Život sa mrtvima – vlaška magija

Gledaju u vodu. Vraćaju u život. Gledaju za mrtve. Skidaju čini. Vlasi su nadaleko čuveni po vračanju i bizarnim običajima poput crne svadbe i otkopavanju mrtvaca. Danas njihova sela su polunapuštena, a zbog siromaštva mnogi su postali gastarbajteri. Vlaški jezik se sve manje govori, a običaji zastarevaju, Ipak, iza kulisa moderne civilizacije ponegde i dalje živi duboko ukorenjeno osećanje da “ima nešto” u vlaškoj magiji.

Rudna glava je razuđeno selo na obronku Homoljskih planina, kod Majdanpeka, sa nekoliko kafana i jednim restoranom, nimalo nalik selima koja se zamišljaju kada se pomene vlaška magija: izolovanim, daleko od puteva, u planinama, sela u kojima se govori samo vlaški, a Vlasi još žive sa svojim verovanjima – u kojima se oseća nešto u vazduhu čim se u njih uđe.

U Rudnoj glavi postoji čak i nevladina organizacija koja se bavi očuvanjem vlaške tradicije. Vode ga žene koje putuju po folklornim manifestacijama. Okupljaju se da se malo druže, ali i zato što drže do svojeg nasleđa. Vezu, pevaju vlaške narodne pesme i putuju. “U poslednje vreme čitava sela više ne govore vlaški, običaji nestaju, deca više ništa ne znaju o svom poreklu”, kaže jedna od njih.

U oronuloj kućici pored autobuske stanice vedra, živahna ženica pokazivala je artefakte vlaške tradicije, višnjevaču, šljivu, paćinte, slane uštipke punjene sirom – jedinu poslasticu koju su nekada mogli sebi da priušte stočari u istočnoj Srbiji. Žito je za Vlahe moćan talisman, to je način da se propisno dočeka gost i obezbedi mu se blagostanje i zdravlje.

U Rudnoj glavi čeka se red kod vračare. Klijentela je došla iz Beograda, Negotina, ali i iz inostranstva. Za “čekaonicu” služi klupa ispod oraha u dvorištu. Vidno uzrujana žena priča kako su sela oko Negotina opustela i da svi imaju nekog u inostranstvu. Tvrdi da postoji “razvijeni kriminal” obijanja gastarbajterskih kuća. Dvaput su im obili kuće dok nisu bili tu.

Ispostavilo se da je dobar poznavalac vračara u celoj regiji, preporučila je nekoliko. Do njih je teško doći posle zločina u Jabukovcu iz 2007. godine, kada je ubica devetoro ljudi optužio vlašku “crnu magiju” za svoj zločin.

Vračara iz Rudne Glave je među svojim tarot-kartama i ikonama izgledala kao i mnoge druge starije Vlajne: pogurena, u godinama koje je teško proceniti zbog teškog života, ali žilava i živahna, sa živopisnom suknjom i košuljom, zavijena šarenom maramom. Bila je okružena svojim komšikama i bezbrižno su čavrljale o sudbini žene zbog čije se ogromne nesreće formirao red u “čekaonici”.

Preporuka iz dvorišta je vodila dalje.

Bajanje, ne proricanje

Kod Marice u selu Laznica u proseku se čekalo po šest sati. Nije bilo zakazivanja, već je svakom preko telefona ljubazno govorila da slobodno dođe.

Marica gleda u vodu. Na red kod nje čekala je i nervozna, sitna žena naoružana brojanicama i krstovima. Nije rekla šta je njena muka, ali je bila opčinjena ovom vračarom. Pričala je kako je Marica nekada jednom nedeljno dolazila u Beograd i da su je ljudi čekali satima. Ona kod nje dolazi treći put. Rekviziti potrebni za vračanje su tri majice, litar vode iz kućne česme, litar pijaće vode i tegla meda. Iz Maričine kuće izašla je žena, zahvaljivala se dugo i pokorno i mrmljala: “Kako samo pogađa”.

