Егзил у егзилу Срђана Ваљаревића

Човек је увек затворен и изгнан у самом себи.

Светлана Бојм

Увод

Уметничко промишљање изгнанства не представља само вид артифицијелног обликовања историјске димензије стварности, „мрачних времена“, већ и начин преживљавања, односно (ре)конституисања децентрираног субјективитета кроз текст. Међутим, денотација појма егзил, одређење његовог очигледног смисла, опире се једнозначној детерминацији јер егзил подразумева потпуно противречна искуства појединца. Један од најтрагичнијих људских доживљаја, оваплоћен у осећању бездомности, може постати веома плодоносан мотив за настајање књижевности. Осим тога, егзил пружа и одређене предности чиме се демитологизује његово првобитно одређење као нечег тескобног. Конотација овог појма се тако шири, обухватајући и одређена преимућства која се у измештености и удаљености од дома могу остварити, али се отвара могућност да се и сам егзил первертира кроз манипулацију егзилантским идентитетом. Оно што је углавном бивало наметнуто и силом изнуђено, може тако постати и жељено.

Појединац може бити приморан на напуштање дома под репресијом власти, али то може бити и његова самостална одлука, настала као резултат немогућности прилагођавања друштвено-политичким (не)приликама. У том случају егзил се испољава кроз искуство бега. Док је са једне стране могуће извршити физички прелазак из једног геополитичког простора у други, било да је реч о својевољном или наметнутом потезу, са друге стране, такође наметнуто или добровољно, могуће је остати у границама истог простора, дистанцирајући се од центра и најчешће затварајући у позицију лишену било каквог друштвено-историјског контекста, одређену осећањем изолованости и маргинализованости, што узрокује кризу идентитета субјекта. Преплитање овако описаних егзилантских искустава, односно искустава спољашњег и унутрашњег егзила, одликује и Ваљаревићев роман Комо, иако се чини да је о овом питању, нарочито о повлашћеном егзилантском месту, аутор проговорио без експлицитне интенције да га проблематизује.

Егзил(и) и идентитет

Аутобиографски предложак функционише као непроменљив топос Ваљаревићевог опуса, како прозног, тако и поетског. И у роману Комо се на функционалан начин употребљава искуство доживљеног.1 Исповедни тон првог лица и доминантна форма (псеудо) дневничког записа, кроз илузију укидања временске дистанце приповедног и исприповеданог времена, представљају окосницу Ваљаревићеве нарације. И у роману Комо се интимни израз и непосредност казивања јављају као интегративни фактор догађаја и доживљаја, и као начин приказивања когнитивно-емоционалног склопа јунака-наратора. Узимајући овакву перспективу приповедања, неименовани јунак се појављује као ауторов алтер его. Његово искуство егзила је тако базирано на искуству аутора.

Фабула романа је формирана око догађаја којим је јунаку-наратору, младом и неафирмисаном писцу из Србије, пружена могућност да као добитник стипендије Рокфелерове фондације проведе месец дана на језеру Комо у северној Италији, како би, боравећи у одличним условима и у академском окружењу, могао да се посвети раду, односно писању романа. Прихватање понуђене опције за одлазак, имајући у виду друштвено-политичку ситуацију земље (Србије) у којој јунак живи, за њега функционише као егзил. Тако се већ на почетку сусрећемо са необичним, али за писце не и ретким, обликом егзила „на одређено време“, са извесним и прецизно одређеним тренутком повратка. Овај нови деформисани облик егзила који више није изгон, већ је преображен у добровољни одлазак, задржава кључни елемент карактеристичан за сваки егзил: напуштање дома. Без много размишљања јунак прихвата ову понуду и креће пут Италије, али не да би се тамо бавио писањем, односно одређеном врстом интелектуалног ангажмана како је то предвиђено, већ да, развијајући постбуковљевски модел лутања, не ради ништа, односно да се препусти њему својственим видовима уживања.

