Ко данас још није чуо за Алису у земљи чуда Луиса Карола или Лолиту Владимира Набокова? Годишњица рођења великог руског писца даје повод да се Лолита и Алиса најзад споје у исту драгу малу заводницу, што шета улицама наших градова. „Нимфица” Набокова својевремено није могла а да не подсети на девојчице, које је велечасни Доџсон у изазовним позама, додуше обучене, фотографисао у викторијанској Енглеској: њихова драж пролазила је чим би прошло њихових тринаест година, односно, чим би се „речица улила у реку”.

Ипак, у Лолити је ствар много провокативнија него у Алиси: кроз пародију на табу инцеста, у чијем су срцу намигушица и њен напасник, педофилија делује много провокативније. Начин на који је то извео овај руски писац, који је у америчком изгнанству почео да пише на енглеском, тако је маестралан да његова јунакиња и њен настрани очух излазе из фикције и улазе у стварност. То је, вероватно, стога што је попут Алисе, и Набоков, који је ово дело превео на руски, прошао кроз чаробно огледало. Тада се нашао у Земљи чуда која му се учинила познатом – личила му је на Русију с почетка века: међу дворцима окруженим парковима летели су лептири и шетале праве принцезе као у Толстојевим романима. И све су личиле на извесну Машењку – Лолиту, наговештавајући да ће, за казну, чим пређу са друге стране огледала, постати заводнице и развратнице.

Али, није само Луис Карол инспирисао Набокова. Амерички критичар и романсијер Едмунд Вилсон је Набокову 1948. указао на текст анонимног руског аутора, који је саставни део пионирске Студије о сексуалној психологији Авелока Елиса /1926, Париз./ Педесет година касније, у предговору за енглеско издање тог текста објављеног под називом Исповест Виктора Икс, професор Доналд Рајфилд пише: „Као еротски документ Исповест не изискује нарочит коментар, али она доприноси разјашњењу провинцијског руског живота 19. века и много нам говори о Лолити Набокова и о њеном заводнику Хјумберту Хјумберту, можда једином потомку Виктора Икс.”

Виктор Икс, спахијски син из јужне Русије, заиста је постојао. Слободоумно васпитан, што је типично за његово време, чудо од детета и полиглота, страствено се занимао за књижевност све док, захваљујући младим бестидницама у „озлоглашеним кућама”, није започео своју сексуалну иницијацију. Отада је његов живот постао низ сексуалних авантура. Губећи тло под ногама, напустио је Русију и отишао у Италију где је наставио студије. Међутим, и као инжењер, поново је био у истој мрежи. У Напуљу је постао редовни посетилац једне од famiglia onestissima – породице, која је, уз велики новац, допуштала забаву са ћеркицама од дванаестак година. Савршено упознат са тешкоћама са којима се Авелок Елис као пионир сексуалне психологије суочавао, Виктор Икс му је 1908. послао своју сексуалну аутобиографију.

Личности Виктора Икс и Хјумберта Хјумберта показују извесне сличности. Космополита и егзибициониста, Виктор изгара од страсти за девојчицама као што Хјумберт изгара од страсти за нимфицом Ло. Само, где је ту Владимир Набоков? У поговору за Лолиту Набоков је писао да, упркос томе што је неколико пута био у искушењу да спали рукопис, то није учинио стога што је знао да ће га авет спаљене књиге прогањати до последњег даха. Наравно, хтео је да се ослободи духа, који је већ дуго походио његову машту и засигурно улазио у ред чудовишта о којима је у једном интервјуу признао: „Извесни моји ликови су несумњиво огавни , али то ме не узбуђује. Изван мене, они су као туробна чудовишта на фасадама катедрала – демони постављени ту да покажу да више нису унутра. А, заправо, ја сам један стари, врло нежан господин, који се ужасава суровости.”

Можда ће речи, које је Набоков у једном писму упутио Едмунду Вилсону, донекле разјаснити целу причу: „Много се забављам док стотинку девојака предајем руски. Прва ствар коју им кажем јесте како да изговарају руске самогласнике. Молим вас, госпођице, извадите ваша огледалца и погледајте шта се дешава у вашим устима – језик остаје позади, независан и удаљен, док код других равних самогласника он гура доње зубе и разбија се о њих – као затвореник који се баца на решетке ћелије.” Зар то неодољиво не подсећа и на прве реченице Лолите: „Светло мог живота, ватро мојих бубрега. Мој греху, душо, Ло-ли-та: врх мог језика поскакује три пута и удара у зубе. Ло.Ли.Та.”.

Кроз овај чувени роман, у живот Набокова су стигли скандал и слава. Написан као исповест главног јунака, што у затвору ишчекује суђење за убиство, он је и лирска апотеоза „моћној вези” између света деце и света одраслих, прекинутој законима и обичајима нашег времена. Дело је у моду увело израз „нимфице”, врло младе девојке, готово детета, не много свесне својих чари. Еротизам је ту врло дискретан: делићи коже између кошуљице и белог шорца, несташлуци тенисерке, остаци лака на ноктима ноге, пуно електричних искри у нежној и дивљој визији рафинираног сексуалног перверзњака кога узбуђује „бициклистички стил”девојчице што још није постала девојка.

Несумњиво, Лолита је прекршила пуританску пристојност тресући, уз смешак, коњским репом и отварајући пут хрпи других предмета жудње што изопачена изопачује. Ипак, у извесном смислу, Лолита је и ослободила амерички роман и омогућила му да постане смелији. „Нимфица” је можда навела пуританско америчко друштво да схвати да поетско и еротско могу, у неким „небеским текстовима”, да иду заједно и стопе се у поетску еротику.

Ако су сви романи психолошки и, до извесне мере, аутобиографски, као што је тврдио и сам Набоков, упркос томе што је исмевао Фројда и његово објашњење страсти према девојчицама једног од пацијената, јер је у току своје мастурбационе фазе, овај имао обичај да са прозора свог тоалета гледа у планину Јунгфрау – у преводу Девица, можемо да се запитамо ко је у овој поетско-еротској игри стварнији: писац, тај „нежни старији господин” или његова „нимфица”, обоје актери забрањеног лова?

Ивана Хаџи Поповић

Politika online

  Književnost, Lolita, Nabokov