Velika kuća u susednom dvorištu takođe je Maričina. Iako je zaradila svojim poslom, Marica je primala klijente u neuglednom kućerku sa kojeg je opadao malter, sa zaraslom baštom. Bila je profesionalac i znala je kakav je ambijent prikladniji za vračanje. Primala je u maloj sobi koja je izgledala kao ostava.

Iako je bio veoma topao dan, bila je uključena peć, a Marica je nosila vuneni prsluk. Prećutala je što gosti nemaju potrebnu “opremu” za vračanje. Ubacivala je kamenčiće tamjana u teglu sa vodom i nešto mrmljala na vlaškom, naizgled flegmatična. Dala je tek nekoliko opreznih konstatacija, lakonski grešeći, a gosti su kasnije shvatili da su zapravo sve sami rekli, a ona njima samo nekoliko mlakih pretpostavki o njihovim životima, fiksirajući mušterije plavim, vodnjikavim, “urokljivim” očima. Nešto joj je bilo sumnjivo.

Usred seanse javila se na telefon. Govorila je sa poznanikom kojem je dete bilo bolesno. Čovek je bio uzrujan i vikao, molio ju je da dođe kod njih, govorio da će joj platiti put. Marica je ljubaznim glasom rekla da ne može da dođe, ali da će odmah da preporuči šta da urade: prvo treba da odu na ušće gde se spajaju tri potoka i onda…

Marica nije proročica u klasičnom smislu reči, već bi, kad dijagnostifikuje problem – ili kada neko dođe sa problemom – bajala. Gostima je naložila da sledeći put dođu sa neophodnim rekvizitima. Ispraćajući ih nije želela da naplati. “Pa, nisam vam ništa uradila. Nego kad dođete sledeći put”, rekla je, sa očiglednom sumnjom da će sledećeg puta biti.

Opčinjen na arapskom

U selu Ranovac blizu Petrovca, na vrhu brda živi Jeva. Lepo, prostrano dvorište puno žardinjera sa cvećem; malo groblje sa ružičnjakom. U kući živi sa jednom Rumunkom, što nije neuobičajeno jer mnoge Rumunke rade i udaju se u Istočnoj Srbiji.

Jeva prima u prostranoj sobi sa mnogo ćilima, malim oltarom sa ikonama i zidovima načičkanim crno-belim porodičnim fotografijama. Vikala je i psovala kao i mnoge Vlajne, a bila je posebno osorna prema ženama. U sobi je glasno tandrkao televizor sa kojim se stalno nadvikivala, a pošto je imala slab sluh, svi su vikali u glas. Šutirala je psa koji se motao oko nogu posetilaca.

Gosta je posadila na mali tronožac i uputila ga da kažiprstom, zajedno sa njom, drži za kuku malu bibliju sa belim omotom i velikim crvenim krstom na sredini. Ako bi se “knjiga” nakon postavljenog pitanja okrenula na levo, odgovor bi bio “ne”, desno “da”. Na vlaškom se obraćala Devici Mariji i prekrstila se nad njenom ikonom. “Majko božja, tebe se molim i tvoji duhovi, da nam kažeš za…”

“Da li je on zdrav od boga? Da. Da li ima prokletstvo od oca? Ne. Da li ima napušteno groblje? Ne. Da li ima bližnji od roda da su bez daće? Ne”, rutinski je govorila.

“Da li ima čini na njega? Da. Od kad ima čini na njega? Jednu godinu. Dve godine. Tri.” Knjiga se okretala dok nije stala na određenom broju. “Na kom su jeziku čini načinjene? Na vlaškom, na rumunskom, na ciganskom – na arapskom i kod odže. Koliko žena zna za te čini? Jedna, dve, tri. Da li su to dve sestre? Ne. Dve prijateljice? Da. I ćerka od jedne? Da.”

