Артур Рембо – Земаљски гласник

Elle est retrouvee.

Quoi? – L’Eternite.

C’est la mer allee

Avec le soleil.

Arthur Rimbaud: l’Eternite

Нађосмо је опет. – Кога?

Вечност изгубљену.

То су мора што се крећу

Са ватром сунчевом.

Артур Рембо: Вечност

Рођен је у Шарлвилу, у Арденима. У његовим биографијама налазимо да је растао без оца, уз деспотску мајку. До неког доба, био је узорно дете, више него послушан син и одличан ђак (похађао је гимназију у свом родном месту, у којој му је било омогућено да полаже испите како би прешао у следећи разред). Његове ране поетске фантазије откривају наличје детињства у провинцијском градићу које споља може изгледати као идила. Једна од његових раних поема, а то није случајно, посвећена је сирочићима. Име тог даровитог детета је Артур Рембо (пуним именом: Jean Nicolas Arthur Rimbaud).

Брилијантни гиманзијалац чији су састави награђивани и штампани стиче наклоност свог професора књижевности, с којим ускоро почиње да се опходи као са себи равним. Нагло духовно сазревање Рембоа има за последицу и све веће осамљивање; изгледа да је то и његова књижевна судбина. Из тог времена остаће упамћени и његови латински хексаметри и анегдота која их прати.

Деран из Шарлвила. Бог пубертета

Анегдоте о „генијалном дерану из Шарлвила“ заправо су многобројне и чине читав низ усмених легенди, веровања и предања. Оне су и неодвојив део оног што данас називамо „митом о Рембоу“. Према једној од њих, одмах по рођењу он се наводно откотрљао из колевке и отпузао према вратима. Она са испита из латинског је више веродостојна: током испита дечак је спавао или се претварао да спава. На питање професора зашто не пише свој задатак, одговорио је да не може јер је гладан. Овај је позвао школског послужитеља, који се за неко време вратио са корпом у којој се налазила шунка, маслац, хлеб и пиво.

Док су остали ђаци писали, он је јео, с очигледним задовољством, не обазирући се на време и изазивајући нервозу професора. Када је завршио с оброком, у преосталих четврт часа почео је да махнито пише своје хексаметре на латинском. Предао их је у последњи час. Били су написани без грешке.

Песма „Ковач“ инспирисана је једним историјским догађајем: 20. јуна 1792. краљ Луј XVI, пред гомилом окупљеном на Тиљеријама, ставио је на главу црвену капу санкилота (датум „око 10. августа“, који је забележио Рембо, погрешан је). У Рембоовој песми, краљу се обраћа ковач громком тирадом из које проговара сам дух побуне. Овде није у питању неки политички став; ускоро ће се видети да то није побуна против „биготне мајке“ или малограђанске средине у којој је одрастао, побуна против друштвених и уметничких конвенција свог доба, па чак ни побуна против неправедног друштвеног поретка или против самог друштва. Пре је реч о побуни против свега тога заједно; о побуни као таквој. Доба његовог духовног одрастања су последње године Другог царства. Његово духовно сазревање одвијало се муњевитом брзином, готово преко ноћи. Тешко је наћи неки сличан пример.

Рана песма „Предосећај“ је песма о бекству и одласку: песник одлази пољем, „боцкан житом“ и „пресрећан као с неком женом“. То је типично рембоовски мотив. Она је, на свој начин, и арпетипска: представља нам песника-скитницу и песника-дерана, подсећајући на један старији, поједнако архетипски случај: онај Франсоа Вијона, скитнице и „песника-разбојника“.

Артур Рембо је на тај начин стекао и један поспрдан епитет: „бог пубертета“. Његова поезија би у том случају била само последица кризе изазване бурним одрастањем. Али то је недопустиво поједностављивање „случаја Рембо“.

