Потчињена – или повлашћена. Жена као део породице и нације према научном тумачењу доктора Милана Јовановића Морског

Како жена нигде не достиже у свом развијању човечију снагу, појамно је, да она заузима место између човека и детета. И доста сведоче то многа, како телесна, тако душевна својства у жене, која су сходна дечијим својствима. Од првих навешћемо само хитрије и непоузданије покретање, и тањи глас; од других љубав према накиту, игранки, блеску, већи степен таштине, жељу да гледа чудновате и потресне догађаје и друго. Види се отуда јасно, да жена није и не може бити позвана од природе да управља, већ да буде руковођена од јачег човека.

Ово је цитат из књиге Дијететика за више женске заводе, која је објављена у Београду 1866, а чији је аутор доктор Милан Јовановић, познат и као светски путник назван – Морски, а понекад и Бомбајац.

Данас би овакви ставови итекако били запањујући све и да су усмено изречени, а камоли да се нађу у једном уџбенику који је држава одобрила, па зато треба посветити пуну пажњу не само књизи и њеном аутору, него и епохи која је такву научну мисао баштинила, како би се видело да ли ипак постоји могућност за разумевање наведених схватања, чак и ако се гледају из перспективе данашњег друштва.

Јасно је да цитирано мишљење припада давно прохујалом деветнаестом веку, али и аутор Дијететике је у свему био човек тог столећа, па и самим физичким присуством: рођен је 1834. у Јарковцу, у тадашњем аустријском Банату (и крштен као Манојло, да би доцније променио име у Милан), а умро је 1896. у Београду, престоници Краљевине Србије. Већ се на први поглед види да живот др Милана Јовановића обухвата време преломних дешавања за српски народ и Србију, која је политички тек стасавала и успут изграђивала културне и научне институције трудећи се да надокнади пропуштена достигнућа која су у Европи била већ одавно устаљена и уобичајена.

Ко је тачно био Милан Јовановић Морски – до недавно није било лако одговорити на ово питање, јер се о овој значајној историјској личности веома мало писало, иако је реч о човеку који је био не само непосредни сведок бројних епохалних догађаја у српској култури и науци, него је по много чему његов рад имао пионирски карактер у српском друштву.

Стекавши медицинско образовање у Бечу и Лајпцигу, Јовановић је предавао у школама које су саме по себи представљале почетак модерног образовања у Србији, притом је обогаћивао наставу сопственим уџбеницима, међу првима писао комаде за тек основане националне театре у Новом Саду и Београду, преводио је и Шекспира (комедија Мера за меру), као лекар је радио на двору црногорског књаза Николе и помагао херцеговачким устаницима, био је зачетник позоришне и музичке критике у Срба, био је члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије, потпредседник Матице српске, секретар Српског лекарског друштва, најзад и један од оснивача Српске књижевне задруге. Поврх свега, он је, у својству бродског лекара, походио обале Индије и Кине, пловећи од Трста до Шангаја, па иако сигурно није био први Србин који је доспео до Далеког истока, ипак је вероватно био први међу угледним српским научним и културним делатницима који је показао огромно интересовање за историју, традицију и културу удаљених азијских земаља, а затим покушао да то непосредно представи публици свог народа кроз сликовите путописе и есеје о оријенталним књижевностима, посебно о индијској.

Биографија др Милана Јовановића Морског обрађена је као посебна јединица у Енциклопедији Српског народног позоришта, где стоји да је Јовановић био „лекар, књижевник, критичар, драматичар, светски путник и путописац, академик“. Ово је на интернету дуго била једина детаљна биографија доктора Морског, јер се његов животопис као посебан чланак на Википедији појавио знатно доцније. Оно што може бити занимљиво, то је да још неколико историјских личности носи идентично име и презиме, попут књижевника Милана Јовановића Стојимировића и дворског фотографа Милана Јовановића, али је свакако најпознатији лекар Милан Јовановић Батут, који је такође био један од оснивача Српске књижевне задруге, па су не само идентично име и презиме, него и идентична професија и културна делатност можда довеле до тога да Милан Јовановић Морски падне у засенак свог имењака и колеге, те на дуже време буде потпуно заборављен.