О мотиву егзила у Ваљаревићевом опусу је већ било речи у радовима Исидоре Јарић (2007, 2010). Представљени концепт егзиланства је ту посматран у оквиру Зимског дневника и означен као једна од одлика генерацијског идентитета тзв. „генерације Х“.2 Јунак наратор је носилац истог генерацијског идентитета као и сам аутор. Под овом генерацијом Јарићева подразумева групу младих људи који су рођени и детињство провели у миру и извесној сигурности, и који, будући да се не могу навикнути на новонасталу ситуацију и политичку, економску и културну кризу узроковану распадом СФРЈ, прихватају стратегију бега, односно повлачења из обесхрабрујуће реалности свакодневице. Ту генерацију карактерише пасиван однос према стварности и избегавање активизма и супротстављања. Одредивши битку као унапред изгубљену, они се одлучују на својевољно повлачење и дистанцирање, осећајући да од стране доминантног поретка бивају инструментализовани. С једне стране су ту они који земљу самоиницијативно напуштају, одабирајући спољашњи егзил, а са друге они који остају у њој и повлаче се у унутрашњост свог индивидуалног света, опредељујући се за вид унутрашњег егзила. Они се удаљавају од центара и смештају на положаје маргина бирајући аутсајдерски идентитет. Врло често репресивна сила која их на овакав корак приморава није експлицитна, па њихов одлазак функционише као „добровољно“ одабран бег.3 Такав вид ескапизма и повлачења у унутрашње, који постаје обележје читаве генерације, сусреће се и у претходним Ваљаревићевим делима, укључујући и поезију објављену у збирци Џо Фрејзер и 49 (+24) песама. Кроз сећања на раније проживљену нормалност они стварају паралелну (анти)реалност, у намери да пониште ону која их окружује (Јарић 2010: 231). Поетика небитних детаља из свакодневице којом се конституише свет унутрашњег, добија своје оваплоћење у избору хиперреалистичког стила приповедања. Отуда наративност Ваљаревићевог поступка почива на набрајању ситних, често безначајних, радњи које јунаци обављају. Мало, затворено, виртуелно уточиште собе или дома, осмишљеног властитог азила захваљујући коме преживљавају, ипак тешко да је потпуно изоловано од уплива реалности која субверзира животе припадника генерације Х (Јарић 2010: 232).

Да одласци нису ретка појава за Србију деведесетих година 20. века сведоче јунакове речи са почетка романа: „[…] људи су и иначе, стално и одувек, напуштали ову земљу. Ја сам отишао само на месец дана […]“ (Ваљаревић 2011: 8). Али он сведочи и о групи аутсајдера којој и сам припада: „[…] Ретко ко од нас је одлазио и нисмо били од оних који су имали новца за путовања, и зато смо пили до дубоко у ноћ.“ (Ваљаревић 2011: 9) и за које је дефинитивни одлазак био неизводљив, па су прибегавали унутрашњем егзилу (бегу), односно изоловању. За разлику од уобичајено схваћеног егзила као изнуђеног одласка где је (жељени) повратак не само неизвестан, већ често и немогућ, јунаков одлазак на језеро Комо, као специфични облик спољашњег егзила, не само да је одређен извесношћу повратка са којим је јунак потпуно помирен, већ и прецизно одређеним тренутком када ће се тај повратак реализовати, чиме се у оквиру појма егзила врши значајна инверзија: повратак у Србију је реалан и известан, али је питање да ли је и жељен. Овако деформисан облик егзила суптилно наговештава питање шта је за јунака прави дом, односно шта је то што он напушта, а чему се ипак не може реално вратити.

Однос егзиланта према средини у коју долази је увек представљен кроз проблем Другог. У роману Комо је тај проблем сложенији утолико што италијанска средина у коју јунак ступа није монолитна и што у први план избија њена подељеност на два света: свет становника Рокфелерових вила и свет становника Белађа, места у подножју брда Трагедија на којем су виле смештене. Јунаков однос према овој средини се додатно компликује када се уочи и хетерогеност сваког од ова два света понаособ. Микросвет који је сачињен од становника виле, супротстављен је свету становника Белађа. Њему припада круг еминентних светских научника, истраживача и уметника, чији се састав непрекидно мења. Првопланска сличност виле на брду Трагедија и санаторијума у Давосу у Чаробном брегу Томаса Мана је очигледна, али се ту и завршава, упркос томе што је присутно једно исто осећање свеопште изолованости и одвојености од жаришта проблема оних људи који би требало да те проблеме решавају. Изолован, заштићен простор, пружа осећање уточишта, али и основу за настанак утопијске формације, па др Клерис каже:

„Иако ме толико лепих ствари чека код куће, најрадије бих, заиста, да останем овде, са свима вама, и да радимо, и да се дружимо, да размењујемо мишљења, за овим столом, заувек (подвукла Ј. М.), уз ова изврсна вина и ову предивну храну, са овим дивним особљем.“ (Ваљаревић 2011: 64)

Становници Белађа, са друге стране, јесу људи са друштвене маргине који су читав живот провели у подножју брда Трагедија, а на њега су се могли попети једино као инструментализовани физички радници Рокфелерове фондације, дакле увек као Други (што се најбоље показује кроз пример конобара Махатме, отворено нападнутог и угроженог од стране гостију).

