Zlatni kraj – motiv prirode u Distopiji

Zlatni kraj – motiv prirode u Distopiji

Distopijsku književnost karakteriše tematika totalitarizma, suprostavljena životu i svemu što on predstavlja. Nasuprot takvim tendencijama u ovoj literaturi se neretko pronalazi motiv prirode kao kontrast opresivnim mehanizmima tiranskih vlada i autoritarnih društava. Za paradigmu ovakvih slika se može uzeti Zlatni kraj (u originalu The Golden country), imaginarni predeo u Orvelovoj 1984. nastao u mašti i snovima glavnog lika Vinstona, kao praotisak nekog drugog vremena. U samom romanu prikazan je kao pašnjak:

Odjednom se vide kako stoji na mekoj utrini, u letnje veče kad sunčevi zraci pozlaćuju zemlju. Predeo koji je posmatrao toliko mu se puta vraćao u snovima da nikad nije bio sasvim siguran da li ga je video ili ne i na javi. U mislima, kad je bio budan, nazivao ga je ‘zlatni kraj.’ To je bio stari pašnjak koji su zečevi sav obrisali; preko njega je vijugala putanja, a naokolo se ovde-onde videli krtičnjaci. U nazubljenoj živici na suprotnoj strani poljane, brestove grane su se blago povijale na povetarcu, a lišće je, gusto kao ženska kosa, jedva primetno treperilo. Negde u blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potočić u čijim su se virovima ispod vrba igrale sićušne ribice.

Opis sunčanog pejzaža punog života je univerzalna slika vitaliteta prirode kao izvora održanja ljudskih bića nasuprot sivilu jednoumlja i potpunog nadzora orvelijanskog sistema. Zlatni kraj, predeo koji u glavnom liku ocrtava životne sile je i neki oblik izgubljenog raja, na vreme kad je eventualno bio srećan, a čega se ni sam seća najbolje.

Zlatni kraj obuhvata u sebi arkadijski arhetip idiličnog, bujnog krajolika divlje prirode. Erik Artur Bler je svoje književno ime uzeo po engleskoj reci Orvel iz Istočne Anglije. Ovaj region je poznat i po Konstablovoj zemlji, nekolicini predela ovekovečenih u delima romantičarskog slikara Džona Konstabla. Njegova najpoznatija i umetnički najuticajnija slika Kola sa senom je reminiscencija na detinjstvo pre industrijske revolucije, idilični momenat protivstavljen ekološkoj degradaciji prouzrokovanoj ovim ekonomskim i društvenim promenama. Nesvakidašnja povezanost dvojice stvaraoca sa engleskim, pastoralnim krajevima pokazuje motivaciju na izuzetno slične sadržaje u različitim epohama i umetnostima.

Predeo sličan snolikom Zlatnom kraju je mesto prvog erotskog naboja između Vinstona i Marije, ono je prostor ostvarenja ljubavi i slobode. U središtu dešavanja, totalitarnoj državi Okeaniji, zabranjen je seks, nedozvoljena je ljubav u kojoj se uživa, na svaki način se sprečava punoća ljudskog bića, zbog toga naslovna sintagma ima simbolički značaj.

Borislav Pekić, svoje delo 1999. posvećuje Orvelu i preuzima koncept Zlatnog kraja, gde u samoj knjizi citira deskriptivni odlomak i onda koristi njegove elemente kao deo priče. U odnosu na 1984., Pekić za nosioce opresivnih tendencija stavlja robote, na prvi pogled savršene, mašinske dvojnike čoveka, ali odmetnute i iskrivljenog ljudskog lika, u koje je utkano sve što je antipod humanom. Taj dualitet ukazuje na emanaciju otrgnutu kontroli i ispoljavanje onog najgoreg od tvorca po čijem liku je napravljena. Štaviše i životinje na pašnjaku Zlatnog kraja su simulacija života i veštačka su tvorevina. Pekić razlikuje čoveka od robotskog i po neizvesnosti, sve što je ljudsko nije determinisano.