Али, на тај је заборав свакако утицала и једна необична околност која се десила за живота доктора Морског, који је можда и претерао – с обзиром на средину у којој је живео и стварао – са својом ерудицијом, свестраношћу и космополитизмом. Наиме, чим се Јовановић усудио да напише чланак о староиндијској драми (пошто је имао прилике да се на самом изворишту упозна са овим жанром), као главни недостатак тог чланка истакнуто је – ауторово непознавање санскрита, језика древне Индије. Узалуд је било доказивати да се ради о врсном познаваоцу латинског, немачког, руског, енглеског, француског, мађарског и италијанског језика, узалуд је било подсећати да многи српски писци не преводе Шекспира са енглеског изворника, него индиректно, углавном на основу немачких превода – узалуд, јер једном за свагда, др Милан Јовановић остао је у београдској чаршији упамћен као господин који не зна санскрит, и то првенствено захваљујући негативној оцени од стране еминентног књижевног критичара Љубомира Недића („Индијске драме“, Српски преглед, Београд 1895, бр. 3; „Одговор на књижевне клевете“, Српски преглед, Београд, 1895, бр. 7), на шта се и сâм Јовановић осврнуо у свом чланку „Књижевна клевета, посвећено пажњи др Љ. Недића“ (Дело, Београд 1895).

Већ је напоменуто да је доктор Морски био један од оснивача Српске књижевне задруге, али његово је име незаобилазно и кад се говори о првим Задругиним редовним колима, где су Јовановићеви радови штампани овим редоследом:

Коло I (књ. 2):  С мора и са сува. Црте др Милана Јовановића. 1892.

Коло III (књ. 16): Тамо амо по Истоку. Црте др Милана Јовановића. Свеска прва. 1894. (Прилог: географска карта Индијског океана и околних земаља – у боји.)

Коло IV (књ. 25): Тамо амо по Истоку. Црте др Милана Јовановића. Свеска друга. 1895.

Коло VII (књ. 47): Горе доле по Напуљу. Путничке црте. Написао др Милан Јовановић. 1898. (Постхумно издање. Предговор написао Андра Гавриловић. Прилог: географска карта околине Напуља.)

Иако се биографија доктора Морског нашла у тротомној енциклопедији Знаменити Срби XIX века (уредник Андра Гавриловић, Београд–Загреб 1901–1904), ипак је он врло брзо након смрти пао у заборав, а његово је дело потпуно скрајнуто, о чему довољно говори и чињеница да се ни Јован Скерлић у својим текстовима, па ни у чувеној Историји нове српске књижевности (Београд 1914), није посебно дотакао Јовановићеве литерарне делатности. Као да је и у погледу сећања и успомене доктор Морски заувек остао у – деветнаестом веку.

