1969 – Poslednji dani čovečanstva – Šezdesete su počele izgradnjom berlinskog zida, a završile se šetnjom čoveka po Mesecu. Upravo je fatalna 1969. odredila međe sveta u kojem danas živimo. Postavila je neke suštinske paradigme ponašanja, oduzela nadu i tako nas uvela u cinične, kokainske sedamdesete u kojima je čitavi svet ušao u rđu i patinu sopstvenih (neostvarenih) stremljenja.
Obeležavanje pola veka od nekih velikih događaja povod je da se osvrnemo i zapitamo da li smo i koliko smo nekada bili bolji ili gori. Godina 1969. veličanstveni je podsetnik na neke lekcije koje su nas odredile i definisale. Zato se okvirima milenijalske mitomanije čini da su šezdesete bile poslednja dekada kada je čovečanstvo još verovalo da svet može biti bolji. Ova dekada je bila ispunjena radikalnim i subverzivnim događajima kao nijedna pre i nijedna kasnije u 20. veku. Izvojevane su mnoge slobode – kulturne, polne, rasne, seksualne, političke. Ajzenhauerovska pseudofašistička Amerika, opijena u stabilnosti srednje klase, doživela je prvi tektonski poremećaj sredinom pedesetih godina pojavom Elvisa i popularne kulture. Mnogo konzervativnija Britanija je svoj lahor promena doživela baš šezdesetih, kao i SFRJ, ali to je već neka druga priča.
Šezdesete su počele izgradnjom berlinskog zida a završile se šetnjom čoveka po Mesecu. Upravo je fatalna 1969. odredila međe sveta u kojem danas živimo. Postavila je neke suštinske paradigme ponašanja, oduzela nadu i tako nas uvela u cinične, kokainske sedamdesete u kojima je čitavi svet ušao u rđu i patinu sopstvenih (neostvarenih) stremljenja. Neka vrsta uvoda u kraj šezdesetih, bila je prilično turbulentna 1968. Prepoznata po praškom proleću i potrebi da se savlada strahovlada SSSR-a nad svojim saveznicima. Nastavak je sledio u milionskim protestima u Parizu, Londonu, Beogradu, u kome su studenti i radnici ustali za svoja prava. Rokenrol nikada nije bio više u koliziji sa svojom publikom. Bitlsi su imali svoj Beli album, kriptičnu soničnu slikovnicu za razumevanje i šezdesetih i šezdeset osme koja najbolje funkcioniše baš danas. A ti sami Bitlsi su započeli 1969. prokazanim snimanjem albuma Get Back, koji je kao odbačeno siroče izašao tek godinu i nekoliko meseci kasnije kao Let it Be. Ipak, 30. januara, na vrhu zgrade u Sevil Rovu, Bitlsi su odsvirali svoj poslednji zajednički nastup, i time smo započeli seriju fatalnih krajeva koji se dešavaju baš 1969.
Desetak dana ranije u centru Praga, jedan nenametljivi i hrabri student Jan Palah će se zapaliti i postati mučenik kraha praškog proleća i simbol težnje za slobodom. Krajem aprila u Njujorku će se održati veliki antiratni protesti koji će kulminirati baš 15. novembra u Vašingtonu u šetnji protiv rata u Vijetnamu gde se skupilo preko pola miliona ljudi. Solidarnost i čvrsto uverenje slobodnog sveta postavilo je kamen temeljac za sve buduće proteste sve do 1989. I kasnije, ali će biti još jasnije koliko je Fukujamina ideja o „kraju istorije“ deplasirana, jer će čovečanstvo sve češće ponavljati svoje geopolitičke i socijalne greške bez inicijalnih marksističkih ideja i celokupne levičarske literature koja je stameno stajala iza svih nepravdi.
