Život u kobajagi filmu

Vudi Alen – Imate li utisak da živimo kao u filmu? Osećate li da ste nalik posmatračima vlastitog života koji se u ovo doba pandemije odvija kao po nečijem unapred smišljenom scenariju? Pada mi na pamet film Vudi Alena “Purpurna ruža Kaira”, gde se događa nešto suprotno.

Ukratko. Sesilija je konobarica koja je nezadovoljna brakom sa suprugom Monkom. Razočarana u posao, ali i u supruga, ona traži utehu odlazeći u bioskop gde nakon jednog gledanja filma “Purpurna ruža Kaira”, počinje da dolazi svakog dana. Junak filma je Tom Bakster koji jednog dana odluči da napusti ekran, izađe iz filma i priđe Sesiliji u stvarnosti. Sesilija ubrzo shvata da je Tom jedno romantično biće i da je u stvari zaljubljen u nju. Tom nije svestan realnosti, kakav je život van filma i bla, bla…

Čini mi se da se kod nas dogodilo suprotno. “Mi smo ušli u film” koji će se, po svoj prilici pretvoriti u seriju.

Dok smo samo posmatrači, Lakan primećuje da se ego (ličnost subjekta) određuje identifikovanjem sa slikom drugog, za drugog i preko drugog. Usled neprestanog identifikovanja, ego je od samog nastanka osuđen na obmanu. Mi se dakle, poistovećujemo sa likovima i njihovim akcijama. Uživljavamo se u likove koje pratimo, uživajući u “obmani”, jer smo ipak svesni da kao što kaže Kristijan Maz , zbog zamračene sale, prekida motoričkih radnji, gledalac postaje neka vrsta voajera i mi smo toga svesni. Po Sartrovoj tezi slika je definisana kao proživljeno prisustvo i stvarno odsutstvo.

I to nam je jasno, pa čak i kada nam radnja filma izazove suze, obrišemo ih napolju, bez obzira na to što, kao što primećuje Etjen Surio, gledalački čin traje i nakon završetka projekcije. Stvarnost koju opažamo u formi slika rađa se kasnije, kao sećanje, ili kao slika slike. Žan Luj Bodri ukazuje na analogiju između ogledala i ekrana. U filmu, gde su scene nasilja česte, gledalac se identifikuje i sa napadačem i žrtvom.

Problem je nastao u ovo doba pandemije, gde se osećamo istinski napadnutim, a u isto vreme postajemo i napadači, sa snažnim utiskom da nam sve ovo neko režira i da su glavne uloge podeljenje. Kada bi Vudi Alen ovo režirao, pričam o Srbiji (ladno se odnosi na ceo svet), glavnu ulogu bi dodelio Silvesteru Staloneu koji bi tumačio lik Kona (fizička sličnost je zapanjujuća), i igrao heroja koji se bori protiv vanzemaljaca (virusa) u napadu na Srbiju. Kisić – Tepavčević je Anđelina Džoli, njegova desna ruka, operativac (ili kako je sada politički korektno “operativka”) koja izvršava zadatke gde normalan ne bi ni nogu stavio, i hrabro istura svoja junačka prsa. Naša heroina, uleće u akcije jer slepo veruje u Stalonea (Kona), latentno je zaljubljena u njega (Vudi Alenov, dramski momenat). Zatim, imamo “nadređene“.

Vučić igra, hm… Vučića (jer ne postoji bolji glumac), koji je stvarno zaljubljen sam u sebe (ovo je novi dramski momenat) i koji pomaže našem Silvesteru. Doduše, On više ometa preko svoje leve ruke Brnabićke, (igra je Bred Pit), praveći više štete nego koristi… Glavni negativac je Bil Gejts, igra ga (ko drugi) nego Džek Nikolson. Taj Bil-Džek se prodao zlim vanzemaljcima , sa svojom armijom (12 majmuna) i bla, bla…. Imamo i anti-vaksere (da bi akciona drama bila potpuna).

Njihov šef je Nestorović, igra ga Stiven Sigal, koji otkriva “Sveti gral” u nekoj pećini u Homolju, gde mu slepa vračara, govori da će, ako ode u Milano (ako je žensko) biti zaštićen od vanzemaljaca (virusa). Tu je i kilava “opozicija”, u filmu, tužno-smotana organizacija, pa “Žene u crnom”, pa borci za ekologiju… i bla, bla. Sad na sve to, zamislite jednog malog čoveka, koji upada u ovaj tragi-komični film (može to biti svako od nas), a sve po oprobanom receptu Holivuda. Pojedinac u borbi protiv sistema, protiv korupcije, zlih kompanija koje uništavaju životnu sredinu, i koji bi trebalo da bude pozitivan lik, ubeđen da to jeste. U isto vreme igra i žrtvu i napadača.

U “Purpuroj ruži Kaira”, sa ekrana je sišao samo jedan “lik”. U ovom spektaklu, svako je u svom filmu. JA, recimo u mom, idem da popijem “Ivermektin” (daje mi nadljusku zaštitu, osećam se snažnim kao konj), zatim ću da pobijem hiljade protivnika na Fejsu, opaliću hitac na Tviteru direktno u Stalonea-Kona, tek da mu pokažem da neće on sa mnom da se zajebava, baciću jaja na mural (kao Boško Buha), zatim idem da štitim reke po celoj Srbiji, poješću sendvič na Vučićevom mitingu (da bih se okrepio), pre nego odem da se testiram protiv virusa (koji ne postoji).

Šta se dešava u vašim filmovima???

Uostalom tako je bilo i našem običnom životu. Lako smo nalazili primere, koje ćemo da sledimo. Prijala nam je ta “obmana”, još više ako je gledamo preko ekrana. Problem je nastao (planetarno) kada je naš život postao nezamislivim. “Nemoguće da se MENI ovo dešava, proći će, ja ću se provući, vakcinisan sam i nedodirljiv, virus ne postoji, svetska zavera…” i svašta još nešto što nas zbunjuje i prosto nam govori da više nemamo kontrolu nad svojim životom, nego je on predat u ruke nekom ludom režiseru.

Autor kolumne:Vojislav Radojković

Izvor: Fokus vesti

P.U.L.S.E

  Društvo, Film, Fokus vesti, Vojislav Radojković, Vudi Alen