Logika kao idealan jezik

U drugom predavanju o „Filozofiji logičkog atomizma” Rasel tvrdi da je Principia jedan idealan jezik i formuliše kriterijume koje svaki idealan jezik mora da zadovolji:

Predlažem da sada razmotrimo kakva bi vrsta jezika bio logički savršen jezik. U logički savršenom jeziku reči u propoziciji bi stajale u relaciji jedan-prema-jedan sa sastavnim delovima odgovarajuće činjenice, s izuzetkom reči kao što su „ili”, „ne”, „ako”, „onda”, koje imaju drugačiju funkciju. U logički savršenom jeziku postojala bi po jedna reč, i ne više od jedne reči, za svaki jednostavan objekat, a sve što nije jednostavno bilo bi izraženo kombinacijom reči, kombinacijom izvedenom, naravno, od reči za jednostavne stvari koje ulaze u odgovarajuću činjenicu, po jedna reč za svaki jednostavan sastavni deo činjenice. Jezik ove vrste bi bio u potpunosti analitički, i na prvi pogled bi pokazivao logičku strukturu činjenica koje se tvrde ili poriču. Jezik koji je izložen u Principia Mathematica je zamišljen kao jezik ove vrste… Postojeći jezici nisu logički savršeni u ovom smislu, a nije moguće ni da to budu, ako treba da služe svrhama svakodnevnog života. (1956:197-98)

Prema Raselu, sistem Principia je blisko povezan sa prirodnim jezikom u tom smislu što može da izrazi sve bogatstvo različitih tipova rečenica i da ih izloži beskrajnom skupu logičkih transformacija, stvarajući na taj način nove teoreme. On takođe predstavlja usavršavanje običnog govora i time što odstranjuje dvosmislenosti i nejasnosti. I najzad, zato što je on oruđe oštro kao brijač, on može da reši izvesne uporne filozofske probleme. Preko teorije deskripcija, na primer, on može da objasni zašto ontološki argument nije validan. O ovom se slavnom argumentu stolećima raspravljalo, s različitim stupnjevima jasnosti i uspeha ali bez ikakvog opšteprihvaćenog rešenja. Najpoznatija verzija ovog argumenta nastala je zahvaljujući Sv. Anselmu od Kenterberija [St. Anselm of Canterbury] ( 1 0 3 3 / 3 4 – 1 1 0 9 ) . Razmotrićemo pojednostavljenu varijantu njegovog argumenta.

Počnimo s pretpostavkom, naime, da nijedno biće ne može biti veće od Boga. Ova pretpostavka se može prihvatiti bez ikakve egzistencijalne implikacije. Ona ostavlja otvorenim pitanje da li Bog postoji. Ona prosto tvrdi da ne možemo da zamislimo ništa što bi bilo veće od Boga. Pretpostavimo, drugo, da Bog ne postoji, što je konverzija onog što želimo da dokažemo. Tako je ontološki dokaz ono što se naziva „indirektnim dokazom”. On polazi od negacije zaključka koji treba utvrditi i na kraju pokazuje da je takva pretpostavka lažna. Ako je tako, sledi da je negacija te pretpostavke istinita, u ovom slučaju, istinito je da Bog postoji. Polazeći od ovih pretpostavki argument se odvija na sledeći način: Moguće je zamisliti biće koje ima sva svojstva koja se normalno pripisuju Bogu (sveznanje, svemoć, sveprisutnost, milosrđe itd.) ali koje ima još jedno dodatno svojstvo – postojanje. Tada bi to biće bilo veće od Boga. Ali po našoj polaznoj pretpostavci ne može se zamisliti nijedno biće koje je veće od Boga. Sledi da je pretpostavka da Bog ne postoji lažna. Prema tome Bog postoji. Q. E. D . 5

Prema Raselu, u ovom se argumentu pretpostavlja da je postojanje svojstvo (ili, po Raselovim recima, logički predikat). Ali, kao što pokazuje teorija deskripcija, ono to nije; pojam postojanja funkcioniše kao deo aparata kvantifikacije. Kad kažemo „Lavovi postoje”, mislimo „Postoji nešto što je pripadnik porodice mačaka, obično žućkaste boje, često duže od dva metra i što riče”. Logičkom notacijom ovo bi se zapisalo kao [(3x) (Mx A Z x A Dx A Rx)]. Slično tome, onaj ko tvrdi da „Bog postoji” tvrdi „Postoji nešto što ima svojstva svemoći, sveznanja i milosrđa”. Fraza „Postoji neko x koje j e . . . ” ne označava svojstvo već je način da se tvrdi da nešto ima ta–i-ta svojstva. Tako osnovni korak u ontološkom argumentu da Bog ne bi bio savršen ukoliko ne bi posedovao svojstvo postojanja jeste logički pogrešan zato što postojanje nije svojstvo. Umesto toga postojanje se izražava aparatom kvantifikacije ili, gramatički rečeno, neodređenom zamenicom, kao što je „neko” ili „nešto”. Stoga se rečenica „Bog postoji” može izraziti kao „Nešto je svemoćno, sveznajuće i milosrdno”. Reč „nešto”, za razliku od reči „svemoćno”, „sveznajuće” i „milosrdno ” , ne označava neko svojstvo ili atribut. Ova analiza je danas široko prihvaćena ali ne jednodušno. Postoji opsežna literatura o pitanju da li je postojanje logički predikat, a nekoliko veoma poznatih filozofa se nije složilo s Raselom o ovom pitanju.