Јунак-наратор на језеро Комо долази маркиран идентитетом писца. Међутим, у културној средини из које потиче, позив писца се не сматра продуктивним, односно „правим“ занимањем. Његов пример сведочи о културном колапсу у последњој деценији 20. века, када бити писац у Србији значи бити човек на маргини, који мора да се бави и другим пословима како би преживео. Посебно место тако у роману добија личност руског песника Јосифа Бродског. Наводно случајно, јунак долази у додир са часописом у којем је штампан део иследног поступка, тј. информативног разговора обављеног са Бродским, коме је 1964. године суђено због паразитизма и немања одговарајућег (продуктивног) занимања. Суђење које је Фрида Вигдорова тајно снимала, остало је као сведочанство почетка егзилантског живота чувеног руског књижевника. Осуђен је на пет година присилног рада и упућен у логор у близини Архангелска, на самом северу Русије. 1972. године одлази у САД, постаје универзитетски професор, а 1987. године и добитник Нобелове награде за књижевност. Појављивање овог унутрашњег и спољашњег егзиланта, изгнаника, у роману Комо је у функцији имплицитне идентификације јунака. И он је, као и Бродски, писац у средини која ово занимање не узима за озбиљно. И самом му се тако врло лако може приписати паразитизам, будући да се појављује као стални унутрашњи егзилант, обележен неактивизмом и неучествовањем у друштвено-политичким дешавањима. Као егзилант у Америци, Бродски бежи од осећања носталгије. Уместо опсесивног мотива повратка, код њега се понавља ритуал бежања од куће и гушење осећања носталгије сваки пут када би осетио чежњу за домом, а притом се сетио колико му је некада тај дом био извор невоља. Неисказивање носталгије према Србији карактеристично је и за Ваљаревићевог јунака.

Потпуно супротно описаном положају у Србији, он у Италију долази управо као писац којем је пружена могућност да, кроз идентификацију са људима на брду Трагедија, припада центру. Међутим, његова идеја је да субверзира „академски дискурс рада и креативног напредовања“ (Росић 2007: 183) и зато одбија да се бави писањем романа:

„Укључио сам компјутер, и писао, куцкао сам слова, писао нешто што није имало никаквог смисла, и када ме је компјутер питао да ли треба то да сачува, ја сам кликнуо да не треба.“ (Ваљаревић 2011: 30)

Одбијајући да се потчини доминантном дискурсу, он одбија и наметано припадање које би му могло пружити макар привидно осећање сигурности и статус какав у Србији као писац није имао.

Посматрајући разноврсност категорије егзиланата, Едвард Саид разликује изгнанике, избеглице и исељенике тј. емигранте (2008). Док изгнаници проживљавају искуство протераних и бирају усамљеништво, избеглице, чије је појављивање у 20. веку директно условљено политичком климом, носе осећање заједништва и припадања колективу. Исељеници добровољно живе у страној држави, из личних или државних разлога. Таквих је, када говоримо о историјском тренутку који се у роману Комо актуализује, највише. За разлику од изгнаника, они не пате због крупних забрана, али им је осећање самоће и отуђености заједничко. Емигранти тако имају амбивалентан статус:

„Технички гледано, емигрант је свако ко емигрира у другу државу. По том питању, они су сигурно имали избора. Службеници у колонијама, мисионари, технички стручњаци, војни плаћеници и саветници, у извесном смислу, живе у изгнанству, али нису били протерани.“ (Саид 2008)

Према овој типологији, Ваљаревићев јунак носи особине емигранта. Долазак у Италију за њега функционише као егзил, а и за остале становнике Рокфелерових вила, имајући у виду ситуацију средине из које долази, он јесте носилац егзилантског идентитета:

„Он долази из оне земље где је био онај тако језиви рат. И где је још увек врло лоша политичка ситуација, и вероватно економска, сигурно јако лоша, и где сигурно има разлога за забринутост.“ (Ваљаревић 2011: 73)

Маска емигранта, макар и привременог, њему одговара и он манипулише могућностима које му овакав положај пружа, а како би испунио „планове“ свог доласка, неуклопиве у концепт академског рада којем се посвећују остали. Уметници у изгнанству могу намерно бити непријатни, и јунак ову могућност често користи, избегавајући тако многобројна запиткивања о ситуацији у Србији, а о чему он не жели да говори. Чак се и клони информација које би из ње дошле, па у складу са тиме и бира друштво оних људи који се према њему не постављају иследнички.

Не желећи да се прилагоди, за њега је статус егзиланта жељени статус. Сва његова постепена прилагођавања увек су на формалном, спољашњем плану (почиње да носи кравату, боље говори енглески језик, чак ће на крају одржати и опроштајни говор каквих се на почетку гнушао) и чини их углавном зато што га „забављају“. Али о некаквом припадању ту не може бити речи, јер он не жели да буде прихваћен или унифициран.

