Зашто не мењамо мишљење? Истраживачи са Станфорда су 1975. позвали групу студената да учествује у истраживању о самоубиству. Показани су им парови опроштајних писама самоубица. У сваком пару једно писмо су написали насумично одабрани људи, а друго је написала особа која је потом извршила самоубиство. Од студената је онда тражено да кажу која писма су права а која лажна.

Неки студенти су открили да имају истински дар за ово: од 25 парова опроштајних писама успешно су 24 пута идентификовали права. Остали студенти показали су се као безнадежни случајеви: право опроштајно писмо су погодили тек десет пута.

Као што обично бива у психолошким истраживањима, цео сценарио је био измишљен. Иако је половина опроштајних писама доиста била права – добијена су у Канцеларији иследника за смртне случајеве у Лос Анђелесу – студентски резултати су били измишљени. Студенти којима је речено да су готово увек погађали у просеку нису били ништа бољи од оних којима је речено да су углавном грешили.

У другој фази истраживања превара је откривена. Студентима је речено да је стварна сврха експеримента била да се одмери њихова реакција на мишљење о томе да ли су у праву или нису (што се такође испоставило као лаж). На крају је од њих тражено да процене колико опроштајних писама су заиста тачно препознали и колика би просечан студент био у стању да погоди. Е, ту се десило нешто необично. Студенти из групе са тобожњим високим оценама у погађању сада су рекли да мисле да су, у ствари, добро погађали, знатно боље од просечног студента, иако, као што им је непосредно пре тога речено, нису имали никаквог основа за такву тврдњу. А студенти којима је првобитно било саопштено да су лоше погађали сада су рекли да мисле да су били знатно лошији од просечног студента – што је такође био неоснован закључак.

„Једном уобличена уверења“, сувопарно закључују истраживачи, „чудесно су отпорна“.

Неколико година касније, нова група студената са Стенфорда је укључена у сродно истраживање. Дати су им на увид биографски подаци о пару ватрогасаца Френку К. и Џорџу Х. У Френковој биографији је стајало да му се недавно родила ћерка и да воли да рони с кисеоником. За Џорџа је писало да има малог сина и да игра голф. Међу биографским подацима налазили су се и њихови одговори на нешто што су истраживачи назвали Тестом ризично-конзервативног избора. У једној верзији Френк је био успешан ватрогасац који је на тесту увек показивао да тежи најбезбеднијим опцијама. У другој верзији, Френк на тесту такође бира најбезбедније опције, али је лош ватрогасац те су га надлежни неколико пута звали на рапорт. И опет, усред истраживања, студентима је речено да су их обманули тако што су им дали потпуно измишљене биографије. Потом је од студената затражено да опишу властита уверења: који став према ризику треба да има добар ватрогасац? Студенти који су добили прву верзију мислили су да ризик треба избегавати, а студенти који су добили другу верзију били су уверени да ризик треба прихватити.

Чак и када им се предочи да су „њихова уверења потпуно погрешна, људи не успевају да их ревидирају“, закључују истраживачи. У овом случају, неуспех је био „посебно импресиван“, јер два податка никада нису довољна да се на основу њих изводе општи закључци.

Станфордске студије групе стручњака из 70-их година 20. века су се прочуле. Њихов контрастав да људи не могу да мисле исправно био је запрепашћујући. Данас више није. Хиљаде сличних експеримената је потврдило (и продубило) ове налазе. Свако ко прати научна истраживања – или бар повремено прочита чланак у часопису Психологија данас – зна да сваки дипломирани студент може да потврди да су наизглед разборити људи често ирационални. Ретко кад је тај увид тако важан као данас. Па ипак, једна кључна загонетка остаје: Како смо постали такви?

У новој књизи Енигма разума (Харвард), проучаваоци когниције Хуго Мерциер и Дан Спербер покушали су да одговоре на то питање. Мерциер, који ради у Француском институту за истраживања у Лиону, и Спербер, који сада ради на Централноевропском универзитету у Будимпешти, указују на то да је разум еволуционо својство попут двоножног хода или тробојног вида. Разум је настао у афричким саванама, и треба га разумети у том контексту.