Le fou littéraires – безумници од књижевности

Безумници од књижевности („Le fou littéraires“) је термин којим француски културолози називају све уклете песнике и писце, попут Нервала и Новалиса, Бодлера, Рембоа, Лотреамона, Селина, Езре Паунда…  У буржоаској и позитивистичкој култури касног XIX и раног XX века, они су означавали гранични случај, ексцес, патологију, болест. Нешто што се удаљава од норме или је руши, што разара устаљене животне и друштвене форме и књижевне конвенције, усмеравајући нас ка нечем опасном и претећем. Претећем и опасном, наиме, по грађанску културу и њене норме.

Управо лудило, уосталом, захваљујући слабљењу рационалних структура свести, често разоткрива најдубље садржаје психе. У питању су дубоки архетипови, заједнички свима или барем великом броју људи. То потврђују и истраживања из области „дубинске психологије“, историје религија и митологије током неколико последњих деценија.

У међувремену, „књижевни безумници“ су прерасли у истинско мерило и централне топосе савремене књижевности. Њихово безумље је само привидно. С оне стране „здравог разума“, они нам упућују своје важне, премда каткад немуште или недовољно артикулисане поруке. Испод њиховог безумља крију се „кристалне инутиције вечитих сакралних истина које граде основу сваке интелектуалне и психичке норме“ (А. Дугин). Реч је о фундаменталним архетиповима сваког људског бића, које потискује уистину патолошка грађанска култура. Другим речима, управо су ти „уклети песници“ и „безумници од књижевности“ у међувремену постали израз норме и основа сваког психичког и интелектуалног здравља.

Сама грађанска, буржоаска, „позитивистичка“ култура је заправо болест, ментално и психичко обољење, стварна патологија духа.

Метеор који се губи сам и гаси се

Требало би, у најкраћим цртама, подсетити на основне чињенице из биографије Артура Рембоа:

Детињство у провинцијском месту на северу Француске. Одрастање без оца, у сенци строге мајке. Гиманзијски дани, рана даровитост. Први знаци побуне. Рано духовно сазревање. Прва бекства, у Париз и у Белгију. Живот детета или песника-скитнице. Париска комуна и њен пораз. Познанство с Полом Верленом, његовим „сапутником у паклу“ („лудом девицом“), и улазак у париске књижевне кругове, уз одсуство било какве литерарне амбиције. Читање „Пијаног брода“ у тим круговима изазива дивљење и завист. Путовања са Верленом у Брисел и Париз, „саблажњив живот“. „Бриселска драма“, која ће се окончати његовим рањавањем, Верленов одлазак у затвор. Болница. Повратак у родитељску кућу. У селу Рош, на породичном имању, пише своју аутобиографску исповест „Боравак у паклу“, још један део „модерног песничког Јеванђеља“. Наставак лутања Европом. „Илуминације“, најзагонетније од свих његових дела. Одустајање од песништва, „ампутација од поезије на живо“ у двадесет првој години – у доба кад се обично започиње књижевна каријера. Лутања и напорни живот трговца оружјем: Кипар, Аден, Абисинија… У то доба, тврди легенда, стално је са собом носио појас пун златника. Живот у егзотичним крајевима, својеврсно бекство од европске цивилизације. Болест, боравак у марсељској болници, ампутација ноге. Лето проведено у родном Шарлвилу и у селу Рош. Агонија у Марсељу. Смрт у тридесет и седмој години, 1891. Претходила јој је, кажу, исповест свештенику и повратак у католичанство. Ово последње ће снажно оспоравати поједини биографи.

Књижевна репутација, потом и слава, долазе накнадно. Сам песник, треба то нагласити, за њу није био нимало заинтересован. За живота, објавио је само једну књигу, чије је штампање платио из сопственог џепа. Маларме, „отац симболизма“, назваће га „значајним пролазником“ или „метеором упаљеним без другог мотива сем сопственог присуства, који се губи сам и гаси се“. Није ли то неминовност за песника који није хтео бити књижевник и чији је једина девиза „слобода“?