Ако је у наредних сто година и било речи о др Милану Јовановићу Морском, он је углавном спомињан само успутно, најчешће у мемоарима својих савременика, попут Сима Матавуља и Тодора Стефановића Виловског, док се у осталим случајевима најчешће радило о научним студијама или новинским чланцима, који ипак нису могли доћи до великог броја читалаца. Тако су загребачке Народне новине објавиле 1934. чланак „Стогодишњица рођења српског књижевника др Милана Јовановића“, а 1935. у Годишњаку Матице српске изашао је текст Јована Грчића „Милан Јовановић Морски (1834–1896)“. Тек четири деценије након тога, Јовановићева лекарска делатност предмет је студије Сава Д. Пламенца Др Милан Јовановић „Морски“ и његова дисертација (Београд 1974), а након још једне велике временске паузе, књижевни историчар Горан Максимовић осврће се на путописну прозу доктора Морског (текст је објављен у Максимовићевој књизи Идентитет и памћење, Ниш 2011) и приређује за штампу Јовановићеву „шаљиву игру“ Несуђени (Београд 2011). Међутим, све то није могло имати великог одјека у јавности, јер Јовановићеви радови (ни белетристички, ни књижевнонаучни, ни педагошки) нису се прештампавали дуже од сто година, а пошто се ни Јован Деретић у својој Историји српске књижевности (Београд 1983) није посебно осврнуо на књижевни рад доктора Морског, тиме као да је сенка заборава била још једном потврђена. Једино је, истини за вољу, било малобројних позитивних примера кад је у питању повратак Јовановићевом позоришном раду, јер је у крагујевачком Народном позоришту одиграна 1956. Шекспирова комедија Мера за меру највећим делом према преводу доктора Морског, а 1968. у београдском Народном позоришту, поводом стогодишњице изградње театра, приказан је одломак из Јовановићеве историјске драме Краљева сеја.

Прва детаљна монографија о лекару, писцу, културном делатнику и светском путнику Милану Јовановићу Морском, а самим тим и о целокупном његовом раду, појавила се тек 2017, и то из пера др Снежане Вељковић (рођена у Нишу 1946, преминула у Београду 2020). Књига карактеристичног наслова Господин који није знао санскрит заправо је и панорама средине у којој је доктор Морски стасавао и радио, а с обзиром на то да је ауторка књиге била лекар по струци, тим пре је фасцинантно како се снашла у тумачењу Јовановићевог белетристичког и књижевнокритичког рада, малтене као да јој је и књижевна наука ужа професија. Иако јој је сигурно било лакше кад је осветљавала лекарску делатност Јовановићеву, јер ту је била на свом терену, др Снежана Вељковић није поклекла пред тешким задатком да малтене буде прва која ће истражити, сакупити и приказати целокупан живот и рад једног, како су га називали, непознаваоца санскрита, а притом је дала и своје стручно мишљење не само о човеку чију је биографију истраживала, него и о епохи која је тог човека изнедрила, али и о средини која га је васпитала.

Донекле је др Снежана Вељковић својим марљивим и објективним радом помало демантовала и самог Јовановића, односно његов став да жена „заузима место између човека и детета“, те да је углавном склона „дечијим својствима“. Ипак, можда је Јовановић био у праву кад је рекао да жену привлаче чудновати догађаји, јер се и десило да његова несвакидашња биографија буде први пут у целини проучена од стране једне жене, која је и сама очигледно била фасцинирана Јовановићевим необичним (па и чудноватим) животом, чим се упустила у такво опсежно истраживање. Са те стране гледано, неутољива жеља за сензацијама, наводно својствена првенствено женама, показала се итекако корисном.

Осим педантног рада приликом састављања монографије, др Снежани Вељковић мора се признати и велика доза објективности, можда чак и превелика у појединим моментима, јер се и од историчарâ донекле очекује да заступају и истичу свој став. Међутим, чак и кад је у целости цитирала Јовановићев пасус посвећен жени која „није и не може бити позвана од природе да управља, већ да буде руковођена од јачег човека“, ауторка монографије избегавала је да било шта коментарише, а камоли да намеће своје лично мишљење – она је, наиме, само напоменула да је такав став очигледно некада био доста распрострањен, те да су генерације и генерације биле тако подучаване. Тим крактим закључком је, уствари, речено много више, а на читаоцима је да сами закључе како су таква наука и васпитање могли утицати на формирање свести грађанског друштва у Србији тек ослобођеној османлијске феудалне власти. Да ли ће Јовановићева научна мисао бити протумачена позитивно или негативно, зависи првенствено од тога која је оријентација ближа читаоцу као појединцу.