Malograđansko štivo
Britanija je te godine ušla u reformu brakorazvodnih parnica i time značajno unapredila svoje društvo, s obzirom na to da je na samom početku šezdesetih ukinut obavezni vojni rok. Petog septembra je na Bi-Bi-Siju započelo emitovanje TV serije Leteći cirkus Monti Pajtona koji su osmislili nekolicina oksfordskih studenata i time reformisali kako TV format tako i humor uopšte. Pajtonovci su kao najveći uticaj spominjali baš Bitlse i njihov apsurdno nadrealni TV film Magical Mistery Tour it 1967. A najveća izmišljotina šezdesetih i druge polovine 20 veka – Bitlsi, nisu se baš slavno držali. Iako su njihova poslednja tri albuma pokazala trajanje magije i talenta, bilo je jasno da Bitlsi gube trku sa vremenom. Stounsi su 1969. godine u naponu snage, Hendriks je gurao rok ka neslućenim prostorima popa, dok su Led Zeppelin postajali sve popularniji i značajniji. Dejvid Bouvi je promovisao svoj novi, androgini imidž, dok su crni muzičari, poput Kurtisa Mejfilda, Stivija Vondera ili Marvina Geja, preuzimali vođstvo na top listama. Šezdesete su bile na izmaku, a svojevrsni fin de siecle je predstavljalo nekoliko događaja: Rolingstounsi su snimili najbolji album „Let it bleed“ sa pesmom You Can’t Aways Get What You Want.
Reč je o sedmominutnoj muzičkoj epopeji o krahu ideala sa indikativnim refrenom koji skoro savršeno opisuje kraj šezdesetih
You can’t always get what you want,
But if you try sometimes, well, you might find,
You get what you nees);
Džez muzičar Majls Dejvis snimio je In a Silent Way, što je početak njegove fjužn (fusion) faze u kojoj će uspešno koristiti rokenrol za svoje potrebe, pogotovo na sledećem kakofoničnom albumu Bitches Brew.
U toj konstelaciji, tokom proleća Bitlsi snimaju svoj poslednji album Abbey Road koji će izaći početkom septembra, dok će njihova foto sesija 22.avgusta biti poslednji put kada su bili zajedno. Iako je radost emocija koja preovladava na ovoj ploči, u pitanju je mračan, turoban i enigmatičan album koji stoji kao iskaz weltenschauung muzičara koji su uspeli da promene svet. Snimanje je proteklo u očevidnoj tenziji. Lenon je, u harmoniji sa Joko i prvi put sa samim sobom, insinstirao na konačnom „razvodu“ od Mekartnija i ostalih, ali je pristao da svoje kompozicije uvrsti u album u ime dugogodišnjeg prijateljstva. Harison, u konfliktu sa Lenonom, a naročito sa Mekartnijem, takođe je težio ka solističkoj slobodi, dok je Staru pripala uloga medijatora zaraćenih strana. Kao muški šovinista, autokrata i tradicionalista, Mekartni je dominirao svakom pesmom, neurotično tražeći savršenstvo, no uz istinsku ljubav i lojalnost prema ostalim Bitlsima. To je smetalo Lenonu koji se dva puta u toku snimanja albuma brutalno posvađao sa njim. Odmah zatim, Lenon je insinstirao na tome da njegove pesme budu na jednoj, a ostale na drugoj strani albuma.
Producent Džordž Martin je uspeo da smiri situaciju, shvatajući koncept Lenona i Harisona koji su težili minimalističkoj rok formi, iako se njemu lično više dopadalo Mekartnijevo simfonijsko razmišljanje. Lenon je doživeo manji saobraćajni udes te je bio odsutan u vreme produkcije nekoliko klučnih pesama. Ostvareni kvalitet materijala je iznenađenje u odnosu na pravu sliku stvari. Većina pesama je bila stara skoro dve godine dok je veliki broj pesama nezavršen. Spekulacije o tome ko je i kako rasturio Bitlse je omiljeno malograđansko štivo.
Urušeni snovi
Poetski posmatrano, u pitanju je razočaravajuća hipoteza da ljubav nije večna, međutim, realno, Bitlsi su šezdesetih uživali svoje dvadesete, najkreativniju fazu svakog života. Bliskost, saradnja, prijateljstvo, lojalnost, ljubav jesu emocije, u njihovom slučaju proživljene zavidnim intezitetom. Kao i uvek, svako veliko, plemenito muško prijateljstvo (maksima preuzeta iz vesterna) ustupa mesto zreloj, istinskoj ljubavi i sazrevanju. Bitlsi su najveći rok bend svih vremena, između ostalog, jer su znali kada treba da stanu. Oblikovali su šezdesete, gurnuli muziku u nebeske visine, izvršili kulturnu revoluciju, preporodili žanr, od rok muzike su stvorili umetnost. Stali su posle sedam diskografskih godina i 13 albuma. Počeli su kao nezapažen mersi bend, pa preko očiglednih uticaja Elvisa, Berija, Fetsa Domina prešli su na Dilana i zatim postali sopstveni trejdmark. Ciklus je jednostavno završen u pravom trenutku, krajem 1969, koja na više nivoa urušava naivne snove posleratne generacije mladih i njihovih roditelja.
