Интервју са Барухом Спинозом 

Златно доба Амстердама – август 1656. година

Време дешавања – месец дана након Спинозине ескомуникације из јеврејске заједнице због његове “узнемирујуће” филозофије

Пре него што званично кренемо са мојим спремљеним питањима и мојим записивањем Ваших одговора, волела бих да кратко препричам које околности су ме довеле до тога да сада седим испред Вас и имам ту привилегију да слушам Ваше учење и идеје. Наиме, чланица сам јеврејске заједнице у којој сте Ви некад такође били, и била сам присутна током Ваше ескомуникације, односно искључења из јеврерске заједнице, које се сматра једно од најсуровијих у историји. Недељама пре тога је Ваше име било ватрена тема на сваком ћошку, и тада сам имала прилику да мало детаљније чујем Ваше ставове. Ваше име сам чула неколико пута како се помиње на часовима у мојом учионици, као истакнутог ученика пар генерација старијег, на којег сви треба да се угледамо. И онда се све преокренуло у супротни екстрем.

Док су људи из мог окружења просипали клетве по Вашем имену, споља сам деловала као да сам равнодупна, али изнутра сам горела од радозналости да Вас упознам и сазнам више о Вама. О таквим људима сам само читала у књигама, само слушала из прича моје породице и мојих рођака, како се по њима пљује и моли Богу да се слични више никада не појаве. Потајно сам се распитивала о Вама, и најзад сам успела да допрем до Вас и “ухватим” Вас током Вашег одабраног “луталачког” живота. Најзад, неизмерно сам Вам захвална зато што сте пристали на овај интерјву са мном.

– Увек имам и увек ћу имати времена за разумне разговоре – само је потребно отворити ум и узимати све што опажаваш cum grano salis. Задовољство ми је да разговарам са било којом особом која се најпре окреће разуму, и као што сам већ рекао, планирам да посветим остатак свог живота стварајући материјал који би таквим поједнцима могао плодоносно послужити и усмерити их даље у развијању својих мишљења. На тај начин желим такође и да им индиректно честитам на њиховој храбрости да устану и супротставе се маси, и да им поручим да ма колико генерација су временски удаљени од мене, моје речи и мој рад ће и даље бити ту са њима како би их уверили да нису сами у својој борби за разум преко сујеверја.

Пре свега, Ваше име, Барух Спиноза подсећа на латинске речи “spina” “spinosus” што значи “трн” и “пун трња”….

– Тако је. Често се шалим на ту тему да сам одувек био и остао “трн” у оку својих учитеља, рабина јеврејске заједнице, и било којег ауторитета који се заснивао на сујверју. Некада раније сам ограничавао ту “трновитост” на свој дневник, али сада када је извршена моја екскомуникација и када сам се у потпуности посветио животу луталице, моја трновитост има потенцијал и слободу да прерасте у раскошне ружине гране које се простиру до небеса.

О чему волите да пишете у слободно време?

– Волим да пишем о ономе шта видим кроз прозор своје собе, кроз излог радње, на пијацама, ма где год да се налазим. Погледај. Сви су у покрету, јурцају напред-назад по читав дан, целог живота. Која је сврха? Богаство? Слава? Углед? Те сврхе свакако представљају погрешна скретања, такви циљеви су изазивачи чији је апетит незасит – још јурцаве, још потраге, ad infinitum. А пут до трајне, истинске среће лежи на другом месту. Али у том случају нас наша спољна чула и опажаји заваравају, јер се то друго место налази у својој целовитости у нашем уму.

Ко је био Ваш главни узор током младости за такву врсту револуционарног размишљања?

Недавно пре самог чина ескомуникације сам почео похађати престижну приватну академију професора ван Едена који ми је великодушно понудио да га подучавам португалском језику у замену за моје присуствовање његовим предавањима. Тада сам се упознао да Епикуровим идејама, и овом приликом желим да ти испричам о његовим главним идејама које су на мене највише утицале.

Пре свега, веровао је да не постоји “онај свет” и да свој једини живот треба да проведемо што спокојније и радосније. Сматрао да је да је сврха живота да тежимо “атараксији”, што се може превести као ” ослобођеност од емоционалне узнемирености” или просто спокој. Сматрао је да мудар човек има мало потреба и да лако може да их задовољи, док људи са неутаживом жудњом за моћи и богатством никада не достижу атараксију зато што жудња рађа жудњу. Баш као што сам поменуо у одговору на твоје претходно питање.

Да ли се сећате када сте први пут критички приступили Светим списима?