Posle dramatične pauze, pitala je:

“Majko božja, tebe se molim i tvoji duhovi, da li je svezan? Da. A koliko je svezan? Jedanput. Dvaput. Triput. Četrput. (…) Devetput. Majko božja, tebe se molim i tvoji duhovi, kad je odža poslednji put bajao? Jedna mlada nedelja, dve, tri, četiri. U petu mladu nedelju poslednji put je bajao.”

Pošto je dijagnostikovala problem, prešla je na rešenje.

“Da li mu sledi opasnost od traktora, od motora, od motorne testere? Ne. Da li su mu nešto turili u pivo, u sok, u vodu, u crno vino? Da. Da l’ mu dali mozak od besnog psa, od svrake, od ovce koja se ne drži u čopor? Da. Da l’ ga svezali za smrt? Ne. Da l’ ga svezali da nema nikakvu vezu sa ženom? Da”, završila je ponosno.

Naravno, ona će moći da ga oslobodi bajanjem, ali samo ako dođe još jednom, sa potrebnom magijskom opremom: “Da doneseš jedno kilo vode tekuće, od česme da bude dobra za piće; jedan prut vrbov; jedan konac beo nemeren onoliko koliko raširiš ruke; jedno kilo vode gde se sastaju dva potoka; malo pare i tri majice, majice da budu bele”, diktirala je i dodala posle kraćeg razmišljanja: “Voda ispod vodenice da se baje u devet flaše, vunica debela ili bela u dužini tvojoj, i devet zavezuljataka koncem kojim je bio vezan vinograd ili paradajz.”

Na kraju seanse, Jevinu osorost magično je istopila novčanica od hiljadu dinara.

Razgovor sa mrtvima

 Nadaleko čuvena Mila je jedna od poslednjih žena koje padaju u trans – jednom godišnje, na Duhove. Tada svakome ko dođe služi kao medijator za razgovor sa mrtvima i proricanje budućnosti.

Njena kuća je takođe u brdu, u seocetu Crnajka, ušuškanom u zelenilu. Red automobila, čekanje i uplakani ljudi koje tišti neka teška muka. Ulazilo se u dve ture – prvo na razgovor sa živima, svi prisutni redom, a potom sa mrtvima, sa svećom. Oba puta se ostavljao novac.

Ispred kuće bilo je tridesetak ljudi. Jedna žena je šapatom, kao da se plaši da će razbiti okultnu atmosferu, ispričala da dolazi drugi put. Govorila je kako se prilazi Mili, sa fascinacijom uobičajenom kod redovnih mušterija vračara. Oko druge žene su se okupili radoznalci. Pošto je izašla od Mile, kroz jecaje je ispričala svoju priču. Sina su joj ubili u šumi i njegovu smrt proglasili samoubistvom. Ona je poznavala svog sina, znala je da se on nikad ne bi ubio; on joj je to preko vračare potvrdio.

Prizor u sobi podsećao je na seoske sahrane. Mila je ležala na krevetu posuta narodnim darovima i novcem. Kod pravih vračara, svako daje koliko ima ili koliko hoće. Oko nje su sedele komšike koje su sprovodile ljude; i pored želje da izgledaju svečano i ozbiljno, potkrao bi im se poneki osmeh.

Mila je prevršila osamdesetu godinu. Potpuno u crnini, imala je poluosmehnut, blažen izraz, a poplavele usne bile su oivičene belom penom. Neutralnim glasom govorila je velike i teške stvari, kao da je samo posrednik nečega što dolazi van nje. Čim bi rekla ono što je smatrala konačnim, rukom bi pokazala da se odstupi.

Kažu da bi žene koje padaju u trans, kad bi se vratile iz tog stanja, fizički potpuno onemoćale. Mila je počela da se krsti i mrmlja nešto na vlaškom. Lako se povratila, i dalje sa osmehom.

