“Здраво свете“

Oнтолошка структура компјутерског програма изложена у оквирима идеја предкантовске филозофије

Када говоримо о бићу, говоримо о “ономе што јесте”… међутим. То што јесте, можемо мислити идеално, платонички – као оно што јесте вечно, ванвремена, као оно што се не мења, а можемо га мислити и као биће које постоји у времену, које се мења, које је опазиво и које је слично нама самима, како се барем уобичајено схватамо.

У овом тексту, када говорим о бићу, говорићу претежно о овом другом типу, тј, бићу у времену, с рекурирањем на идеално биће, као оно из којега поменуто биће у времену проистиче.

Биће у времену – реално биће – и биће по себи – ванвременско, вечно биће – разликују се по једној битној ставци.

Биће у времену се мења, или умножава, реплицира, док ово друго, теоретски гледано макар, статички мирује.. До тога долази, јер у времену јудео-хришћански схваћеном као линарном континууму сукцесивних тренутака, биће се – због смене тренутака – преноси или пресликава из једног тренутка, у други како би опстало.

Пресликавањем бића (творењем бића2 у тренутку2 из бића1 из тренутка1) настаје биће3, као само то пресликавање.

Тиме имамо два фундаментална типа бића, статичко (биће у тренутку) и динамичко биће (биће међу тренуцима – промена бића) али и биће4, заједничко овим тренуцима, као редослед_бића (који није ништа друго до логичко произилажење бића које је и само биће). Редослед_бића, придодаје овим бићима и тренуцима, квалитативну разлику (посебан облик) на основу квантитативне разлике (посебног значења) коју им придодаје постојање у одређеном тренутку.

Разлика међу бићима је биће5, сличност која постоји међу бићима, јесте биће6.

У чему је сличност различитих бића? У томе да сва извиру из бића0, односно идеалног, ванвременског бића, онда када оно ступи у време, које је стално у покрету. Може се рећи и да биће0, у сваком појединачном тренутку, изнова ступа у време творећи нову реплику себе, која се од претходних реплика разликује по својој нумеризацији, тј, квантитативној одређености, која твори квалитативну одређеност.

Квалитативна одређеност = биће 0 + разлика (квантитативна одређеност).

Додатну збрку чини чињеница да ова бића у времену, делују повратно на биће ван времена, биће0, која након што бивају творена, пресликавају се и укључују у саму структуру ванвременског бића, које се тако, посредством времена ван вечности, унутар саме вечности управо мења, формирајући својеврсни парадокс постојања промене у непроменљивом.

Тако, да чак и ту можемо разликовати, биће0 као изворно идеално биће и бићеX, као верзирано идеално биће које настаје касније, повратним деловањем временског.

Реална бића, реплицирају се како у самом том идеалном бићу из којег потичу, тако и у сваком следећем сукцесивном тренутку, а садрже у себи, биће из којег су потекли, заједно са разликом (нумеричком посебношћу, која твори квалитативну посебност), а које се опет састоји, из претходећег бића и своје разлике, те тако уназад, све до бића0 и бића1.

Оно што је важно из овога уочити, јесте да сва бића, бескрајно мноштво постојећег, можемо свести на ових 8 базичних типова (својеврсну варијацију Аристотелових категорија), а уколико се сведемо на оно реално, те не цепидлачимо превише, и ових 6 варијација реалног бића, можемо свести на свега три.

Наиме, ми можемо разликовати биће, промену бића и логицитет промене.

Промена бића и логицитет промене бића, такође су бића, које произилазе из бића. Биће твори промену, реплицирајући себе као биће, а репликација себе посредством промене, твори логицитет промене – њен редослед.

Тако, можемо рећи, да је у суштини гледано, биће једино што постоји, јер у својој суштини, логицитет промене је промена бића, а промена бића, у својој суштини, само је биће, и познија бића постоје у претходећим бићима, већ увелико, као потенцијали тог бића, у суштини.

Но какве везе ово има везе са програмирањем?

Па да бисмо дефинисали компјутерски програм, односно да би дефиниције компјутерског програма и других блиских термина имале смисао, потребно је одредити шта је биће, које су основне врсте бића и који су основни квалитети бића.

Сада када то знамо, одређење компјутерског програма имаће нам више смисла, а оно гласи:

• Рачунарски програм је скуп потенцијалног кретања података које твори нове податке.