У оваквом спољашњем егзилу, јунак ће опет трагати за новим егзилом, подстакнут интензивним осећањем усамљености као потребе и избора. Стратегија бега и даље одређује све његове активности, без обзира на измештеност и удаљеност од дома. Отуда жеља да опет побегне у неку врсту унутрашњег егзила, налик оном у каквом је био Ваљаревићев јунак и у његовим ранијим делима. Једном прихваћен образац понашања, који фигурише као одлика генерацијског идентитета, понавља се сада и у новој средини, умножавајући тако појаву егзилантства и сведочећи тиме и о кризи јунаковог идентитета.

Феномен унутрашњег егзила бива развијен кроз мотив неутаживе чежње за лутањем, па јунак обилази планинске врхове, шета обалом језера Комо, тражећи отклон од припадања, изолацију од учествовања и желећи опет опсесивно да пронађе мир и тренутак ослобођен контекста:

„Нисам више размишљао о ономе што ме је чекало када се будем вратио кући, у Београд. Тамо су ме чекали проблеми. Проблеми који ће увек то и остати. (…) И неким чудом доспео сам ту. На врху брда Трагедија, ничег од свега тога није било. Био сам миран, држао сам у руци један мали штап и њиме лупкао по земљи, док сам седео на каменим остацима једне куле, неког старог утврђења. Видела су се светла на другој страни језера, груписана светла, села на обали језера. Цео дан је био тмуран и прохладан али ноћ је била пријатна, мирна.“ (Ваљаревић 2011: 53-54)

Или силази у Белађо, где се, вршећи прелазак из једног света у други, који су и физички (али и симболички) одвојени капијом, приближава мештанима, најближим концепту аутсајдерског идентитета, како би међу њима потражио могућност за (не)припадање:

„Напокон сам био у свом друштву.“ (Ваљаревић 2011: 58)

Ратни немири и друштвене кризе које су потресле тло бивших југословенских држава након распада СФРЈ, условили су свеопшту кризу идентитета, највише националног. Његово поновно успостављање требало је сада помирити са свешћу да се појављује неколико нових држава које углавном приписују различите називе једном истом заједничком језику. Збуњујућа ситуација уздрманог интегритета културне заједнице у Србији је додатно проблематизована потпуном социјалном изолованошћу и санкцијама које ће уследити. Губећи утемељење, становници Србије одједном бивају „протерани“ не мењајући географске координате, укидањем државе у којој су живели. Осећање изопштености јавља се као контраст ранијем осећању партиципације у глобалном, што је био део реалности пре распада Југославије. Читава земља као да је протерана на маргине глобалне стварности, окренута унутрашњем и без права на учествовање. То је једна врста унутрашњег колективног егзила који условљава, али је и условљен кризом друштвено-политичког, економског и културног система. У поменутим приликама настаје генерација Х којој бекство у спољашњи или унутрашњи егзил представља modus vivendi, научени образац понашања који опстаје упркос променама средине.

Ваљаревићев јунак из овог специфичног колективног унутрашњег егзила у којем се налази држава из које потиче, али и индивидуланог генерацијског унутрашњег егзила оваплоћеном у одабиру позиције маргине и аутсајдерског идентитета (драстичније израженог у ранијим Ваљаревићевим делима), бира одлазак који функционише као аутентичан и привремен спољашњи егзил. Али, примењујући и даље стратегију бега, јунак и у овом спољашњем егзилу трага за уточиштем новог унутрашњег егзила. Бирати егзил за њега значи бирати неприпадање, а самим тим и слободу.

Кроз лик аутсајдера, долуталог са маргине друштва и живота, а заправо притајеног бунтовника који лајтмотивски прожима целокупан Ваљаревићев опус, он је дошао да би наставио свој живот у добровољном унутрашњем егзилу, неизбежном у којој год средини да се налази. Не постоји ни намера ни жеља за уклапањем и ту се његов идентитет највише приближава ономе што Цветан Тодоров означава као путник-изгнаник (1994: 332-333).4 Како ниједан лик не може бити уклопљен у калуп чистих типова, Ваљаревићев јунак функционише вишеструко. Он носи особине имигранта, али много више као изгнаник, настањен у средини која није његова, избегава асимилацију и свој доживљај презентује кроз неприпадање средини, због чега, наизглед парадоксално, ту средину и воли.