U većem delu se opisuje borba sa prirodom, uništavanje flore, faune, zemlje, vode i svega vezanog za bios:

Nemilosrdnim iskroišćavanjem isrpljena zemlja hemikalijama je naterivana da i dalje daje plodove sve dok ne postade bolesnik u komi, koji se u životu održava mašinama, ali drugi život ne može proizvesti. Živeći u bunilu, zemlja je pljuvala plodove koji su trovali ljude i izazivali nepoznate bolesti. Životinje su, najpre, podeljene na štetne i korisne; štetne-uništene, a korisne podeljene na one za rad i one za uživanje, pa prve ubijane radom, druge lovom dok, osim po sve ređim zoološkim vrtovima, usamljenim farmama, i zaboravljenim utrinama nije ostalo nešto veštačkim ukrštanjem unakaženih pasa, mačaka, zlatnih ribica, kanarinaca i papagaja. Šume su krčene da na planetu stane što više ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive. Iz suvog neba se magnetnim poljima izvlačila kiša, ali ona je bila zatrovana kiselinom i kroz nju se išlo s maskama od gaze preko lica. Vazduh je gušen teškim smradom napretka koji je pretio da se preseli i izvan sunčevog sistema.

Tada, čovek, kao subjekt nestaje i prepušta pozornicu postojanja hibridnim stvorenjima, mutiranim bićima koji se neumitno približavaju mašinskom, robotizavanom.

Ovde je Zlatni kraj poslednji izraz otpora, a obrisi autentičnog ljudskog bića nalaze se na razvalinama duha vremena čije postojanje bledi, izgledajući tanko, poput skrame daha na ogledalu.

U jednoj od prvih tačaka distopijske književnosti, romanu Mi Jevgenija Zamjatina, motiv prirode i Zlatnog kraja je prikazan na negativan način, iako je suprostavljen rigidnom etatizmu oličenom u Jedinstvenoj državi, vođi Dobrotvoru i ljudima čija su imena brojevi. Sukob sa prirodom takođe je istaknut i okrutan, do te mere da se sećanje na nju i slobodu doživljava sa gađenjem. Civilizacija je tzv. Zelenim zidom odvojena od prirode, a potpuno sintetičko okruženje od večnog stakla, kako ga zovu, daje neku vrstu sigurnosti od nepredvidivosti divljine:

Proleće. Iza Zelenog Zida, s divljih nevidljivih ravnica, vetar nosi žutu medljanu prašinu s nekakvog cveća. Od te slatke prašine usne se suše – svakog ih trenutka oblizuje jezikom – i mora biti da su zato slatke usne kod svih žena koje susrećeš (i muškaraca takođe, naravno). Dakle, to smeta da se logički misli.

Ali kakvo je nebo! Modro, neiskvareno ni jednim jedinim oblačkom (kako su divlji ukus imali drevni ljudi ako su njihove pesnike mogle da nadahnjuju ove besmislene, nehatne, glupo ustumarane gomile pare). Ja volim – uveren sam, neću pogrešiti ako kažem: mi volimo – samo evo ovakvo, sterilno, besprekorno nebo.

Ovaj distopijski svet se podudara sa vizijom Manifesta futurizma, italijanskog književnika Marinetija. Diveći se tehničkom napretku, izlaže ideje o društvu koje funkcioniše u taktu mašina. Protagonista D-503, ima odlike antijunaka, osobe odvojene od prirodnog, opčinjene veštačkim svetom u kome živi i otpadnika od svega onog dobrog i zdravog što čini izvorno čovečanstvo. Vazduhoplovni inženjer po struci, posmatra sve kroz brojke i proračune i potpadao bi u kibernetski tip modernog čoveka, po karakterološkoj klasifikaciji Eriha Froma, okrenut beživotnom, ali i nauci i tehnici do obožavanja.

Uz motiv prirode se pojavljuje tipski lik dobrog divljaka (bon sauvage u francuskoj literaturi, a noble savage u engleskoj) preuzet iz Rusoove knjige O poreklu i osnovima nejednakosti među ljudima, a oslikava prirodno stanje ljudskih bića, pre države i civilizacije. Predstavljen je u vidu pobunjeničke organizacije Mefi i svih onih koji žive van Zelenog zida i imaju maljavost kao neki atavistički relikt prošlosti. Poredeći ih sa životinjama, D-503 im zapravo daje konture autentičnih pripadnika ljudske rase.

Zamjatin izlaže jedno sumorno predviđanje u šta će se čovek pretvoriti, jer je u neprestanom ratu sa prirodom, ali i sa samim sobom.

U istaknutoj, književnoj distopiji Vrli novi svet siže nije oslikan kroz nasilnu tiraniju, već tzv. diktaturom bez suza: društvo u potpunosti pod uticajem tehnokratskih elita gde je svaki segment življenja određen i isplaniran naukom i tehnologijom, bez upotrebe nasilnih metoda. Postoji jedna, Svetska država, civilizacijski entitet i poput romana Mi pojavljuje se tip dobrog divljaka, istim imenom nazvan Džon Divljak – suprotnost, veštački stvorenim i odgajanim ljudskim jedinkama. Dolazi iz Rezervata, oblasti odvojene od Svetske države, gde ljudi žive bez upotrebe modernih tehnologija, a u njemu nalazimo motiv prirode kroz uobičajen opis predela američkog zapada: kanjoni, pustinje, planine, divlja fauna i nezaobilazne Indijance. Autor Oldos Haksli je akcenat dao više na dobrog divljaka nego na predeo, jer dolazak Džona u civilizaciju pravi zaplet i pokreće lavinu tragičnih događaja.

Priroda ne mora biti lajtmotiv, ali se na posredan može podvući suština njene snage i obnovljivosti iz koje se crpi energija potrebna da se ispuni funkcija protivteže distopiji. Ovakav sklop ima i Farenhajt 451 Reja Bredberija, knjiga o knjigama kao državnom neprijatelju broj jedan, vatrogascima koji ih pale i glavnom liku Gaju Montagu – monomit o njegovom preobražaju od negativca do junaka. Montagova katarza, odricanje od uništavanja knjiga i bekstvo pod okrilje šume, među knjiške ljude, štiti ga od sigurne smrti, a i čitavu otpadničku, akademsku zajednicu od posledica kasnijeg bombardovanja. Robinhudovski se kriju iza zelenila, čuvajući u svojoj memoriji najveće blago – knjige.

Mali čovek u neprimetnoj, sizifovskoj borbi protiv bezličnog sistema je pomalo neobična potka romana Pećina Žozea Saramaga u odnosu na druge knjige ovog žanra. Grnčar Siprijano Algor, nosilac priče, želi da živi mirnim, seoskim načinom života. Priroda je predstavljena kroz tihu jadikovku, motiv predela nije konkretizovan, već prikazan kroz degradaciju. Krajolik u knjizi koga zovu Zeleni pojas nema u sebi divlju prirodu, već su plastenici i pomoćne mašine za održavanje. Prilikom prve selidbe Siprijano traži kroz prozor vozila neki delić netaknute okoline, a vidi samo obrađeno zemljište i plastiku. Nastanjuje se u gradu iz koga ubrzo odlazi, videvši da tu nije njegov život. On je, zapravo, u potrazi za Zlatnim krajem.

Različita posmatranja problema totalitarnog i distopije dovode do istog zaključka da je ključ duboko u ljudima, jer samo oni mogu povezati odmetnuto društvo sa prirodom, socijalno sa ekološkim. Zlatni kraj je idealizovan doživljaj prirode, ali i simbol potrebe da se sačuva, da bi čovek živeo u zdravoj, čistoj sredini, ali i slobodnom društvu, u harmoniji sa sobom i okolinom.

Za P.U.L.S.E Spasa Vidljinović

Literatura:

Džordž Orvel, BIGZ, prevod: Vlada Stoiljković

Borislav Pekić, Laguna

Mi, Jevgenij Zamjatin, Izdavački zavod Jugoslavija, prevod: Mira Lalić

Vrli novi svet, Oldos Haksli, Kosmos, prevod: Vlada Stoiljković

Farenhajt 451, Rej Bredberi, Pegaz, prevod: Vlado Opačić

Pećina, Žoze Saramago, Laguna, prevod: Jasmina Nešković i Jovan Tatić

O poreklu i osnovima nejednakosti među ljudima, Žan Žak Ruso, Filip Višnjić prevod: Radmilo Stojanović

Anatomija ljudske destruktivnosti 2, Erih From, Naprijed, prevod: Gvozden Flego i Vesna Marčec Beli

Forever England, The Guardian, Jonathan Jones, 12 July 2001.

Manifest futurizma, Filipo Tomazo Marineti