Kult mrtvih

Ljubica je sahranila unuku. Prevršila je sedamdesetu, ali izgleda mnogo starije. Njen muž deluje kao njena senka. Stidela se što smo kuću zatekli u rasulu. Očigledno siromaštvo nagrizalo je sve. Živi u zapuštenom dvorištu sa usahlom baštom. Na kapiji znak “Pazi se psa” i gomila mačaka. Oronula jednospratnica u ciglama, sve u nabujalom zelenilu. Iz betona i zidova izviru trava i divlje cveće.

Ljubica je prava pripovedačica. Kada je počela da priča, na uspavanom staračkom licu nazirala se nekadašnja lepota. Lako je mogla biti seoska lepotica. U pripovedanju su najviše pomagale zelenkasto-ljubičaste oči.

Odmah je rekla da ne veruje u stare bapske priče i da pravih Vlajni više nema. Imala je osmoro dece i devetnaestoro unučadi. Unuka Jovana ubijena je tu, ispred kuće. Neki momak pregazio ju je kolima. Nikad mu nije suđeno. Imala je samo četiri godine.

Ona je “puštala” unuki sahranu. Opisala je kako je pripremila novo belo dečje odelce, koje joj je namenila da nosi na onom svetu. Spremila je unukinu omiljenu pitu sa višnjama, isto namenila “da ne bude gladna na onom svetu”. Sto u dvorištu gde se stavlja sve što mu može zatrebati na onom svetu, napunila je igračkama. Pravila je obredne kolače, “zavete”, set hlebova koji na stolu oponašaju položaj ljudskog tela u kovčegu.

“Dole, pustili smo vodu na potoku”, objasnila je pokazujući dolinu ispod kuće. Napravile su četrdeset čvorova na koncu od vunice, pa su ga dve žene rastegle preko potoka, a jedna devojčica zahvatala je vodu i sipala preko konopca, pedeset puta, “da ne bude žedna na onom svetu”. Na kraju je svaka žena povukla sa svoje strane i čvorovi su se razvezli, “da joj se duša odveže od ovog sveta”.

Pošto je umrla bez sveće pored uzglavlja, što kod Vlaha znači da je umrla “u mraku”, Ljubica je, zajedno sa posebno obučenim ženama, napravila za Jovanu rajsku sveću, noć pred sahranu. Sveću je stavila na “glavu”, posebni obredni hleb koji predvodi posmrtnu povorku, da bi pokazala Jovani put u raj.

Na sahrani, u kapeli, Ljubica je videla osu. Letela je oko sveće. Odmah joj je to bilo neobično. Potom je ta osa uletela u njihov auto. Godinu dana kasnije na pomani, daći u sećanje na preminulu unuku, videla je istu tu osu. “Letela je oko uha mog zeta, a nije ga ubola”, rekla je značajno Ljubica. Na svakoj sledećoj pomani videla je leptira koji se vrteo oko kreveca njene unuke.

Nekrštence, decu koja su umrla pre nego što su krštena, sveštenik ne može da opoje. Njihove duše borave na bezvodnom i pustom delu “livade u nekoj dalekoj šumi”, kako Vlasi zamišljaju onostrani svet. Ljubica to nije znala, ali je naslućivala.

Leptir joj nije dao mira. Nešto joj je govorilo da običaji nisu upokojili dušu njene unuke, imala je utisak da joj Jovana nešto poručuje. Sanjala ju je jedne noći i nakon toga je otišla kod Tanje u Negotin, koja je gledala za mrtve.

Preko nje, Jovana joj se obratila: “Bako, ja sam bila leptir, i ja sam bila osa, i sve imam od tebe, bako, imam i vodu, i vatru, i igračke. I reci mami da više ne nosi crno, i da ne plače na mome grobu, nego neka skine sa police video sa moga rođendana i ponovo ga pogleda, i ponovo se smeje”, prisećala se unukinih reči Ljubica. Dodala je, dok su joj se oči širile u neverici: “Kako je to Tanja mogla znati, i to za leptira i to za osu…”

Nije umela da objasni zašto je za unuku radila to što je radila: “Valja se tako, tako se prenosi sa kolena na kolena.” Ljubica je sve to pričala mirno, staloženo. Vlasi žive sa svojim mrtvima.

