poludi, ‘oće da se ubije, traži da se po svaku cenu opali i taj metak, ali ništa. Lik je bio potpuna kalea. Profesor Aleksandar Deroko, isto je bio pilot na Solunskom frontu, inače legendarni arhitekta koji se bavio vizantijskom arhitekturom i predavao na fakultetu, je pisao da je negde tridesetih godina išao Terazijama i primeti u bašti kafane Kasina Crnjanskog kako mu maše da dodje da sedne sa njim. I čovek se napravi da ga nije video, ‘de sme da sedne sa budalom, izaći će na loš glas ako ga neko vidi. A Deroko je stvarno bio jedan od najvećih gospodina i šmekera predratnog Beograda, najbolji prijatelj Rastka Petrovića itd.

-Pa što mi to ne reče na fakultetu, mogao sam da izađem na loš glas kod vas Beooograđana, da me neko video kako sedim sa Crnjanskim na klupi, krenem da budem duhovit .

-Ma,opusti se, vremena i promene su čudo, s tim što to ne umanjuje talenat Crnjanskog, koji je nesumnjiv, naravno.

Mislim da me ova opaska o Crnjanskom zatekla baš skoro kao moj susret sa čuvenim piscem čiji sam obožavalac lika i dela bio i ostao. Znao sam da mi je prijatelj načitan, a zvali smo ga i Plutarh, ali o ovim detaljima prvi put čujem .

-Znaš sta mi je Crnjanski još pričao, dodao sam, tada to nisam znao. Ne znam kako smo se dotakli Tesle. Sećam se za Andrića, više mi je pričao o Andriću nego o svemu ostalom. Za Teslu mi je rekao:

-Znate mladiću, svi pričaju da je Tesla bio peder. Tesla nije, ali Mikelanđelo jeste. I Mikelanđelo je bio neko kome se Tesla iskreno divio i čiji je genij priznavao …

-To je interesantno, ali poznato, dodaje kolega mašinac. Crnjanski je bio savremenik Teslin, kao i Andrićev uostalom, mada se ovaj drugi o njega ogrešio. Ali da Ti ja kažem nešto o Andriću.

–Inače on je bio čudo. Ja sam uveren da je bio ruski špijun jer su Rusi tada, tridesetih godina stvarno imali neverovatne mreže. On je praktično pripremio kompletan Trojni pakt, bio je odličan prijatelj sa Geringom i Gebelsom, bio je prisutan pri potpisivanju pakta. Kad je naša vojska kapitulirala, Nemci su ga pitali gde bi on da ide, nudili su mu da predje u Švajcarsku kao veliki prijatelj, a on onda kao patriota izabere Beograd, zato mislim da je bio ruski špijun, gde je imao zaštitu Nemaca potpunu, ceo rat je pisao svoje romane potpuno bezbedan. Knez Pavle se zlopatio u internaciji u Keniji umalo da ga lavovi pojedu, Cvetković jedva živu glavu izvuče, posle rata je živeo od bifea u Marselju, Cincar Marković je i najeb’o,a naš fra Ivo, prijatelj nacista, posle rata udje u partiju i postade državni pisac. Inače je bio vrlo promiskuitetan, kresao je žene prijatelja, jurio košarkasice po Kališu, čudo jedno. Taj obraz treba imati. Ovaj nesrećnik fašista Crnjanski, pa jeste šta se čudiš, iako ništa nije skrivio, je stvarno popio tešku emigraciju. Namučio se onoliko, Moša Pijade mu je u Parizu pedeset i neke na prijemu u ambasadi rekao: Ajde budalo matora vraćaj se bre kući, i tako se na kraju i vratio. Treba i to umeti. Naravno odlično je pisao Ivo ali i to je radio bez nekog jasnog političkog stava, filozofirao je, ali bez zameranja. Veliki pisac, nije džaba fasovao Nobela. Pravi jezuita. Mislim da je Crnjanski bio bolji stilista od njega iako je, po meni, bio totalna budala.

– Ajd’ de, pa nije baš sve tako crno-belo, kako bre “totalna budala “. Ne ide to . Pokušavam da odbranim integritet mog omiljenog pisca. Nije da nisam cenio Andrića, naprotiv, ali Miloš Crnjanski je za mene etalon. I najveći mrtvi srpski pisac .

– Au, što si postao sentimentalan … De, de, spušta loptu kolega mašinac . I šta Ti bogati još Crnjanski napriča ?