Носталгија и интимност у туђини

Ма колико његова жељa за неприпадањем да је јака, осећај потребе за блискошћу није угашен. Међу становницима виле он се проналази са онима који и сами одолевају притисцима наметнутог дискурса. Препознаје се и са становницима Белађа, најлакше уклопивих у миље људи са друштвене маргине којем и сам у Србији припада. Управо се у Белађу, међу људима којима је брдо Трагедија недоступно и који никада његовом изолованом свету не могу припадати, дешава још једна врста идентификације баш захваљујући том неприпадању. Зато ће им, служећи се малим лукавством, јунак омогућити краткотрајан боравак на брду. Биће то прилика за субверзију самог односа ми-други. Наиме, они који би се ту могли појавити једино као део маргине, јављају се сада као део центра којем јунак, наводно, манипулишући сада идентитетом писца, припада. Неки од ових људи су и сами искусили судбину егзиланата, какав је Аугусто, који је као изгнаник морао отићи у Шкотску због својих политичких ставова и подржавања Мусолинијевих фашистичких идеја.5

Јунак бира све оне који интимно проживљавају искуство неприпадања, о било каквој заједници да се ради. Њихово препознавање, врло често само овлаш образложено, ипак је интензивно. Чак понекад стварају и сопствени језик (јунак и млада конобарица Алда комуницирају цртежима) чиме још једном одбијају прихватање наметнутих модела и стварају простор својеврсног азила, подручја које не може бити угрожено јер други његов језик не разумеју.

Интимност у дијаспори није супротстављена неукорењености и онеобичавању већ је од њих сачињена и може пружити искрену нежност, али је присутна свест о њеној пролазности и краткотрајности (Бојм 2005: 371). Та свест је интензивно присутна у јунаку, а узрокована је извесношћу повратка. Успостављање блискости, упркос својој интензивности и препознавању, ипак не може представљати могућност (ре)конституције идентитета јер нема припадања. Блискост једино може пружити осећање удобности у страном и привременом дому. Када буде упознао Алду, јунак ће први пут од свог доласка заспати без укљученог транзистора који је до те вечери звуцима матерњег језика пружао илузију блискости остављеног (изгубљеног) дома.

Искуство изолације које је јунаку блиско, последица је навикнутости на друштвену, економску, политичку и културну изолованост Србије. Од присилног ћутања (говора који се нигде не чује и не уважава), оно постаје својевољни избор, али говори више од самог казивања и не потискује историјски контекст. Принудно ћутање у отаџбини, као најдубљи унутрашњи егзил, пренето је сада и на ћутање у спољашњем егзилу, али и на ћутање о егзилу јер се он увек имплицитно подразумева, али не проблематизује. Зато он „не бира своје пријатеље у складу са некаквим својим друштвеним ангажманом колико у складу са личном потребом да о неким стварима не говори; у складу са дубоким убеђењем да се понекад о најважнијим стварима једноставно мора ћутати.“ (Росић 2007: 184)

Ваљаревићев јунак стално бежи од сећања и информација о дешавањима у Србији:

„Било ми је глупо да им причам о свом животу у Београду, али њих је баш то занимало, па сам морао, и онда сам им причао. Рекао сам да је то тотално срање, па сам им описивао разлоге. Колико сам могао, у том тренутку, али и нисам баш имао неку посебну жељу. Све ме је чекало кад се будем вратио кући, није ми се о томе причало у Вили Сербелони.“ (Ваљаревић 2011: 163)

„Нисам био гладан, било је влажно, хладно, седео сам у соби, пио пиво и слушао онеспокојавајуће вести из Србије, те мале земље одакле сам, и где живим, и где смо га сви, како ствари стоје, најебали. Тако је рекао транзистор, тако сам и ја мислио. И одмах сам променио станицу.“ (Ваљаревић 2011: 58)

„После сам пред спавање вртео дугме на транзистору, и ухватио Глас Америке на српском језику. Чуо сам да су дневне новине Данас, у којима сам објављивао кратке приче и текстове од њиховог оснивања па све до неког новог, баш у то време уведеног фашистичког Закона о информисању, одштампане у Црној Гори, и да су заплењене на граници са Србијом. После су се станице измешале и нисам чуо да ли се још нешто догодило у вези са тим.“ (Ваљаревић 2011: 17)

„Француски клуб Лион је победио београдску Црвену звезду са 3:2, у фудбалу, а на Косову су опет страдали цивили. Одложио сам новине и сео за сто. Нису ми се читале те новине.“ (Ваљаревић 2011: 15)

Игнорисање вести из завичаја и одбрана од информација које долазе из Србије сведоче о осећању изгубљене блискости са местом порекла. Осећање носталгије, било да је потискивано или експлицитно изражавано, једно је од доминантних осећања сваког егзиланта. Али, ако је повратак известан, временски прецизно детерминисан, а концепт Србије као дома урушен, може ли бити носталгије и у каквом облику? Ако је и има, према чему је онда она усмерена? На крају, шта је то што фигурише као стварни интимни јунаков завичај који је кадар да изазове ово осећање?

