„Дневник једног пролећа – 78 дана“ приредила је Адријана Јевтић и у њему сакупила сведочанства људи који су 1999. године били деца или тинејџери и проживели период НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. На 243 странe стало је 109 малих прича у форми дневничких записа особа са различитих крајева земље – од Новог Сада, преко Београда, Крагујевца, Ваљева, Чачка, Смедеревске Паланке, па до Ниша, Косовске Митровице или Приштине.

                       (Дневник једног пролећа, 2021, Прометеј; преузето са: www.prometej.rs)

Песникиња Витомирка Требовац у једној својој песми[1] пише:

увек се ради о детињству

о стварима којих се сећамо

о стварима које се појаве

кад се све друго заборави

(…)

увек се ради о детињству

то је једино чега морамо

да се сећамо

Уколико је то детињство обележио и најважнији догађај новије српске историје, имамо обавезу, како према себи, тако према колективу чијег смо део, да се тог периода сећамо, да о томе говоримо и тако не дозволимо да се заборави.

Ја сам сигурна да се сви сећамо на овај или онај начин тог фамозног 24. марта 1999. (226), почиње један од дневничких записа. Кроз сваку од прича сагледавамо рат и тадашње догађаја кроз дечије очи и примећујемо, у зависности од старосног доба, различите доживљаје и емоције – од страха, збуњености или стрепње, до радости и безбрижности услед неосвешћивања актуелне ситуације, као што наводи једна од нараторки: (…) јер сада када се сетим тог времена осећам много већи страх и језу којих нисам била свесна са својих 13 година (96). Писање и сакупљање сећања и материјала објављених у дневнику изискивало је зарањање у најранија и трауматична сећања, што истиче и приређивачица издања када говори о поносу на сваког појединца који је скупио снаге да поново откопа оно што је потиснуто у сваком од нас (5).

Једно овакво издање наводи нас на питање колико су мале „мале приче“? Мале приче, не по обиму, већ приче индивидуа, у овом случају – приче деце или тинејџера. Колико је релеватно за један колектив, за колективни наратив одређеног дискурса, за колективно памћење одређеног догађаја, осветлити место индивидуалног и личног памћења одређене групе? Читањем и промишљањем датих прича чини се да је то од круцијалног значаја за реконструкције трауматичних догађаја, какав је рат. Пролазећи кроз огољене, интимне исповести и редове трауматичних сећања, какве су реченице:

и сада после двадесет година још увек могу да чијем њихов звук (25), 11. јун 1999. је најсрећнији датум у мом дотадашњем животу, јер ми се тога дана отац жив и здрав вратио са ратишта (50), дане који су требали да буду весели и без брига проводили смо у страху и са сузама (60) или то је година када сам кренула у школу, али и година када сам, иако тако мала, схватила да се не плашим своје смрти, већ само својих ближњих (154),

не можемо а да не осетимо тугу и да се не запитамо над овим, можда само по старосној доби, дечијим мислима. Оно што је неоспорно је да су то мисли и бриге одраслих и мисли генерација које су прерано одрасле, јер су доживеле и проживеле догађаје које кроз писање оживљавају.

Овај дневник је још један доказ важности ове теме, како у научним, тако и у неформалним круговима, чини се – након 25 година, више него икада, када смо сведоци актуелних ратних дешавања. Ту је да нас подсети на мале приче, приче сваког од нас, приче недужних појединаца, које су немерљиво важније од било каквих статистика или стручних процена бројки; на радост, стрепњу, страх и сузе оних који имају име, презиме и место одакле долазе и коме припадају. Шта ми радимо, како се понашамо и какву поруку преносимо даље, током и након тих догађаја, је оно што остаје. (222) На нама је да читамо, памтимо и сећамо се изнова.

[1] „Историја“ (34) из збирке „Дани пуног месеца“ (2020), Београд: ЛОМ.

За ПУЛС Вујошевић Анђела

  Adrijana Jevtić, NATO bombardovanje, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, sećanje