Још као дечак се одсeлио из родног Нагасакија и Јапана али трагови Јапана се налазе у генима, традиција не може бити тако лако избрисана. И Казуо, попут његових јунака, осећа своје корене, али некако нејасно, несигурно, а несигурност ствара несигурна сећања, а сећања су бледа и нејасна као Бледи обриси брда. У питању је заправо први роман који је написао Ишигуро и без сумње своју ново стечену популарност дугује Нобеловој награди. Настао је под несумњивим утицајем јапанске књижевне традиције и јапанских класичара, а тема је једноставна сукоб традиционалног и надолазећег савременог Јапана. Госпођа Ецуко мајка две ћерке из два брака са мужевима различитих националности, Јапан и Британија, приповеда ову причу и одмах на старту ова почетна тема наводи на Казуа и његов живот, Казуо из Јапана и Казуо из Британије. Јапанска девојчица је извршила самоубиство и тиме покренула сећања на лето када је ту девојчицу носила у стомаку, када јој се надала и радовала. Сећа се лета обнове након нуклеарног напада, рашчишћавања рушевина, сећа се раста из пепела једне нове силе, која жели да се приклони савременом неимперијалном свету који робује традицији. Али њена сећања су несигурна као код свих људи, бледа, нејасна, изгубљена у патини времена. Казуо кроз речи старе госпође Ецуко заправо одаје признање свима онима на чијим темељима је изграђен нови Јапан, одаје признање традицији, самурајима, цару, али им и поручује да неће робовати њима, да ће наставити даље са осавремењивањем, да ће ићи даље ка бољем животу, и уједно им помиње да неки њихови поступци нису баш били за похвалу и да су довели до великог рушења Нагасакија. Попут Рајдера и Ецуко је неутешна док се присећа свих тих некада тешких али лепих детаља младости, њен бол је бол због изгубљене стварности, која се само наслућује кроз осећање зашто доказ тог времена среће више нема.

У смирај дана када одлазе на починак, у смирај живота пред коначно разрачунавање са нерешеним рачунима, људи сакупљају своја сећања на протекло време, резимирају своје поступке и поступке других и труде се да их поспреме у сећање под одељком Остаци дана. А у Ишигуровим остацима дана добијамо једно фантастично књижевно дело, класик у правом смислу те речи, вероватно једино књижевно дело за које смем да потпишем да ће вам се допасти. Када се присећам ове књиге увек ми на ум дође реплика из Ковачевићевог Професионалца „Ја сам био само професионалац.“ А професионалац, мада не у Ковачевићевом стилу, код Ишигура јесте сада већ остарели батлер, који се присећа службовања код лорда Дарлингтона и преиспитује своју улогу у читавом низу одлука свога тадашњег газде. Стари батлер Стивенсон читав је свој живот даривао професији, а својим жељама, потребама није оставио ни тренутак. Он је особа која се потпуно потчињава потребама послодавца, понаша се онако како мисли да он то жели и у складу са том улогом он брзо учи и примећује. Он је професионални батлер старог кова. Данас када се сећа свог службовања код лорда Дарлингтона, на путу сећања, њему је потребно дуго времена да се сети себе и тога ко је у ствари тада био. Зато одлази дубоко у прошлост, да би сагледао одлуке које је донео, мада никада у потпуности не признаје да је себи протраћио живот зарад других, јер то би значило означити себи живот бесмисленим, безвредним и изгубљеним. Преко маске професионалности кроз исписане странице избијају трагови неутешности због крутог придржавања правилима, утврђеним нормама и класним утврђеностима у једном свету који је нестао, једном стилу живота кога више нема. Неутешности због сазнања да је служио дивећи се и са пуно посвећености, једног човека, који и није био тако сјајан, али он то никада неће признати јер он је био само професионалац.

„На крају крајева, шта можемо добити заувек се осврнувши окривљујући себе, ако се наши животи не испоставе баш онако како смо желели?“

Друга врста професионалца, неутешног човека који преиспутује своје одлуке, свој патриотизам и на неки начин слика у огледалу књизи Остаци дана или јапанска верзија исте књиге, јесте и моја омиљна књига од Казуа, Сликар пролазног света мада превод Floating world није баш најсрећнији. Главни лик овог дела је сликар Масуђи Оно, калиграф, који је најпознатији као сликар треперавог света, кварта који представља центар разоноде, лаке забаве и ужитака. Ипак Оно је имао своју улогу у агитовању, ширењу патриотизма и на неки начин слања младих људи вруће главе у ватру Другог светског рата. Неутешни Оно суочава се са својим демонима уз помоћ бивших ученика, зета и и ћерке, покушава да дође до оправдања док у старости преиспитује кораке које је морао и које није морао да предузима, али са типично људским сећањима несигурним, нејасним склоним забораву и изменама у складу са тренутним потребама. Изванредна књига, права ишигуровска, са привидно спорим темпом који руши брда и планине, а потку чини чисти јапански днк ланац Ишигура, који дарива традицију, обичаје, медитацију, изванредне описе јапанског врта са кои шаранима и пејзаж разрушеног Јапана након рата који се уздиже, гради и модернизује.

„Тешко схватам како човек који цени своје самопоштовање може желети да задуго избегава одговорност за своје поступке у прошлости; вероватно то никада није лако, али се свакако стичу задовољство и достојанство уколико се човек нагоди са грешкама које је начинио у току живота. у сваком случају сигурно није велика срамота ако су грешке учињене с добром намером. Нема сумње да је далеко срамније не бити у стању или не желети их признати.“

Оно што издваја Ишигура од осталих аутора је и његов излет у дистопијски и сф жанр помешан са дистопијом, неки, а међу њима и ја сматрају да су ови његови светови хороричнији од свих класика хорора. Не дај ми никада да одем и Клара и сунце представљају дела која нису хваљена попут Остаци дана или Сликар пролазног света, али су дефинитивно књиге које никада неће бити заборављене. Казуо је у овим књигама створио свет који званично не постоји, али донорство, унапређење човека, вештачки пријатељи одавно постоје. У свој „нереални“ свет даривао је могућности, даривао је страх и опомену да свет који постоји у његовим књигама, да његови неутешни дечаци и девојке, полако куцају на врата очевидне стварности.

Ишигурова најмање позната књига, али веома интересантна и чини ми се она која најмање личи на њега, јесте Били смо сирочад, коју још увек нико није превео у Србији, док је у Хрватској чини ми се преведена. А реч је о шпијунском делу чија радња се догађа у Шангају који пре другог рата, представља рај за британске фирме које се баве свиме, али само представљају параван трговине опијумом. У том страном свету страдају само они који не знају где им је место и неопрезно причају. Кристофер, британски дечак од осам година, склон авантурама и разноразним детективским играма са јапанским другом Акиром, суочава се са нестанком родитеља и одласком у земљу у којој никада није био, али чији је држављанин, Велику Британију. И опет један други свет наизглед домаћи, али толико стран, дарује Кристоферу рођендански поклон у виду Шерлокове лупе, и самим тим га предодређује за будући позив. Пар година касније Кристофер Бенкс је признати детектив који решава најсложеније злочиначке умове, признат у друштву, познат и цењен, позиван на балове, питан за мишљење. Савршени детектив ипак има једну рану за чије зарастање једини лек представља истина. А истина се налази у Шангају, месту пуном мистерија, енигми, погрешних корака и неслућених сазнања. Шангај крије мрачне тајне прошлости које малени осмогодишњи дечак није ни слутио да постоје.

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E