U sećanje na Zehba L. Pekušića

Ovaj tekst posvećujem svom pokojnom dedi, te podsećanju na život i delo Zehba L. Pekušića (1927. – 1974.), romantika narodne muzike, poznatog pribojskog kulturnog poslenika koji je pripadao krugu poratnih muzičkih autora koji su prvi počeli pisati stihove i muziku po uzoru na naše narodne izvorne pesme, na naš izvorni narodni folklor. Priča o čoveku s puno talenata iz jednog drugog vremena, vremena drugih vrednosti i kulture u usponu i blistavilu. Za života oprobao se na muzičkoj sceni Jugoslavije, snimao za Radio Beograd, a bio i aktivan na pozorišnoj i operskoj sceni Sarajeva.

Priča o čoveku koga nisam imao sreće da upoznam, i boema koji nas je sve prerano napustio, počinje u Priboju na Limu sada već davne 1927. godine. Zehbo je bio darovit i emotivno prefinjen čovek, te njegov muzički izraz i jezički smisao čini njegovo delo zasigurno značajnim, a pesme koje je on napisao već se smatraju izvornim, jer sadrže onu patinu neophodnu za svaku nespornu vrednost. U tekstovima njegovih pesama dominira fini lirizam narodne pesme. Kao svestrana ličnost, pored bavljenja muzikom i pevanjem isticao se i kao glumac-amater, režiser, scenograf i kostimograf. Može se reći da sa svojim doprinosom kulturi počinje još tokom 1949. godine prošlog veka, kada u odsustvu režisera Sretka Ječmenice režiju i opremu predstave ”Zenifa” prihvata tada mladi Zehbo Pekušić, kao član ansambla. Premijerna predstava izvedena je  polovinom te iste godine u Sokolskom domu. Takođe 1949. godine, skečom ”A šta sad?” (izvođači Avdo Prljača, Vera Jelić, Magbula Prljača i Zehbo Pekušić) pribojski amateri učestvuju na sreskoj smotri u Prijepolju, gde  Avdo Prljača osvaja prvu nagradu i dobija radioaparat marke ”Kosmaj”.

Snimak Zehbove pesme ”Kahfu mi draga ispeci”, snimljene za Radio Beograd:

.

Tako se početkom pedesetih godina prošlog veka u Priboju na matineima, igrankama i zabavama neumorno se plešu tango, fokstrot i rumba. Preko gradske razglasne stanice pušta se muzika sa gramofonskih ploča, a ponekad uživo peva prateći sam sebe na harmonici, Zehbo Pekušić. U modi su bioskopske predstave, a dnevno se prikazuju i po tri. Pred biletarnicom Sokolskog doma, koji se sve češće naziva bioskopom, neviđene su gužve. Često se satima, još od ranog prepodneva, čeka u redu da bi se došlo do dragocenih ulaznica. Skoro cela varoš, uz potoke suza, gleda ”Jedan dan života”. Zabave sa ovakvim programom se, po pravilu, održavaju jedanput mesečno. Program je trajao od 60-90 minuta, a zatim je sledila igranka. Matinei i igranke održavale su se svake subote i nedelje na nekoliko mesta. Vrsni muzičari pratili su pevače narodnog i zabavnog zvuka. Najpoznatiji pevači toga vremena su Kosta Janković, Dragana Dautović, Dragoslava Genčić, Viktor Janša, Nikola Mitrić, Valentin-Vanja Smirnov, Omer Hasanagić, Dara Vidojević-Avdagić, Avdo Avdagić, Desa Ilić i naravno svestrani Zehbo Pekušić. U tom periodu, vrsnog pevača i glumca Zehba Pekušića angažuje Narodno pozorište iz Sarajeva (1950), gde izvesno vreme provodi u učenju operskog pevanja. Tamo je odigrao i jedan broj pozorišnih uloga, a zatim prelazi u Užičko (01.09.1953. – 31.08.1955.) i Valjevsko pozorište.

Nakon ovih iskustava, sredinom pedesetih godina, Zehbo se vraća u rodni grad gde dalje razvija dramsku, muzičku i folklornu sekciju iako profesionalno radi kao direktor Preduzeća za prikazivanje filmova ”Svetlost”. Tako nakon povratka u Priboj, sa iskustvom koje je stekao radeći u drugim profesionalnim pozorištima, intezivira rad dramske sekcije kompletiranjem ansambla i formiranjem tehničke ekipe. Tada Zehbo Pekušić postaje stalni reditelj. Godine 1955. on režira čak tri predstave: Sterijine ”Ženidbu i udadbu”, ”Tri svijeta” po tekstu Hamze Hume i ”Hasanaginicu”.