Ако то оголимо од когнитивно-научничког жаргона, Мерциер и Спербер о разуму кажу отприлике следеће: Највећа људска предност над осталим живим бићима је наша способност да сарађујемо. Сарадњу је тешко успоставити и готово под‌једнако тешко одржати. То је тако јер је за сваку индивидуу шверцовање увек најбољи начин понашања. Разум се није развијао за решавање апстрактних, логичких проблема, па чак ни да олакша закључивање из нових података; он се развијао да реши проблеме које са собом носи живот у сарадничкој групи.

„Разум је адаптација на хиперсоцијалне нише које су људи развијали око себе“, пишу Мерциер и Спербер. Оно што са „интелектуалистичке“ тачке гледања изгледа чудно или очито будаласто, показује се као мудро са „интеракционистичког“ становишта.

Осврнимо се на оно што се назива „пристрасно потврђивање очекиваног“ (confirmation bias) – склоност људи да прихвате информацију која потврђује њихова уверења, а да одбаце ону која им противречи. Међу многим идентификованим облицима погрешног мишљења, пристрасно потврђивање очекиваног је једна од најдокументованијих појава и предмет је многих експеримената који заслужују да уђу у уџбенике. Један од најпознатијих изведен је, опет, на Станфорду. За тај експеримент истраживачи су образовали групу студената који су имали супротстављена мишљења о смртној казни. Половина је била за смртну казну и сматрала је да она доприноси смањењу криминала, а друга половина је била против смртне казне и сматрала да смртна казна нема никакав утицај на стопу криминала.

Од студената се тражило да реагују на две студије. Једна је садржала податке у прилог аргументу о превентивном деловању смртне казне, а друга податке који то деловање оспоравају. Обе студије – већ знате – биле су измишљене, обликоване тако да представе нешто што је, објективно гледано, била под‌једнако убедљива статистика. Студенти који су подржавали смртну казну ценили су податке који иду у прилог превенцији као врло убедљиве, а податке о непостојању ефекта превенције као неубедљиве; студенти који се противе смртној казни реаговали су обратно. На крају експеримента, студенте су поново питали како гледају на смртну казну. Они који су почели као заговорници смртне казне сад су је још јаче подржавали, а они који су јој се супротстављали били су још више против.

Ако је разум обликован да доноси ваљане судове, онда је тешко замислити озбиљнију његову мањкавост од пристрасног потврђивања очекиваног. Замислите, кажу Мерциер и Спербер, миша који мисли као и ми. Такав миш, „склон уверењу да у околини нема мачака“ ускоро би постао доручак. У мери у којој пристрасно потврђивање очекиваног наводи људе да одбацују доказе о новим или занемареним претњама – што је људски еквивалент за мачку иза ћошка – претња је оно чему се опиремо. Чињеница да и ми и претња опстајемо, тврде Мерциер и Спербер, доказује да она мора имати неку адаптивну функцију, а та функција, настављају они, повезана је са хиперсоцијабилношћу.

Мерциер и Спербер више воле израз „пристрасност у моју корист“ (myside bias). Људи нису насумично наивни. Суочени с аргументом неког другог, врло смо вешти да у њему уочимо слабости. Готово по правилу становишта за која смо слепи су наша сопствена становишта.

Недавни експеримент који су обавили Мерциер и неке европске колеге јасно показује ту асиметрију. Од учесника се тражило да реше неке једноставне примере расуђивања. Потом су замољени да објасне своје одговоре, и пружена им је прилика да измене своје првобитно мишљење ако су уочили грешке. Већина је била задовољна својим првобитним решењима; мање од 15 посто променило је своје мишљење у другом кораку.

У трећем кораку, учесницима је приказиван један по један исти проблем заједно са њиховим одговором и са одговором другог учесника, који је дошао до другачијег закључка. Поново им је пружена прилика да промене свој одговор. Међутим, ту је изведен један трик: одговори који су им приказивани као туђи били су у ствари њихови и вице верса. Готово половина учесника схватила је шта се дешава. У другој половини учесници су од‌једном постајали веома критични. Скоро 60 посто је сада одбијало одговоре са којима су раније били задовољни.

Према Мерциеру и Сперберу, ово искривљавање одражава еволутивни задатак разума: он треба да осујети да нас други чланови наше групе изиграју. Кроз живот у малим групама ловаца-скупљача, наши преци су превасходно били заокупљени својим друштвеним положајем и настојањем да они не ризикују свој живот у лову док остали остају безбедни у пећини. Ту је од мале користи било јасно расуђивање, а више се постизало изношењем убедљивих аргумената.