Носталгија као чежња за домом који више не постоји или чак никада није ни постојао, као осећање губитка и расељености, у нашем се времену претвара у „неизлечиво модерно стање“ (Бојм 2005: 16). Модерна западна култура и читав 20. век великим делом почивају на искуству изгнаника, емиграната и одбеглих (Саид 2008). Главно питање које Светлана Бојм поставља је за чим носталгичари чезну: да ли за било којим другим местом, за неким другим временом, или за бољим животом, и истиче да је носталгија само на први поглед чежња за одређеним местом, док је у ствари то чежња за неким другим временом, тачније временом нашег детињства (2005: 16, 18). Ваљаревићев текст очигледна је потврда овако одређеног осећања носталгије. Он нигде не показује чежњу за Србијом као својим домом, местом одакле је дошао и где ће се, што је током целог романа сасвим јасно, на крају и вратити. Једина носталгија која се суптилно помаља у исповедном тону његових реченица је жудња за неким давним временима, доживљајима везаним за Корчулу и детињство проведено у Хрватској, односно у Југославији:

„Није ми се тада причало тој старој, финој жени, да сам доста времена провео на Корчули, код својих рођака у кући, и зашто сам радио тамо као конобар неко време, и да и данас имам неке пријатеље тамо. Али и да товише није иста држава, и да ми недостаје тај град и то острво, и пријатељи, и тако даље, мрзело ме је да јој причам све то.“ (Ваљаревић 2011: 81)

Носталгија приказује простор у времену и време у простору, а носталгична чежња проистиче из првобитног предмета жеље, као и из његовог просторног и временског измештања (Бојм 2005: 22, 82). Носталгију која се везује за Југославију као завичај и дом, место детињства и одрастања, треба разумети без потенцирања политичких конотација и без наглашених реминисценција на пежоративно детерминисан мотив југоносталгије који подразумева идеализацију и утопијску пројекцију прошлости, мада је увек присутна опасност од замењивања стварног завичаја имагинарним. То није никакав жал за жељеном конструкцијом прошлости у оквирима велике јужнословенске државе, већ жал за посебним видом неспутаности, прихваћености и интегрисаности која је карактерисала период детињства, дијахронијски локализованог у времену пре распада СФРЈ, а чијим је нестајањем узроковано да читава Србија фигурише као земља у егзилу. Носталгија је тако чежња за прошлим временима, а оно што највише притиска носталгичара јесте немогућност повратка у прошлост. Повратак јесте опсесија, никад реализовани фантазам сваког егзиланта, али и мотивпокретач његовог промишљања сопства и идентитета који га одређују. Међутим, никаква сеоба из једног реалног простора у други не може бити адекватан супститут за сеобу која је иреверзибилношћу времена онемогућена. Југославија тако сведочи о немогућности повратка и фигурише и као реални и као имагинарни завичај, као место одакле се кренуло у изгнанство (из времена које је носило одређене бенефиције):

„Јавили су да је београдски Партизан победио загребачки Загреб у кошарци, што ме и није посебно дотакло, осим што сам напокон разумео сваку изговорену реч. Био је то мој језик. Чак и после свих ратова, ипак сам разумео сваку реч, то није могло да се промени. А онда сам слушао
неке водитеље и музику из Хрватске, тихо, и тако заспао.“ (Ваљаревић 2011: 12)

Иреверзибилност времена не дозвољава повратак у детињство, али ни сурогат-повратак у одређени простор који би покушао парирати једином жељеном повратку у време, није могућ јер Југославија више не постоји. Србија зато овде фигурише као супститут завичаја, својеврстан симулакрум, за који се и не може везати прави доживљај носталгије или жеље за повратком. Измештеност у времену више него измештеност у простору, представља извор осећања отуђености Ваљаревићевог јунака.

Њему постаје свеједно хоће ли се вратити у Београд, отићи у Њујорк или Јапан. Сваки од тих простора појединачно представља простор измештености, односно егзила. Идеал завичаја је недостижан и никада се не може оваплотити ни у једном привременом станишту. Али он не каже да се свуда осећа као изгнаник, већ потпуно супротно, да се свуда осећа „као код куће“: „У Белађу сам могао да се осећам као код куће, јер сам ионако свуда могао да се баш исто тако осећам.“ (Ваљаревић 2011: 71) У овој инверзији се парадоксално осликава осећање бездомности као новог дома, ослобођеног захтева за прилагођавањем и припадањем.

Бездомност тако постаје жељено стање јунака и основа за утемељење његовог егзилантског идентитета, када је већ сваки други идентитет уздрман.