– Pa ne znam, ne mogu sad da se setim svega, mada sam te večeri napravio belešku o razgovoru, negde je u Arilju u podrumu sa svim mojim sveskama i načertanijama … Ali znaš šta se desilo ?! Na kraju razgovora mi Crnjanski kaže :

– E pa mladiću, prijao mi je ovaj razgovor sa Vama. Moram da idem, Vida će se brinuti. Još misli da me prate i da može svašta da mi se dogodi … Ali, evo Vam adresa, dođite kod mene u Maršala Tolbuhina, pričaćemo, a i Vida bi volela da čuje kako hvalite njenog Ružića. Ili još bolje, dogovorite se pa dođite sa Ružićem .

I ustao je, zategao malo svoj đubretarac, navukao šešir na čelo i pružio mi ruku. Hteo sam da se istopim.

-Hvala Vam, čika Miloše. Da Vas ispratim ?

-Neka, ne treba. Imate valjda još nastavu, videćemo se. I mahnuo je rukom, i otišao mirnim i spokojnim, ali nekako opreznim korakom.

– I jesi li otišao ?

– Nisam i nikad to sebi neću oprostiti …

– Znaš šta, značajno me pogledao kolega mašinac. Crnjanski jeste bio lud, dobro, paranoičan, ali nije ni čudo šta je preživeo. Bio je toliko nepoverljiv i da te ne znam, ne bih Ti verovao ni reč o tome da ste sedeli i razgovarali. A da ti je još dao i adresu i pozvao te kući, pa to je apsolutno neverovatno! Znaš li šta je apsolutna nula ? E to ti je, druže moj, upravo tako , neverovatno …

I-ma tako, par momenta u mom životu, susreta sa nekim ljudima, razgovora sa njima koji su me oplemenjivali . Voleo sam da pričam sa mojim pokojnim tastom, šteta što ga nisi znao, njegova filozofija je esencija njegove neverovatne životne priče. Pričao je sa mnom o svemu, od Kumranskih rukopisa, do Slobodana Santrača koga je obožavao, zvao ga je Sani Boj … Takvi su moji susreti sa Dobrilom Nenadićem, mudrom sveznalicom čije misli dobacuju daleko i ispred i nazad, koji me je oslobodio nekih istorijskih zabluda, i koji, neće mi zameriti, stoji rame uz rame sa ovom dvojicom, Andrićem i Crnjanskim, pa još moj Ariljac … Ali kad god prođem pored ove klupe skoro pa zadrhtim, jer je to bio stvarno neplanirani, slučajni susret koji se pamti ceo život .

– Pa lepo, vraća me iz sanjarenja moj prijatelj mašinac, najtalentovaniji konstruktor građevinskih mašina naše i još neke generacije … čije je pismene zadatke srpkinja u Prvoj beogradskoj čitala svaki put pred razredom i koja je, kako su mu pričali, pala u nesvest kad je čula da je upisao Mašinski fakultet …

-Nego da mi krenemo kućama?

 -Da krenemo, nego šta …Mi smo se baš dobro družili, njegova profesorka srpskog padne u nesvest kad je čula da je upisao mašinski, a meni službenica u dekanatu istog fakulteta kada sam predavao dokumenta za upis, i kada je videla da sam sa društvenog smera gimnazije, pa još sa maturskim “Novelistički rad Ranka Marinkovića”, ne nije pala u nesvest, ali mi je rekla: “Da niste poglešili kolega? Ovo nisam videla u životu…” Niti ćete, pomislio sam i oćutao i završio taj fakultet koji nije bio moj izbor, ali to nema veze sa ovom pričom, ili ima, a ja je ne vidim ?

I pozdravimo se, on sa svojim zlatnim ritriverom ka Šansi, pa dalje pored televizije niz Takovsku … Ja nazad, sa svojim ljubimcem, do Karnedžijeve, pa kolima kući, na Vračar. Nikad ne znam gde je granica između opština Palilula i Vračar. A da li je to uopšte i važno …

Jedne kasne večeri poslednjeg dana novembra 1977. sedeo sam za radnim stolom i pisao nešto. Nekako neprimetno, na radio stanici koju sam slušao, krenuo je drhtavi glas koji je govorio početne stihove Lementa nad Beogradom. Prepoznao sam ga, i nekako u isto vreme pomislio da je preminuo… Crnjanski

Мilan M. Pajević, Beograd na Vračaru 18.11.2016./ 18.11.2024.

)* Naslov kolumne koju je novinar RTS Jovan Šćekić objavio u NIN-u, avgusta 1970.  godine pokušavajući da me odgovori od studiranja na Mašinskom fakultetu verujući da pravim životnu grešku. Te godine je moja pesma “Sonja” pobedila na konkursu za “Najlepše stihove Radio Beograda II programa” kod urednika Petra Pajića .

  Književnost, Milan Pajević, Miloš Crnjanski, Srpski pisci