Међу многим питањима о којима су бринули наши преци свакако нису били превентивни ефекти смртне казне или идеална својства ватрогасаца. Нити су морали да се носе с измишљеним студијама, лажним вестима или твитером. Отуда не чуди да нас наш разум данас издаје. Мерциер и Спербер пишу: „То је један од многих случајева где се окружење одвећ брзо мења да би се разум природном селекцијом изборио са таквим променама.“

Стивен Сломан, професор на Брауну, и Филип Фернбах, професор на Универзитету Колорадо, такође проучавају когницију. И они верују да је социјабилност кључна за функционисање људског ума или, прецизније, за његово мањкаво функционисање. Они су почели своју књигу, Илузија знања. Зашто никад не мислимо сами (Riverhead), освртом на тоалете.

Безмало свако у САД, па и у читавом развијеном свету, зна шта је тоалет. Типичан тоалет има воду за испирање и керамичку шољу с водом. Кад се повуче ручица или притисне дугме, шоља се напуни водом и све што се ту налазило оде у одводни канал и канализацију. Али, је ли то доиста тако?

У истраживању спроведеном на Јејлу, од дипломираних студената се тражило да рангирају своје разумевање свакодневних направа као што су тоалети, патент-затварачи или цилиндричне браве. Потом је требало да напишу исцрпно објашњење како дата направа функционише, корак по корак, и да поново рангирају своје разумевање направе. Показало се да је уложени напор учинио да студенти постану свесни свог незнања, јер су следеће оцене сопственог разумевања пале. (Показало се, рецимо, да су тоалети много компликованији него што то изгледа.)

Сломан и Фернбах тај ефекат називају „илузија о дубини разумевања“ и проналазе га на сваком кораку. Људи верују да знају далеко више него што стварно знају. Оно што нам омогућује да истрајавамо у свом уверењу су други људи. У случају мог тоалета, неко други га је смислио тако да могу лако да га користим. У томе су људи сјајни. Ми се ослањамо на знање других још од времена кад смо открили како да ловимо заједно, што је вероватно било кључно за нашу еволуцију. Толико добро сарађујемо, тврде Сломан и Фернбах, да једва умемо да кажемо где наше разумевање престаје а почиње разумевање других.

„Једна последица природности наше поделе когнитивног рада“, пишу они, јесте то што не постоји „оштра граница између идеја и знања једне особе“ и идеја и знања „других чланова“ групе.

Одсуство границе или, ако вам више одговара, конфузија, такође је битна за нешто што називамо прогресом. Како људи изумевају нова оруђа за нове начине живота, тако истовремено стварају нове области незнања; ако бисмо сви инсистирали на, рецимо, овладавању принципима обраде метала пре но што се латимо ножа, бронзано доба се не би скоро окончало. А кад је реч о новим технологијама, ту је непотпуно разумевање ослобађајуће.

А то нас баца у невоље, објашњавају Сломан и Фернбах, у области политике. Једна је ствар што ја користим тоалет а да не знам како он функционише, а сасвим друга да ли сам за или против забране имиграције, а при чему не знам о чему доиста говорим. Сломан и Фернбах наводе истраживање обављено 2014, убрзо пошто је Русија анектирала украјински Крим. Људе су питали како би САД требало да реагује и могу ли да нађу Украјину на географској карти. Што им је географија била слабија, то су више били за војну интервенцију. (Људи су били тако несигурни у то где је Украјина да је просечна грешка износила 1.800 миља, што је раздаљина између Кијева и Мадрида.)

Истраживања и о многим другим питањима дају сличне обесхрабрујуће резултате. По правилу, јака осећања везана за неко питање не настају из дубоког разумевања, пишу Сломан и Фернбах. И овде наша зависност од мишљења других чини проблем већим. Ако је, рецимо, ваш став о закону о доступној здравственој заштити неоснован, а ја се ослањам на њега, онда је и моје мишљење о томе неосновано. Ако причам с Томом и он одлучи да се слаже са мном, његово мишљење је такође неосновано, али сада кад се нас троје слажемо, осећамо да смо још више у праву. Ако сада сви одбацимо било коју информацију противну нашем мишљењу као неуверљиву, добијамо, погађате, Трампову администрацију.