(Не)могућност повратка

Како се најбоље памти оно што је емоционално обојено, мотив мелодије корчуланских звона тако представља поетизацију мотива изгубљеног завичаја, више као изгубљеног времена него као неког одређеног места. Најпре се појављује у разговору који јунак води са госпођом Бар, а затим поново бива евоциран када она на клавиру буде засвирала ту мелодију. У спољашњем егзилу се на тај начин јунаку пружа могућност да доживи повратак – симболички јер реалан није могућ – и поновни сусрет са домом. Разоткривање дома маскираног у мелодију је постепено. Биће потребно да је госпођа Бар два пута одсвира како би је јунак препознао. Тренутак симболичког сусрета са изгубљеним завичајем, блокираће његову способност да се служи енглеским језиком који у датој средини функционише као фактор интеграције.6 Ваљаревићев језик, близак говорном идиому, савршено функционише као фон за појављивање овог поетског мотива, који се опет јавља кроз инверзију: уместо наметнутог одласка, наметнуто је искуство повратка. Живот у егзилу може бити неподношљив, али је једно од његових преимућстава приказано и кроз ово необично искуство „повратка“. Бити код своје куће значи осећати присност са светом. Али доживљај дома може бити приказан и кроз Фројдов психоаналитички и естетички концепт „Das Unheimliche“, који се односи на простор несвесног, а постоје три начина за његово појављивање: као повратак потиснутог тј. блиског и познатог које постаје „чудно“ у виду поновног појављивања потиснутог психолошког материјала, затим путем мотива двојника и на крају путем чудних механичких понављања склопова речи, појава и догађаја.7 Нешто што је „домаће“ се појављује као страно: оно што је изворно блиско долази у зачуђујућем и застрашујућем, запањујућем облику. Das Unheimliche се зато може схватити и као бездомност (бескућништво), односно као дом који то више није. За егзиланта, носталгичара, истовремено постоји сан о дому и страх од њега. Изгубљени дом или дом у туђини је за њега уклет (Бојм 2005: 370), односно у најмању руку необичан и тешко препознатљив. „Највише желимо оно чега се највише бојимо, а познато нам се често представља у прерушеном виду.“ (Бојм 2005: 370) Тако се и овде мотив дома појављује прерушен и кроз метонимијску слику мелодије корчуланских звона, али је и сама та мелодија онеобичена, одсвирана на клавиру прстима неке туђинке. Оно што је требало остати тајно и скривено изронило је на површину – јунаков прави дом.

Веза Ваљаревића и једног од најпознатијих српских књижевника егзиланта, Милоша Црњанског, може изгледати пренаглашено.8 Али суматраистичка визија свеопште повезаности се појављује не толико кроз осећање чежње за недокучивим и далеким пространствима која пружају мир и заборав и кроз осећање спокојства које јунака обузима сваког часа када погледом обухвата околна брда, планинске врхове Алпа и језеро Комо, већ управо кроз појављивање мотива мелодије корчуланских звона. Све је у вези. Тако је давно заборављени звук звона сада оваплоћен у звуку клавира госпође Бар, представљајући тако нови облик изгубљеног дома:

„Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!“ (Црњански 2002: 112)

У егзилу ће један писац „пасти у очајање, док ће други покушати да нађе нека преимућства оваквог живота“ (Аксјонов 1988: 712). Као ни сам одлазак, ни повратак, када је остварен, не мора бити пријатно, већ узнемирујуће искуство. Уосталом, сваки писац је егзилант, а песнички чин је чин изгнанства, немирења са светом и одласка у креативне просторе. Повратак јунака у Београд на крају романа не укида бездомност. Идентитет друштвеног маргиналца, аутсајдера, морао би се тако понављати свуда где је присутна потрага за добровољним  унутрашњим егзилом, за усамљеношћу и неприпадањем. Промена је суштински немогућа јер је свака средина иста. Писање као азил је оно што му преостаје као једино место конституције сопства, када већ сигурност дома никакав реални физички завичај не може да оствари:

„Све то толико није имало везе са животом каквим сам иначе живео. Тамо, код куће. И пошто је било само на месец дана, није било страшно, али да је било на дуже, морао бих да мењам неке навике. Оне лоше, за почетак. Навике се мењају стварaњем нових навика, негде сам то прочитао. Тако су тада ствари изгледале. Једино та чињеница, да могу бити било где и нешто писати, олакшава ствари. Олакшава и живот.“ (Ваљаревић 2011: 71-72)

За Ваљаревићевог јунака писање остаје једина врста ангажмана који признаје. Као уосталом и за Ваљаревића самог (Јарић 2007: 135).

Јелена С. МЛАДЕНОВИЋ

Ниш

1 Наиме, Срђан Ваљаревић је, као и његов јунак, и сам био добитник награде/стипендије, захваљујући којој се у новембру 1998. године нашао на језеру Комо у циљу реализације одређеног пројекта, у његовом случају – писања романа. Комо је настао седам година касније од нотесних забелешки које је тамо водио.