Још би контроверзнија могла бити извесна Јовановићева схватања сачувана у рукописима који су тек након докторове смрти публиковани (у часопису Бранково коло, 1896), а које је др Снежана Вељковић такође прештампала, опет се не упуштајући у дубљу анализу нити у доношење било каквих закључака, мада би се сигурно могло расправљати о Јовановићевом ставу према породици и потомству као најважнијим сегментима друштва и државе.

Очигледно доследни традиционалиста, доктор Морски сматра да је породица човеку најбоља мотивација за рад, а пошто неожењен човек „може с мало рада свој живот да обезбеди, то ће наравно привреда бити слабија онде где је брак редак“, па се отуда породица посматра и као основни стуб друштва, без чега нема стабилне државе и нације.

„Деца су и циљ и природна последица брака“, истиче Јовановић. „Неплодност је брачна пуст живот: ми тада не враћамо друштву оно што смо од њега добили, тј. живот.“ Најзад, доктор Морски се позива и на историјске прилике како би одбранио институцију брака, јер „иако многи веле да народ вечно живи, ипак видимо да су угинули читави народи где не бејаше тврда основа брака“.

Васпитан у патријархалном духу, др Милан Јовановић није могао да разуме оне људе „који у браку мисле само на себе, на своју удобност и усладу“, а поготову је осуђивао жене које „тој удобности и услади жртвују свој пород“, напомињући и упозоравајући да се „природа оваквим људима грозно свети: кад наступи старост, кад тело малаксало потребује наслона – около њега нема одрасле деце која ће да га подупру, нема гдешто живе душе…“

Наравно да би овакви ставови данас наишли на тешку осуду, а све и када би били до последње речи истинити, ипак се ником не би могло дати за право, па ни једном лекару педагогу, да кроз уџбенике и новинске чланке намеће наводне интересе нације, државе и друштва. Штавише, Јовановићу би било замерено што неосновано и без икаквог повода прориче какву би старост могли доживети они који не буду имали деце. Најзад, ако се појединац и одлучи на потомство првенствено ради очувања нације, опет је у питању одлука тог појединца, па он не може да је намеће својој околини нити да осуђује оне који о таквим темама уопште не размишљају.

Очигледно се средином XIX века безрезервно сматрало да је појединац обавезан према друштву које га је одгајило, према држави која га је школовала, па и према нацији из које је потекао (ово комплексно питање је, у својој приповеци Швабица, маестрално дочарао још један српски лекар који се бавио књижевношћу – Лаза Лазаревић), а сигурно би се тада нашао и велики број жена, и то образованих жена, које би биле сагласне са наведеним Јовановићевим ставовима, зато што у томе није било суштински ничег лошег, а поготову није било лоших намера, тим пре што се подразумевало да породица, поред воље за радом, доноси и искрену радост, па и још јачу вољу за животом.

Можда је ипак штета што се др Снежана Вељковић није дубље упустила у разматрање радова које је у обимнијим изводима цитирала, јер неупућени читаоци њене монографије лако би могли Јовановићеве идеје пројектовати у данашњицу и прилагодити их актуелним проблемима и размирицама, па чак помислити да је доктор Морски био не само традиционалиста, него и шовиниста, изразити клерикалац и конзервативац, најзад и расиста који је брак и потомство посматрао само као средство за очување чисте нације.

Ипак, један податак из докторове биографије оповргава билу какву помисао о Јовановићу као шовинисти, јер његова је супруга била Немица (Аустријанка) Тереза Лабор, а сем тога, њих двоје су дуго година били у браку пре него што им се најзад родио син, тако да вероватно и у томе треба тражити корен Јовановићевој жељи за очувањем нације кроз потомство, што се очигледно пренело и на докторове стручне радове.