Sredina pedesetih godina predstavlja jednu prekretnicu u razvoju pozorišta i pozorišnog amaterizma zapadne Srbije. Slede godine stručnijeg i kontinuiranijeg rada, materijalnog stimulansa kroz  ulaganje sredstava u opremu i rekvizitu, pomoć za odlazak na gostovanja i sl. Formira se i pozorišna publika koja radoznalo očekuje nove premijere. Vreme kada su glumci od svojih kuća donosili kostim i rekvizitu i kada je scenografija često izvođena od ničega polako je prelazilo u uspomene prošlosti. Muzičke ilustracije mahom se izvode uživo sa vrsnim pribojskim muzičarima i, kada su okolnosti zahtevale, pevačima. Dokumenti iz tog vremena svedoče o punim salama prilikom izvođenja pozorišnih predstava. Godine 1956. Zehbo režira tri predstave: ”Ivkovu slavu”, ”Čvor” i  ”Mladoženju iz Amerike”. U listu ”Polimlje” povodom predstave ”Mladoženja iz Amerike” objavljen je osvrt u kome se, između ostalog, kaže:

Bosa Šćepanović u ulozi stanodavke delovala je impresivno i na momente svojom glumom prevazilazila je okvire jednog amaterskog pozorišta.

Zehbo Pekušić je ličnost Mladena dao sa originalnošću.

Hroničar je bio oduševljen scenografijom, za koju kaže da je to bio ”jedinstven i ukusan dekor”. Novi se dom kulture u starom delu grada, uz izvesne poteškoće, gradi. Glumci nestrpljivo očekuju novu salu sa pozornicom i garderobama iza nje.

Iako aktivan na pozorišnim daskama, Zehbo počinje da se bavi i pisanjem tekstova, komponovanjem pesama i snimanjem ploča. Na singlu koji izdaje ”Diskos” iz Aleksandrovca Župskog, uz pratnju ansambla Miodraga Todorovića, nalaze se pesme ”Ja preskočih reku Lim”, ”Kad zapjevam”, ”Oj djevojko iz Sandžaka” i ”Snijeg pade”. Njegova pesma ”Oj Užice najmiliji grade”, snimljena je u izdanju ”Diskosa” bila je veoma popularna. Pesme mu je snimao i ”Jugoton”, te više puta peva i na Radio Beogradu, gde je snimao, pored ostalih, i pesmu ”Kafu mi draga ispeci”, kao i na radio Sarajevu. Istovremeno, bavi se prikupljanjem starih narodnih lirskih pesama. Dodajući im nekoliko svojih, sređuje rukopis i uz pomoć preduzeća ”Duvan” iz Priboja štampa zbirku pod nazivom ”Narodne pesme Sandžaka”.

[ngg src=”galleries” ids=”37″ display=”basic_thumbnail” show_slideshow_link=”0″]

Sredinom 1961. godine, u izdanju Trgovačkog preduzeća ”Duvan” iz Priboja na Limu, štampana je knjiga pod nazivom ”Zehbo Pekušić, Narodne pjesme iz Sandžaka”, s kratkim predgovorom Ljubomira Matovića. Knjiga sadrži trideset narodnih lirskih pesama i devet autorskih pesama Zehba Pekušića. Prikupljanje i zapisivanje narodnih umotvorina, još od Vuka, proces je koji još uvek traje, jer valja pretpostaviti da ima narodnog blaga i zapisanog i nezapisanog, zaturenog u prahu vremena , koje će uporni istraživači tek pronaći i obelodaniti. Kao prilog takvoj tvrdnji služi i delo Zehba Pekušića. Iako zahvalna građa za proučavanje muzičkog nasleđa jugozapadne  Srbije i Polimlja i izazov za ozbiljniji osvrt naših etnomuzikologa, knjiga je ostala van domašaja analitičnijeg sagledavanja.

U zbirci ”Narodne pjesme iz Sandžaka” Zehbo je po svom izboru i ukusu, oslanjajući se na lepotu pesme, odabrao trideset poznatih narodnih pesama. Izdvajajući i objavljivajući upravo ove pesme napravio je svoj izbor pesama koje su se u tom trenutku pevale, sa svim proizvoljnostima tadašnjih interpretatora. Promenljivi uslovi života u vremenskom luku od nastanka ovih pesama pa do časa njihovog zapisivanja neminovno su doveli i do odstupanja od one prvenstveno usmene, autentične verzije i pojave više varijacija na istu pesmu, temu.