2 Назив долази по аналогији са описаним генерацијским идентитетом у књизи Генерација Х канадског писца Дагласа Копланда.

3 Насупрот њима, Јарићева говори и о још једном генерацијском идентитету тзв. генерације Р (2007, 2010) која се формира нешто касније, у жаришту ратних сукоба и друштвених криза. За разлику од генерације Х, ова генерација не бира „привилегију“ бега.

4 Условно речено типологија писаца-путника коју Тодоров представља, а која се и сама не може исцрпети у броју понуђених могућности, издваја десет типова путника: асимилатор, профитер, туриста, импресиониста, асимиловани (имигрант), егзот, изгнаник, алегориста, разочарани путник и филозоф (1994: 328-336).

5 Није необично што јунак на пијаци у Кому сусреће и продавца Мусолинијевих обележја. Оно што је некада било забрањено и услов за настајање изгона, сада се преокреће и упада у руке маркетинга и туристичке промоције, детронизујући тако било какву идеологију која је у једном тренутку њене следбенике отерала у изгнанство. Променљиви систем вредности узрокује инверзије и обесмишљава тежак положај изгнаника.

6 Јунаков однос према матерњем (српском) језику је двострук: у једном тренутку ће његов звук преко радио-апарата моћи да пружи једино уточиште и смирај, а у другом ће му изазивати „муку и гађење“. Такав двојак однос одређен је умножавањем завичаја, јер он фигурише и као језик Југославије и као језик Србије.

7 Придев heimlich (heim – кућа, огњиште) у немачком језику означава нешто што је присно и домаће, али са друге стране може значити и нешто скривено, тајанствено, чак и опасно. Придев unheimlich, као негација првог придева, означава нешто непознато и тиме остаје супротан првом, али не и другом значењу придева heimlich. Превод на друге језике је отежан јер не постоји термин који би у себи чувао разлику као што то чини немачки језик. У српском језику се појављују преводи: реметеће, зачуђујуће, необично, узнемирујуће, страно, несигурно, непоуздано, неугодно, тајновито, страховито, опасно, саблазно, неприродно, чудно… У енглеском језику се појављује као „the uncanny“.

8 Детаљније о овој повезаности се може читати у раду Светлане Милашиновић (2007).

ЛИТЕРАТУРА

Аксјонов 1988: В. Аксјонов, Изгнанство и књижевност, Кораци, год. 23, књ. 23, бр.11/12, Крагујевац, 710-720.

Бојм 2005: S. Bojm, Budućnost nostalgije, Beograd: Geopoetika.

Ваљаревић ²2011: S. Valjarević, Komo, Beograd: LOM.

Јарић 2007: И. Јарић, Пут од генерације X до генерације Р: социјална и политичка поетика у српском роману (1990-2005), у: Никола Тасић (прир.), (Зло)употребе историје у српској књижевности: од 1945. до 2000. године, Крагујевац: Центар за научна истраживања САНУ и Универзитет у Крагујевцу, 119-136.

Јарић 2010: I. Jarić, Kontrakultura virtuelnih utočišta u savremenoj srpskoj prozi: Vladimir Arsenijević, Srđan Valjarević, Barbara Marković, u: D. Roksandić i I. Cvijović Javorina (prir.), Desničini susreti 2005-2008.: zbornik radova, Zagreb: Filozofski fakultet, Centar za komparativnohistorijske i interkulturalne studije, 227-240.

Милашиновић 2007: С. Милашиновић, Књижевност изгубљене генерације, Свеске, год. 18, бр. 84, Панчево, 63-66.

Писарев 2007: Ђ. Писарев, Обични брег, Златна греда, год. 7, бр. 63/64, Нови Сад, 67.

Росић 2007: T. Росић, Бити лакши, Београдски књижевни часопис, год. 3, бр. 6, Београд, 182-186.

Said, Edvard. Razmišljanja o izgnanstvu. Polja, jul-avg. 2008. ‹http://polja.eunet.rs/polja452/452-5.htm› 01. 10. 2012.

Тодоров 1994: C. Todorov, Mi i drugi: francuska misao o ljudskoj raznolikosti,Beograd: Bibilioteka XX vek.

Freud, Sigmund. The Uncanny. ‹http://web.mit.edu/allanmc/www/freud1.pdf› 01. 10.2012.

Црњански 2002: М. Црњански, Лирика Итаке и све друге песме, Београд: ЗУНС.

ЕГЗИЛ(АНТИ): књижевност, култура, друштво

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  egzil, Književnost, Komo, Srđan Valjarević