Може изгледати чудно што патријархалне и традиционалне ставове о жени и породици заступа човек који се школовао у Бечу, имао свестрана интересовања (од медицине до позоришта), доцније прошао и пола света – али, одавно је познато колико су управо такви људи, где год да су се затицали, остајали верни свом кућном васпитању, свом народу и култури из које су потекли (макар она била и изразито конзервативна), користећи притом своје знање и искуство да већ постојећу домаћу традицију унапреде, а не да је руше или из основа мењају тако што би вештачки уносили потпуно нове идеје стечене на страни.

Занимљиво би било знати да ли је др Милан Јовановић Морски због својих ставова о улози жене у друштву био критикован од стране ондашњих феминисткиња, али ипак није сачуван ниједан доказ било какве расправе тог типа. Сасвим је сигурно да је Јовановића лично познавала Катарина Миловук, управница београдске Више женске школе и једна од најизразитијих феминисткиња тог доба у Београду (постоји податак да је била и једина жена којој је било дато право гласа на изборима за Народну скупштину Краљевине Србије), извесно је да су њих двоје и сарађивали у једном периоду, могуће је да су улазили и у полемике, али сама чињеница да су и традиционалиста Јовановић и феминисткиња „Миловуковица“ имали прилике да, свако за себе, јавно заступају личне ставове и промовишу их међу грађанском омладином, довољно говори о демократичности и слободоумности једне средине која се од турске чаршије претвара у варош европског профила.

Ако је имену др Милана Јовановића Морског било суђено да дуго остане заробљено у прохујалом XIX столећу, то се никако не би могло рећи за проблеме о којима је доктор Морски писао, јер они за наредних стотину година нису превазиђени. Напротив, и данас се могу уочити две изразито супротстављене струје када се говори о потомству, абортусу, браку и ванбрачним заједницама, положају породице у друштву, обавези појединца према држави и нацији, а посебно о правима, дужностима и положају жене, тако да је ова тематика итекако актуелна и на почетку XXI века, тим пре што се о њој јавно дискутује на свим доступним медијима и што се у расправу укључују све социјалне, политичке и идеолошке групације, од црквених великодостојника до невладиних организација.

И поред свега, колико год конзервативно и превазиђено деловали Јовановићеви ставови о улози жене у друштву, остаје чињеница да су написани из најбоље намере, јер кад доктор Морски помиње напредак нације и друштва, он заправо мисли на јединку која је нераскидиви део тог друштва и која треба најпре себе да усавршава (па и да сагледа сопствене мане), а затим да свој успех угради у напредак читаве средине, најзад и државе. У сваком случају, то много више личи на утопију него на клерикални конзервативизам.

Што се тиче Јовановићевог закључка „да жена није и не може бити позвана од природе да управља, већ да буде руковођена од јачег човека“, ту се много више мушкарцу указује на обавезе према жени, него што се жени одузимају било каква права. Укратко речено, мушкарцу се у дужност ставља заштита жене, а не њено подређивање или бацање у ропство. Ако већ „жена нигде не достиже у свом развијању човечију снагу“, тим пре је обавеза мушкарца да преузме улогу заштитника и одговорног вође породичне заједнице. А колико год да је претерано рећи како жену одликује „већи степен таштине“, опет сва одговорност пада на мушкарца ако због таквих жениних слабости опстанак породице буде доведен у питање. Јовановић у свом уџбенику не прави од жене робињу, него је заправо чува од велике одговорности, сматрајући да жена не треба да преузима на себе оно што није у стању да поднесе.

Разумљиво је што би данас овакви ставови одмах наишли на осуду ако би били јавно промовисани и пропагирани, али ако се зна да су доцнији развој друштва и промена целокупне друштвене свести донели жени још и бројне обавезе уз сва новостечена права, није на одмет запитати се да ли је др Милан Јовановић Морски жену одиста посматрао као неко ниже биће потчињено мушкарцу – како може деловати на први поглед – или, ипак, као једно нежно биће које заслужује и треба уз себе да има мушкарца способног да је исправно води кроз живот.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

  Dušan Milijić, Istorija, Književnost, Milan Jovanović, Nauka