Суд Стефана Малармеа, иначе заговорника концепта „чисте поезије“, који је живео устаљеном малограђанском егзистенцијом, како ће се показати, није био сасвим погрешан. То је јединствена похвала коју Маларме вероватно није имао на уму. С временом ће се око његове личности и дела исплести оно што данас називамо „митом о Рембоу“.

Душа од злата. Ноћ Бога

Шта је то „Ноћ Бога“?

То је „оскудно време“ о коме пева Хелдерлин, оно мрачно или гвоздено доба у коме се више не рађају платонске „душе од злата“, већ „душе од гвожћа“; душе саме по себи бедне, безвредне и безначајне. То су они који неће стећи славу у Хаду (Хесиод).

Златно доба је завршено. Наступила је „Ноћ Бога“ (Gottesnacht): „Бог је мртав“. Из тог света је прогнано Свето. Они који у њему живе то не знају, они не знају шта је светлост и отуда не осећају бол, нити могу да је осећају.

Шта се дешава уколико је душа од злата рођена у гвозденом добу?

„То објашњава бол, трагедију, патњу. То објашњава зашто су ту бол и патња.“

И даље:

„Али, зашто је она рођена? Да ли је то космичка грешка? Или нешто друго?(…) Мислим да је то нешто друго. То није грешка. То је есхатолошка судбина, мисија“ (А. Дугин).

Још нешто треба имати на уму: „Само песници осећају бол. Остали не“.

Бол је последица немогућности да се прихвати свет без Бога и да се прихвати живот лишен Светог. То је могуће јер такве душе носе живо сећање на светлост и на Златно доба.

Песници су гласниџи.

Рембоова есхатолошка мисија се састоји управо у томе: он је та „душа од злата“ и „земаљски гласник“, који је позван да пробуди себи сличне и свима обзнани ужасну истину о животу у доба „Ноћи Бога“. Њена неумољива фаталност је описана у стиховима поеме „Пијани брод“.

„Душа од злата“ поуздано зна шта је светлост и отуда препознаје дубоку ноћ, најгушћу тмину.

Већина ће пречути његову поруку. Постоји, и увек ће постојати мањина која ће је разумети, макар и магловито и нејасно, видећи у његовим речима неку врсту сећања на Златно доба и „баснословну младост“ душе од злата бачене у доба гвожђа.

Мит о Рембоу. Духовни лов

Постоји „мит о Рембоу“. Овај термин припада професору Етијамблу. То је наслов веома исцрпне биографије посвећене овом изузетном песнику, једном од најзначајнијих који су обележили модерно доба.

Мит се заснива на његовом чудесном животном путу и невеликом опусу – опусу невеликом по свом обиму – али који накнадно, у доба кад је песникова мисија већ окончана, доживљава судбину која је јединствена за једно модерно песничко дело: како примећује Никола Бертолино, оно постаје „нека врста модерног Јеванђеља“.

Како је то уопште могуће?

Идеја о сакралности поезије припада неком другом добу. Модерна поезија није сакрална, нити тежи томе. Рембо је и у томе један од изузетака. Овај песник је, иначе, записао следећу реченицу: „Ја облапорно чекам Бога“. Таквим и сличним исказима обилује његово дело.

Његова (песничка) пустоловина је духовни лов, стална и напета потрага у чијем средишту стоји сакрално или грчевито очекивање да ће оно бити изнова пронађено. („Духовни лов“ је наслов једног од његових изгубљених рукописа, а међу изгубљене рукописе спадају и његове „Јеванђеоске прозе“, од којих су сачуване само прве три.)

Да ли је заиста реч о „пустоловини јединственој у историји уметности“?

Последња поглавља његове духовне пустоловине носе наслов „Боравак у паклу“ и „Илуминације“. У овом последњем можемо видети једну врсту поетског и духовног тестамента. Оно је живућа загонетка која не престаје да узнемирава и интригира. „Боравак у паклу“ је горка исповест неког ко је хтео да живи као „златна искра светлости природе“ и да досегне једну готово божанску егзистенцију, и то путем поезије и „растројства свих чула“. Из ње проговара „душа од злата“ бачена у гвоздено доба и „Ноћ Бога“. За њу, међутим, поезија није средство, она сама је „преображај живота“, макар до њега стигли и на чудовишан начин, односно управо тим путем.. О томе сведоче његова „Писма видовитог“.