Одгајан сам на коментарима и коментарима тих коментара. Одгајан сам на школским часовима у којима су од мене очекивали да слепо, без поговора прихватим оно што ми се служи на тацни, и да допустим да моји инстинкти отупе. Не сећам се тачно момента када сам схватио да то није пут који желим да одаберем. Моји инстинкти су били превише снажни како бих пасивно дозволио да охрапаве, и вриштали би сваки пут када бих се препустио некритичком упијању садржаја који ми се нудио, а који су називали образовањем. И зато сам читао Свете списе од свитања до сумрака. Провео сам године проучавајући их, и пре неколико година сам се и лично окушао- овладавши јеврејским и арамејским, склонио сам коментаре у страну и изнова проучавао истинске речи Библије. Кажем “изнова”, али у ствари мислим “једини и први прави пут”. Да би се речи Библије заиста схватиле, човек мора познавати древни језик и читати је свежим духом, ослобођеним од окова. Желим да читамо и схватимо тачне речи Библије, не оним што неки рабин мисли да оне значе, не неке замишљене метафоре или тајне поруке у одређеним обрасцима речи које се учењаци претварају да виде. Верујем да су сви ти људи били необичнно обдарени живописном маштом, али не и толико високом развијеношћу моћи размишљања.

Ескомуникација неизбежно значи да више не смете да будете у контакту са својом породицом. Како је то сазнање на Вас утицало и да ли још увек потајно говорите са својом породицом?

Нажалост, и последњи разговор који сам имао са својом сестром и братом, мојим јединим преосталим члановима породице, је био горак и лишен љубави са њихове стране. Од момента када сам им саопштио да сам званично ексомунициран из јеврејске заједнице након разговора са Рабином, као да сам себи пресудио одрицање и од сопствене породице.

Говорили су ми да нису могли да ме препознају, да не могу да верују да сам тај исти дечак којем су говорили да је најбољи ученик којег је Рабин икада имао, који је неретко и надмудривао рабине и учитеље, којем је отац говорио да ће и он сам постати рабин једног дана. Нису разумели да вреднујем своје критичко мишљење, своју слободу и инстинкте више него просто припадање заједници. Нису разумели да сам управо због тих својих талената кренуо својим путем, а не упркос њима. Тако да је одговор на твоје питање нажалост негативан. Слобода мог ума ме је коштала не само проганства из заједнице у којој сам одрастао, већ и губитак брата и сестре, са којима сам растао раме уз раме и делио кревет до момента када више нисмо сви троје у њега могли да станемо.

Све једногласно наговештава да сте већ неко време пред ескомуникацију то заправо и прижељкивали. Због чега нисте једноставно Ви први напустили заједницу? Због чега нисте отишли по сопственом избору и просто се одселили?

Разлог је прост, али је било веома тешко донети одлику вођену њиме. Сети се да имам брата и сестру. Колико би ми било тешко да их оставим и стално изнова одлучујем да се држим подаље од њих. Овако је боље, јер сада више не морају стално изнова да одлучују да више не разговарају са својим братом. Ескомуникација је то одлучила једном за свагда – и за мене и за њих.

Које су тренутно Ваши главни објекти контемплације? Како тренутно доживљавате свој живот и како планирате да га наставите?

Тренутно сам у процесу размишљања и стварања. Надам се неометаном животу тихе контемпације. Током протекле године, локални мајстор за прављење сочива обучио ме је да правим наочаре, и што ми је још занимљивије, оптичке инструменте, телескопе и микроскопе. Моје потребе су скромне и требало би да будем у стању да се лако издражвам. Можда ћу се у будућности одлучити да се трајно уселим у неко мање место где се у тишини могу бавити својим проучавањима. Сматрам да ће ми бити лакше да живим међу неврејима као прогнан Јеврејин, можда још лакше зато што сам трајно ескомунициран, а не обичан отпадник који само жели друштво хришћана. Такође сам развио односе са неколико колега који слично размишљају и који ме наговарају да чешће и детаљније записујем своје мисли. Верујем да све религије – хришћанство, протестантизам, ислам и јудаизам, само заклањају поглед на сржне верске истине. Надам се свету без религија, са универзалном вером у којој сваки човек користи разум како би спознао и поштовао Бога.

Надам се да ће ускоро превагнути откриће да је бесмислено посветити себе и свој једини живот лажном и празноверном систему – систему који одабира само један народ и искучује сва остала бића.

за П.У.Л.С: Марија Здравковић

Извор фотографија:

The Abigail Adams Institute

Kреативни програм Епифанија

  Baruh Spinoza, Društvo, Epifanija, Filozofija, Marija Zdravković, Razgovori