[ngg src=”galleries” ids=”38″ display=”basic_thumbnail” show_slideshow_link=”0″]

Mada pretežan broj tih pesama poznat, teško je govoriti o poreklu i mestu nastanka pojedinih pesama u zbirci Zehba Pekušića, tim pre što je narodno iskustvo i stvaralaštvo živa i neuhvatljiva reka koja kruži svetom, donoseći i odnoseći sve što narodne uši čuju i usne prošapuću. Njih su iz mesta u mesto prenosili putnici i prolaznici, trgovci i žene svojom udajom. Varijante zabeleženih pesama u jednom broju slučajeva su rudimentarne, dok izvorni tekstovi imaju širi ambitus i bujniju melizmatiku. Tako izbor lirskih narodnih pesama može se razvrstati u ljubavne pesme, kojih je najviše – dvadeset, svatovske dve, pesme uz igru– četiri i četiri balade. Kao i naša celokupna lirska poetika, tako i ova rukovet pesama po izboru Zehba Pekušića slikovit je  odraz onoga o čemu je narod maštao i sanjao. Gotovo da nema primera da lirska pesma podstiče na sukob i mržnju. Naprotiv, na strani su lepote i humanijeg poimanja života, njegovog smisla i svrhe što je oduvek bila odrednica prave umetnosti.

Treba odati priznanje Zehbu za njegovu nameru da odabere tridesetak pesama, štampa ih i sačuva od zaborava. Na izvestan, istina skroman način, on se priključio onom nizu sakupljača narodnog blaga koje je nezaobilazni podatak o našoj kulturi.

Plejlista Zehbovih pesama na YouTube:

Takođe, za vreme rada Zehba Pekušića u okviru programa Radio Beograda veoma je važno pomenuti i muzičku saradnju između orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca i Zehba, u želji da u zajedničkom radu predstave bisere narodne muzike. Vlastimir Pavlović (1895 — 1965), bio je poznati srpski muzičar i dirigent. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i bavio se advokaturom, ali je muzika bila njegova prva i prava ljubav. Bio je dirigent Hora društva “Abrašević” i jedan od prvih izvođača narodne muzike na programima Radio Beograda. Violinu je svirao punih pet decenija. Zahvaljujući njegovom predanom radu na očuvanju srpske muzičke baštine, sačuvane su mnoge narodne melodije, čiji je on bio najverniji tumač. Osnovao je i rukovodio Narodnim orkestrom Radio Beograda sve do svoje smrti. Bio je vrsni pedagog, učitelj mnogih pevača i svirača. Postavio je standarde u vrednovanju narodne muzike i bio je simbol izvorne interpretacije narodnog melosa.

Povodom obeležavanja dvadesetogodišnjice rada na kulturnom polju Zehbo piše tekst prvenac po nazivom ”Srećno, druže direktore”, režira ga i sa ekipom starih prijatelja i saradnika 1967. godine i prikazuje. Velika sala Doma kulture, ispunjena do poslednjeg mesta, odjekivala je od iskrenih aplauza upućenih velikom kulturnom posleniku, glumcu, muzičaru, pevaču i reditelju – Zehbi Pekušiću. Pri Radničkom univerzitetu ”Pivo Karamatijević” 1974. godine ponovo se okuplja grupa pozorišnih radnika i entuzijasta, u temeljito renoviranoj sali i pozornici, koja će pod nazivom Amaterska pozorišna scena pripremiti i odigrati predstavu ”Vuk Bubalo”, u režiji Zehba Pekušića. To će biti poslednja predstava koju je režirao Zehbo pre iznenadne smrti 1974. godine.

[ngg src=”galleries” ids=”39″ display=”basic_thumbnail” show_slideshow_link=”0″]

Sledi spisak predstava u kojima je Zehbo učestvovao kao režiser, ali i kao glumac, scenograf i kostimograf. Ukupno ih je bilo 24, iako je ovde predstavljena 21 predstava u njegovoj režiji. Ipak, najznačajnija desila se 1967. godine, kada je režirao predstavu po svom autorskom tekstu ”Srećno druže direktore”. Tada je i celokupnu organizaciju predstave preuzeo na sebe i predstavio je publici na najbolji mogući način.

  Istorija, Muzika, narodna muzika, sevdalinke, Zehbo Pekušić