„Ето како заједница знања постаје опасна“,

истичу Сломан и Фернбах. Њих двојица су извели своју верзију експеримента с тоалетом замењујући кућне направе темама јавне политике. У студији коју су обавили 2012, питали су људе за мишљење о темама као што су: Треба ли држава да покрива трошкове здравствене заштите? Или: Треба ли плаћати учитеље по учинку? Од учесника је тражено да рангирају своја мишљења зависно од тога у којој мери се слажу са наведеним предлозима. Затим је требало да објасне што подробније могу како би тачно изгледала примена сваког од тих предлога. Многи су се ту нашли у шкрипцу. Када су их поново питали за мишљење, интензитет њиховог уверења био је слабији тако да су се слагали или противили мање страсно.

У овом резултату Слоуман и Фернбах виде мало светло на крају тунела. Уколико ми – или наши пријатељи, или стручњаци на CNN-u – будемо проводили мање времена придикујући, а више подробно разматрајући импликације политичких предлога, схватићемо колико немамо појма и постати скромнији. То би, по њима, „могао да буде једини облик мишљења који би могао да распрши илузију о дубини нашег разумевања и промени ставове људи“.

Науку можемо видети и као систем који коригује природне склоности људи. У добро вођеној лабораторији мало је места за пристрасност у своју корист; резултати морају бити исти кад се експеримент понови у другим лабораторијама и кад их добијају истраживачи који немају разлог да потврде раније добијене резултате. И то је разлог, могло би се рећи, за то што се тај систем показао као успешан. У сваком датом тренутку искрсавају неслагања, али на крају методологија побеђује. Наука иде напред чак и ако се ми заглавимо у месту.

У књизи Порицање до гроба. Зашто игноришемо чињенице које би нас могле спасити (Oxford), Џек Горман, психијатар, и његова кћи Сара Горман, специјалиста за здравствену политику, испитивали су јаз између тога шта нам наука поручује и шта ми говоримо. Они се баве отпорним уверењима која не само да су очигледно погрешна већ и потенцијално смртоносна, као што је уверење да су вакцине ризичне. Наравно, ризично је не бити вакцинисан; због тога су вакцине и створене. „Имунизација је једна од победа модерне медицине“, истичу Горманови. Али колико год бројне научне студије закључивале да су вакцине безбедне и да нема везе између имунизације и аутизма, противници вакцине остају непоколебљиви. (Они сада у неку руку могу видети на својој страни и Доналда Трампа који је рекао да су он и његова супруга одобрили да се њихов син Барон вакцинише, али ипак нису послушали савет педијатара када то да учине.)

Горманови, такође, тврде да су начини мишљења који сада делују као аутодеструктивни могли у неком тренутку да буду адаптивни. Исто тако, много страна посвећују пристрасном потврђивању очекиваног, које по њима садржи једну физиолошку компоненту. Они наводе истраживање које сугерише да људи доживљавају право задовољство – као ин‌јекцију допамина – када наиђу на информацију која потврђује њихова уверења. „Лепо је осећање када то ‘чврсто приања уз наше уверење’ чак и када нисмо у праву“, кажу они.

Горманови се не заустављају на пуком набрајању наших грешака; они желе да их исправе. Мора постојати начин, тврде они, да се људи убеде да су вакцине добре за децу, а да је оружје опасно. (То је још једно распрострањено а статистички непоткрепљено уверење које би желели да дискредитују: да поседовање оружја чини да будемо заштићенији.) Али ту леже баш они проблеми које су сами наводили. Изгледа да није довољно само пронаћи људе с тачним информацијама; тачне информације људи напросто занемарују. Апеловање на емоције је нешто боље, али очигледно делује против промовисања поуздане науке. „Треба смислити начин“, пишу они на крају књиге, „како се односити према тенденцијама које воде погрешним научним уверењима“.

Енигма разума, Илузија знања, и Порицање до гроба су књиге писане пре новембарских избора 2016. Ипак, антиципирале су Келиан Конвеј и навалу „алтернативних чињеница“. Тих дана изгледало је као да је читава држава била укључена у џиновски психолошки експеримент којим или нико није руководио или је то радио Стив Бенон. Разборити људи могу да пронађу решење. Али, што се тога тиче, литература не нуди уверљиве аргументе.

Elizabeth Коlbеrt

The New Yorker, 27.02.2017.

Превели Ружица Росандић и Иван Смодлака

Peščanik.net, 30.08.2018.

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Elizabet Kolbert, mišljenje, Peščanik, Psihologija, Sociologija