Zašto smo voleli SFRJ: Okreni nulu…

Zašto smo voleli SFRJ: Okreni nulu, loša je veza!

Brzo će, bojim se – zakoni prirode su neumitni – umreti od starosti i posledica razočarenja i poslednji projektant zgrada zidanih u SFRJ, i mi više nećemo imati koga da pitamo: zašto su u socijalizmu telefoni bili smešteni u predsobljima?

Na vrhu ormana za cipele, na polici učvršćenoj za zid, ili – u otmenijim kućama – na posebnim stočićima elegantnih i vitkih, te stoga nestabilnih, nožica… uvek u polumraku, stajali su telefonski aparati, šezdesetih gotovo svuda isti – crni “Iskrini”, bakelitni; sedamdesetih već i u zelenoj i crvenoj boji; a od osamdesete tu je bio i onaj futurističkog dizajna, nagrađivan u svetu, tanjirasti, takođe iz Slovenije.

Bio je to prvi model – ako ne računamo švercovane modele iz Poljske – koji se nije oglašavao metalnim zvonom, već elektronski generisanim zvukom čija je boja mogla da se menja, a i biranje brojeva bilo je praćeno nekakvim pevušenjem nalik na ptičje.

U ono vreme, ta je novina predstavljala revolucionarnu stvar, ali kako vreme prolazi sve više mi nedostaje onaj stari mehanički brojčanik: ničeg veštačkog ni virtuelnog tu nije bilo – da biste ga okrenuli zaista je trebalo da ga vrtite, hoću da kažem biranje broja njime bila je stvarna fizička radnja… Kome se žurilo, prstom je požurivao i njegovo vraćanje, lepe sekretarice umele su da ga vrte i olovkom, a on je uzvraćao jasnim metalnim zvukom: cakcakcakcak kad okrenete 4, kratko cak za 1, i sledstveno tome…

Sada imam mogućnost da biranje broja na mobilnom telefonu propratim zvukom, ali to jeftina, polovična uteha. Kad bi bar se bar, pošto virtuelno pritisnem nulu, čuo rafal od deset pucketavih “cak”!

“Okreni nulu, loša je veza!”, vikali smo s druge strane, ili duvali u slušalicu!

Nikada nisam sumnjao u delotvornost ovih postupaka, kao što sam verovao i da je prirodno, kad se jednom zaposliš, da tu dočekaš i stan, pa komplet knjiga za deset, i sat za dvadeset godina rada.. i na kraju penziju. I kad smo već kod davno prošlih i zaboravljenih, na smetlište istorije odbačenih stvari, pomenuću i osobenu spravicu koje odavno nema, osim u oglasima kolekcionara: bravica za brojčanik! Ova sprava – bez sumnje izum nekog birokrate – ubacivala se u otvor brojčanika na “jedinici” i zaključavala, blokirajući tako biranje brojeva, odnosno upotrebu telefona. Vlasnici ključeva bili su šefovi kaneclarija. a žrtve, najčešće, čistačice, koje su ulazile u nadleštva posle radnog vremena da pospreme za činovnicima, i telefoniraju svojima u rodnom kraju…

“Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti” koji se odnose na telefoniranje: ljutnju na majku koja se nije obazirala na moj povik da je poziv za mene, nego je podizala slušalicu i ledenim glasom pitala: “A ko ga traži?”; nerviranje zbog “dvojnika” (manifestacija socijalističke dovitljivosti – dva stana na jednoj liniji, kad u jednom koriste telefon, u drugom grizu nokte ili psuju); ubrzan očev razgovor i obavezno: “… da ne trošite pare!”, rodbini u drugom gradu)…

Tu je i sećanje na lošu vezu i telefonske kabine u primorskim poštama, obložene filcom i nekakvim rupičastim lesonitom, vrele i zagušljive; zatim na kafanske automate u koje se kovanica polagala pljoštimice, i pritiskom na metalni taster spuštala tek kad se veza uspostavi – poštena stvar… i na glupe i lakoverne gradske govornice, koje su, pored metalnog novca, lako mogle da se aktiviraju i plastičnom trakom u špic zarezanog kraja. Naravno, pod uslovom da im neko iz slulšalice nije odneo mikrofon, ili – oni lakomiji – celu slušalicu.

Kako su nas samo fascinirali holivudski filmovi, u kojima su junaci u govornicama mogli da primaju pozive! I dan-danas mislim da su i naši ulični telefoni imali svoje brojeve (kakav je, uostalom, to telefon bez broja?) i da je samo trebalo poznavati nekog u pošti da bi se saznali. A govornice u kasarnama JNA, i javljanje vojnika, zaslužuju posebnu priču.

Iako smo u džepu nosili telefonske imenike, male knjižice ojačanih korica sa listovima obeleženim listovima abecede, znali smo desetine važnih brojeva napamet. Jesmo li to u socijalizmu imali bolje pamćenje?

Uostalom, danas je svejedno. Sve su to već tridesetak puta pokrivali snegovi, i topili se, a ruzmarin nicao i venuo. Nema više. The end. Konec.

Potpuni kraj epohe označio je nestanak onih jezičkih čistunaca koji su tvrdili da se ne kaže “na telefonu” je taj i taj, već “pored telefona”. Poslednji od njih umro je od zbunjenosti kad su ga, držeći u ruci mobilni, pitali: “A šta sad da kažem?”