U avgustu mesecu, Čarls Menson i njegova banda Familija na surov i jeziv način masakrira trudnu suprugu Romana Polanskog, Šeron Tejt i njeno četvoro prijatelja, ispisujuči njihovom krvlju stihove pesama Piggies i Helter Slekter. Stvari će verovatno biti jasnije kada se pojavi novi Tarantinov film “Bilo jednom u Holivudu”. Isti, taj, ovog puta sa prefiksom – novi, Holivud je snimio nekoliko zaista veličanstvenih hipi intoniranih filmova kao što su “Goli u sedlu”, “Buč Kesidi i Sandens Kid”, “Ponoćni kauboj”, koji su najavili velike promene, ali i mizantropski “Divlja horda” Sema pekinpoa koji je odslikao naličje američke političke epohe.
Na kraju, ono o čemu govorimo jeste 20. jul pola veka od kad su Baz Oldrin i Nil Armstrong protegnuli noge na jedinom zemaljskom prirodnom satelitu – Mesecu. Time je okončana hladnoratovska svemirska trka koja je postavila SAD kao superiorni nacion pod čijim će patronatom pasti i poslednji simbol tog istog hladnog rata, Berlinski zid, ali dvadeset godina docnije. Koji mesec kasnije, na američkoj televiziji počelo je prikazivanje serije Zvezdane staze, po literaturi Reja Bredberija. Serija i događaj posle kojih svemir nikada neće biti isti.
Vudstok
Međutim, pravi kraj dekade desio se sredinom avgusta 1969. Blizu gradića Volkil na severu države Teksas. Prilično daleko od mesta Vudstok (oko 45 milja), održava se festival Vudstok. Ovaj festival predstavlja najveće okupljanje bejbibumera u istoriji. Pola miliona ljudi uvaljanih u blato, mokrih od obilne kiše, saobraćajna gužva, loša hrana, braon esid, tri smrti, tri rođenja, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, bendovi Credence, The Who…sve je to pokazalo snagu rokenrola i mira. Džoni Mičel je napisala pesmu Woodstock; Čarls Šulc je u svojim Pinatsima, žutoj ptičici, najboljen Snupijevom prijatelju, dao ime Vudsto; Vupi Goldberg je istetovirala „woodstock“ na svojoj mišici. Vudstok je, u stvari, označio kulminaciju šezdesetih, poslednji trzaj želja i mogućnosti da se okonča jedan tako besmisleni rat kao što je vijetnamski; te i pokušaj da se zamrzne mladost najperspektivnije američke generacije. Američki bejbibumeri vodili su sopstveni krstaški rat protiv primitivizma i hipokrizije nacije i države. Odlučujuća bitka se odvijala u mestu Vudstok, gde je svet poverovao da je ideja mladosti konačno nadvladala.
No dolazeća kulminacija vijetnamskog sukoba i materijalizam sedamdesetih stvoriće od bebibumera japije i učiniti da nestane još jedan od amblema šezdesetih. Teoretičar Majkl Epštajn smatra da je „osnovni zakon istorije čovekovo zaostajanje sa čovečanstvom.“ Rastu disproporcije između razvitka ljudske individualnosti ograničene biološkom starošću, i socijalno tehnološkog razvitka čovečanstva, koji nema vidljive istorijske granice. Povećanje starosti čovečanstva nije praćeno toliko značajnim povećanjem čovekovog životnog veka. Iz generacije u generaciju, na ličnosti se navaljuje sve veći teret znanja i utisaka, koji su skupljani tokom prethodnih vekova, a koje ona nije u stanju da usvoji.
Otud problem otuđenja, koji je doneo 19. vek i problem gubitka realnosti koji je doneo 20. vek. Ako je 20. vek još čuvao paradigmu „izvorne realnosti“, koja revolucionarnim putem može biti vraćena čoveku (samo utuđenje i kasnija uzurpacija suštinske radne snage čoveka), onda 20. vek ukida problem otuđenja time što ukida sam problem realnosti.
Tekst je objavljen 27. jula 2019. godine u Kulturnom dodatku dnevnog lista “Politika”
Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E
1969 – Poslednji dani čovečanstva napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →