Žoze Saramago – Godina smrti Rikarda Reiša.

Ovo je jedno od kultnih dela nobelovca Saramaga koje ga je proslavilo. Roman predstavlja neku vrstu omaža posvećenog velikanu portugalske i svetske poezije Fernandu Pesoi, pisanog na specifičan Saramagov način – njegovim dugim rečenicama, nekad od po pola stranice, bez mnogo interpunkcije, u kojima se mešaju dijalozi, pripovedanje i komentari autora i unutrašnja razmišljanja junaka priče. Bez obzira na dužinu rečenice i digresije, kroz koje provejavaju autorovi specifični humor i ironija, čitalac se relativno brzo navikava na Saramagov upečatljivi stil. Početna slika Lisabona pod teškom kišom ostaje u sećanju:

Priča je, koliko jednostavno toliko i neobična. Nakon što je čuo za Pesoinu smrt (1935), Rikardo Reiš, lekar i pesnik, rešava da se nakon 16 godina života u Brazilu vrati u Lisabon. Živi prvo u hotelu, posećuje Pesoin grob, iznajmljuje stan i pokušava da obnovi svoju lekarsku praksu. Usput, Reiš se zaljubljuje u mladu lepoticu sa paralisanom rukom Marsendu i ulazi u dužu vezu sa sobaricom iz hotela Lidijom koja ostaje trudna. Neobičnost priče se sastoji u činjenici da je jedan od likova romana duh Pesoe – pokojnika, koji se s vremena na vreme iznenada pojavljuje pred Reišom – njihovi dijalozi i ćaskanja su možda najduhovitiji delovi knjige. Kako saznajemo od samog Pesoe, mrtvima treba vremena, tj. devet meseci (koliko i da se čovek rodi) da potpuno napuste ovaj svet. Istovremeno, čitalac (u načelu) zna da je Rikardo Reiš u stvari jedno od imena (hetronima) F. Pesoe, pesnika sa više likova u sebi, koji je svakom od svojih „ja“ stvarao posebnu životnu biografiju, kao i poseban pesnički stil.

Reiš je tako u Pesoinom svetu pesnik klasičnih oda u antičkom duhu, na distanci od svakodnevnice, pa se njegovi stihovi često pojavljuju upleteni u rečenicama romana, nekad naglašeno, nekad diskretno („mudar je onaj koji se zadovoljava prizorom sveta“…“sam si niko to ne zna, ćuti i pretvaraj se“….“lađa na koju se nismo ukrcali, to je lađa našeg putovanja“…“samo jedna nepromišljena žalost zastaje na tren na pragu moje duše, pogleda me i prođe, smešeći se…“ i dr). Tako je stvarni pesnik u Saramagovom romanu samo providni duh koji postepeno bledi i nestaje, dok je njegov fiktivni heteronim – glavni lik priče i, bar jedno vreme, čovek od krvi i mesa, koji čak uspeva da Lidiju (žensko ime koje se inače pojavljuje u Reišovim-Pesoinim pesmama) učini trudnom.

Saramago nas tako u romanu vodi kroz svet koji je, s jedne strane krajnje realističan (opisi Lisabona kroz koji šeta Reiš, Portugal pod diktaturom, odjeci španskog građanskog rata i porasta nacizma u Evropi, levičarska pobuna mornara, masovno hodočašće u svetilištu Fatima…), ali u kome s druge strane, kao ni u životu, ne postoji jasna granica između stvarnosti i fikcije, stvarnih ljudi i njihovih senki, pojava i njihove suštine – jedna vrsta magičnog realizma na Saramagov način. Roman takođe predstavlja i neku vrstu implicitnog dijaloga između Saramaga – levičara i socijalno vrlo angažovanog pisca, sa Pesoom i njegovim heteronimima, uglavnom ličnostima desnice i „patriotama“ (kao u čuvenoj Pesoinoj poemi „Poruka“), pesnički i građanski često vrlo udaljenim od socijalne svakodnevnice i problema i bede pertugalskog društva u vreme Salazarove diktature.