Размотримо дефиницију. Шта је кретање, то већ знамо – кретање је репликација бића. У овом случају, биће које се реплицира у рачунарском програму, јесте податак. Подаци својим реплицирањем, својим кретањем, постају нови подаци, различити од претходећих. Податак1 и податак2 су исти по врсти којој припадају (податак) али различити по квантитативној одређености (1 и 2) која твори квалитативну (шта нам податак говори).

Но, шта је податак – осим што је биће? Како долазимо до податка? Треба разумети прво шта је рачунар, а према уобићајеном схватању, рачунар је алат којим се врше следеће операције: унос, складиштење, обрада и износ података. (input, storage, processing, output). Дакле, податак је оно чиме се рачунар, бави, оно што обрађујемо рачунаром. Податак је храна рачунара, коју му ми пружамо (input), коју он чува (storage), затим вари (процесује) и ‘избацује’, тј враћа нам је натраг у обрађеној форми (output).

Податак је информација, реплицирана у рачунару, ради стварања нових информација, репликацијом новонасталих података.

Да бих појаснио шта то значи, морам појаснити шта је информација, а да бих појаснио шта је информација, морам разјаснити појам формације.

Формација је, једноставно речено, искуственост, реално биће које постоји у односу са другим реалним бићима и које је могуће искусити посредством чула, разума или интуиције. То су минерали, биљке, животиње, епистемолошки објекти, логички оператори и вредности, итд, али првенствено – све оно, што објективно гледано, постоји, укључујући и субјекте.

У питању су објекти спознаје субјекта, који нису део те спознаје.

Они се налазе у вечитој промени, тј формирању. Формирање, је, такође формација, као што је и промена бића врста бића, а кретање података – податак.

Информација, је формација коју смо унели унутар нас. Сама реч каже. In-formation. Унутрашња формација. Спознатост или спознатљивост, формације. Може бити појам или представа или осећај. Кретање информација је спознаја, а као што је формирање – формација, тако је и спознаја као кретање информација и сама једна, информација.

Сумирано: биће репликовано у искуственост јесте формација, формација репликована у спознатљивост јесте информација, а информација, репликована у рачунарски систем уносом и складиштењем, јесте податак, који нам се кроз обраду или процесуирање, враћа у новом облику и значењу (оутпут), коју тумачењем постаје нова информација, која нам указује на нову формацију, до које бисмо спорије дошли, самосталним и безалатним, чистоумним думањем, обзервирањем и радом.

Податак је стога и основни градивни елемент програма, који у својој бити није ништа друго до скуп података који када се стави у кретање (кроз егзекуцију програма) твори нов податак, односно реплицира себе у новом облику.

Основни елементи програма илити основни типови података од којих је сачињен рачунарски програм су:

1. Вредности (Values) – примитивни подаци
   1. Апсолутне
      1. Коначне вредности (strings, numerals, boolean…etc)
      2. Променљиве (variables)
   2. Релативне
      1. Услови (conditions)
2. Наредбе – промене података (instructions)
   1. Предефинисане наредбе (наредбе уграђене у програмскi језик којим пишемо програм)
      1. Наредбе за вредности
         1. Наредбе без параметра (operators)
         2. Наредбе са параметром (functions)
   2. Прилагођене наредбе
      1. Наредбе за наредбе
         1. Кондиционали (if, else…etc)
         2. Наредбе за петље (for, while..etc)
3. Линије кода
   1. Статичне, тј без евалуације на вредност (statements)
      1. Дефиниције
         1. Дефиниције варијабли (assign statements)
         2. Дефиниције функција
      2. Тврдње контроле тока (flow control statements)
         1. Тврдње контроле тока са кондиционалом
         2. Тврдње контроле токас са наредбом петље
   2. Динамичке, са евалуацијом на вредност (expressions)
      1. Изрази са операторима – операције
      2. Изрази са функциојом – позиви функција
      3. Таутолошки изрази (евалуације једне вредности на њу саму)
      4. Сложени изрази
4. Блокови кода (сложевине линија кода)
   1. Уводни
   2. Увучени
5. Ток програма (тј, редослед кретања података)
   1. Логицитет језика илити синтакса
   2. Програмирани логицитет (скуп свих унешених наредби и тврдњи које утичу на ток програма)

Поново, могуће је свести све ово, на магични број три, свето тројство бивствујуће стварности. Основни типови података унутар програма су вредности, наредбе и ток програма (остало су сложевине и различити подтипови ових типова), који одговарају бићу, промени и логицитету промене… што нас враћа на онтолошку структуру коју смо успоставили на почетку – без неке нарочите поенте.

За ПУЛС Марко Шијачић

zapisiizpodneblja.home.blog

  čovek, Društvo, Filozofija, tehnologija