Гласник који је заборавио своју мисију

„Метеор, који је упаљен без другог мотива сем сопственог присуства, који се губи сам и гаси се“ – на овај начин је песник Стефан Маларме описао појаву „феномена Рембо“ у светској књижевности.

Можда и нехотице, тим речима је Маларме одао дубоко признање песнику и утро пут „миту о Рембоу“, дајући за право ауторима као пто је Марсел Кулон, један од његових раних биографа. Ево Кулоновог важног закључка:

„Појава и настанак Рембоа су јединствен случај који никаква позната чињеница не може да објасни и чија се тајна не може расветлити било чим сличним, проблем чије решење не омогућава никаква природна хипотеза“.

Другим речима, Рембоа и његово дело остаје загонетка, јер не постоји ништа слично, барем не на хоризонту оног што називамо модерном књижевношћу.

Ипак, постоји и оно што можемо назвати мистичким тумачењем песникове мисије, а то је сама суштина „мита о Рембоу“.

„Пролазак Рембоа кроз овај свет једна је од најнеобичнијих пустоловина које су задесиле човечанство“, записао је Жак Ривијер.

То је важна мисао коју треба објаснити. Повест о Рембоу је повест о „земаљском животу Гласника који је заборавио садржину своје мисије“, или повест о „духу вишег реда који је пао у тело једног порочног и страшног детета“. Земаљски гласник, није ли то она платонска душа од злата рођена у гвоздено доба?

Иза њега, на крају, остају његова „свети списи“, а он постаје „прави бог и месија у очима великог дела књижевног потомства“ (Никола Бертолино).

„Боравак у паклу“ је горка исповест онога коме је суђено да живи у „Ноћи Бога“.

„Илуминације“ су његова последња реч; то су „насумични знаци какве оставља Гласник који је заборавио поверену му поруку“ (Ж. Ривијер).

Није ли, међутим, тиме гласник ипак испунио додељену му мисију, преносећи своју узнемирујућу поруку о животу у свету без Бога? Његова мисија је била да пробуди себи сличне и свима обзнани ужасну истину о животу у доба помрачења.

Само мали број ће је разумети, само душе од злата бачене у доба „Ноћи Бога“ (а не душе од гвожђа), осуђене на свој сопствени „боравак у паклу“, чију таму повремено пропара бљесак спасоносне самоспознаје, краткотрајна илуминација, унутрашње просветљење.

Вечност и слобода

Овоме треба додати још неколико важних напомена.

Немогуће је рационалним путем појмити оно о чему пева Рембо. У његовој поезији не постоји политика ни друштво, ниједна ситуација коју бисмо без оклевања препознали, чак и природа задобија нову и раније неслућену димензију. Он је песник Златног доба, у коме „постоји само голи живот, апсолутно сунце, елементи сурове невиности“ (А. Дугин: Све за шта нам је потребна дозвола јесте ропство). Али пред том поезијом „поезија других аутора убрзано нестаје, испарава попут дима“.

Кроз њу не говори појединац, песник као конкретно људско биће, говори неко други, ко нема име ни порекло, можда човечанство или неко незнан. То је порука гласника коме недостаје тело. „Јер Ја, то је неко други“. Реалност о којој је реч је ипак сасвим конкретна, и она припада прошлости или далекој будућности – вечности, „где се мора крећу у сурет Сунцу“.

То непознато биће говори о слободи и загледано је ка хладном Северу, „ка Северном полу, где спава срце Меркура“.

Једине истинске теме овог песника су вечност и слобода.

За П.У.Л.С: Борис Над

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Artur Rembo, Književnost, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Борис Над