Vratiće se mrtvi

U Donjem Lugu, zaseoku na putu do Majdanpeka, govori se vlaški. Iza slabašne drvene kapije koja je teglila umrlice i svu bol na njima, krila se minijaturna kuća Milice Kušljić, žene koja je poslednja obavila obred crne svadbe.

U kući punoj ćilima, ćebadi, mnogo porodičnih slika i uspomena, osećao se miris starih ljudi. Šporet je bio založen. Milica je oličenje svoje kuće. Mala, sva skupljena od tuge. U toplom danu nosila je vuneni prsluk i pantalone. Priča se da se propila, da ne prima nikoga. Svi su joj umrli, ostala je sama. Ipak, goste je dočekala ljubazna, draga starica koja se osmehivala kroz suze.

Suze su tiho pratile njenu priču. Sve vreme je stajala i govorila, videlo se da je ovu priču mnogima ispričala, ali da je svaki put patila kao da je prvi. Njen sin je imao dvadeset i četiri godine, verenicu, studirao je.

“Bio je lep, visok i jedar, svi su ga voleli.” Naporno je radila da bi mogla sve da mu obezbedi. Bio je u vojsci kada je hitno doveden u Klinički centar u Beograd, počeo je da kopni. Bila je očajna. “Sve sam uradila šta sam znala. Vodila sam ga po svim doktorima i kod svih biljara. Na kraju su ga poslali u Beograd”, pričala je Milica.

Pozajmila je novac da bi mogla da ode za njim, ponela mu je da jede sve što voli. Onog dana kad ga je obišla, delovao je bolje. Poželela je da ostane sa njim, ali nije imala gde. Umro je sutradan, od galopirajuće leukemije.

Kad ga je dovozila iz Beograda, zakačila je crveni konac za traktor, da njegova duša ne bi zalutala na povratku kući. Obasula ga je darovima, oprala i opevala. “Još je bio lep ko lutka”, stalno je ponavljala. Puštala mu je vodu na potoku, u zoru pred sahranu. Njegova sahrana 2004. godine bila je poslednja zabeležena crna svadba.

Da ne bi bio sam na onom svetu, njegova verenica za života postala je nevesta u smrti.

“Bila je dobra devojka, izvinjavala mi se kad se kasnije udala”, napomenula je Milica. Na crnim svadbama, uz pojanje i naricanje, vršeni su i svadbeni običaji. “Svi smo igrali kolo oko sanduka za njegovu dušu”, priseća se Milica.

Sedam sledećih godina pravila je pomane, počevši od dana ukopa, pa preko prve subote, četrdeset dana i polugodišta, do godišnjih pomana. Priredila je i “kolo za mrtve”: na pobusani ponedeljak, celo selo je došlo da igra u kolu koje se ne prekida, oko vatre – “privega”. Velika lomača treba da obezbedi svetlost i toplotu pokojniku na onom svetu, “tamnom vilajetu”, hladnom, pustom i mračnom delu one livade. U tom kolu i pokojnik dolazi da ponovo malo poživi sa svojim bližnjima. “Bio je tu, bio je tu, znala sam…”, ponavljala je Milica.

Iskopala ga je devet meseci posle smrti, da ga sunce kao odašiljač besmrtnosti vrati među žive.

“U podne iskopala sam ga. Još je bio ceo. Još je bio ko lutka. Sunce može da ga prene sa onog sveta. Sunce može da ga oživi”, rekla je Milica sa neoborivom verom. “Da sam sve uradila kako treba, on bi oživeo. Mora da sam nešto propustila u tim običajima. Inače bi bio danas sa mnom.”

  Društvo, magija, Mitologija, Mitologija i religija u Srba, Vlasi