Teorija deskripcija je bila u stanju da reši još tri nedoumice oko postojanja i identiteta. Razmotriću odmah prvu od njih a druge dve odmah posle toga. Još od vremena starih Grka, filozofima je bila zagonetna priroda nebića, i nisu došli ni do kakvog uspešnog rešenja ovog problema. Klasično pitanje je bilo „Kako se o nebiću može misliti ili govoriti, pošto nebiće uopšte i nije ništa?” U dvadesetom veku, ovaj problem je dobio sledeći oblik: Mi smo u stanju da iznosimo smislena, a ponekad čak i istinita, tvrđenja o nepostojećim „entitetima” kao što su najveći prirodni broj, Deda Mraz, Meduza, sadašnji kralj Francuske, okrugli kvadrat, mitsko ostrvo Atlantida i tako dalje. Sigurno je istinito reći „Sadašnji kralj Francuske ne postoji”. Ili, dalje, kad kažemo „Hamlet je ubio Polonija”, čini se da je ta rečenica istinita. Ali istinita o čemu?

Prema standardnoj teoriji istine kao korespondencije, rečenica p je istinita ako i samo ako odgovara nekom stanju stvari u svetu. Ali svet ne sadrži činjenicu da je Hamlet ubio Polonija zato što se ovaj navodni događaj nikada nije desio. Staviše, prema najjednostavnijoj i intuitivnoj teoriji jezika, čini se plauzibilnim smatrati da reči dobijaju svoja značenja zato što odgovaraju izvesnim vrstama objekata. Tako reč „pas” u rečenici „Neki psi su beli” ima značenje zato što u svetu ima objekata, pasa, koje ona izdvaja ili označava. Pa ipak se čini da reči „sadašnji kralj Francuske”, „Hamlet” i „Atlantida” imaju značenje, mada nema postojećih stvari koje one označavaju.

U dvadesetom veku, problem nebića je izbio na površinu u delu austrijskog logičara Aleksijusa Majnonga [Alexius Meinong] ( 1 8 5 3 – 1 9 2 0 ) , koji je izneo tezu da „ima objekata koji ne postoje”. Godine 1904. Rasel je prihvatao ovu teoriju ali ju je 1907. odbacio. Majnong je dokazivao da stvari kao što su izvor mladosti, sadašnji kralj Francuske, Deda Mraz i Hamlet – koje obični ljudi smatraju nepostojećim – moraju da u nekom smislu postoje. Za neke od ovih objekata on je skovao reč Bestand, ili „supsistencija”. Ovi objekti ne postoje ali supsistiraju. Drugi objekti, poput kontradiktornih objekata kao što je „okrugli kvadrat”, niti supsistiraju niti postoje ali uprkos tome imaju izvesnu vrstu bića. Majnonga je na prihvatanje ovog stanovišta naveo argument koji se može izložiti na sledeći način:

1. Izraz „sadašnji kralj Francuske” je subjekt rečenice „Sadašnji kralj Francuske je mudar”.

2. Zato što rečenica „Sadašnji kralj Francuske je mudar” ima značenje, ona se mora odnositi na nešto – ona mora biti o sadašnjem kralju Francuske.

3. Ali, osim ukoliko sadašnji kralj Francuske ne postoji, ova rečenica ne bi bila’ ni o čemu i stoga uopšte ne bi ni imala značenje, zato što jedan od njenih bitnih sastavnih delova, izraz „sadašnji kralj Francuske”, ne bi imao značenje.

4. Zato što izraz „sadašnji kralj Francuske” ima značenje, on se mora odnositi na neki entitet, naime, na sadašnjeg kralja Francuske; stoga takav entitet mora da postoji (supsistira).

 

Teorija deskripcija

Za Rasela, ovaj argument ne samo što je bio pogrešan, već mu je nedostajao i – po njegovim rečima – „robustan smisao za stvarnost” koji treba očekivati od dobre filozofije. Kao što je rekao za Majnonga:

Jedna od teškoća kod izučavanja logike jeste to što je ona izuzetno apstraktna disciplina koja se bavi najapstraktnijim zamislivim stvarima, a ipak se njome ne možete na pravi način baviti ako nemate živ instinkt za to šta je stvarno. Mislim da biste bez toga dospeli do fantastičnih stvari. Mislim da je Majnongu prilično nedostajao upravo ovaj instinkt za stvarnost. Majnong tvrdi da ima takvog objekta kao što je okrugli kvadrat samo što on ne postoji, pa čak i ne supsistira, ali uprkos tome ima takvog objekta, i kad kažete „Okrugli kvadrat je fikcija”, Majnong drži da ima objekta „okruglog kvadrata” a takode ima i predikata „fikcija”. Niko ko ima osećaj za stvarnost ne bi tako analizirao tu propoziciju. On bi smatrao da je ovu propoziciju potrebno analizirati na takav način da okrugli kvadrat ne moramo smatrati sastavnim delom te propozicije. (1956:233)

Prema Raselu, Deda Mraz nije stvor od krvi i mesa, a nijedan objekat nije ni danas niti je ikada bio kralj Francuske u dvadesetom veku. Ne postoji smisao u kojem bi takvi navodni objekti imali biće ili postojali. Grešku u gornjem argumentu izložila je teorija deskripcija. Prema toj teoriji, moramo povući distinkciju između vlastitih imena i deskripcija. Određena deskripcija je izraz koji sadrži reč „ t h e ” , 6 koja modifikuje imenicu u jednini, poput izraza „[the] kompjuter koji sada koristim” ili „[the] šef odeljenja”, i ovakav izraz može da se koristi da bi se pomenula, da bi se referiralo na, ili izdvojila tačno jedna osoba, stvar ili mesto. Čini se da vlastito ime ima mnoge od istih funkcija kao i neka određena deskripcija; prema Raselu, ono uvek izdvaja ili označava određenu individuu. Pa ipak za razliku od deskripcije, koja nema značenja uzeta izolovano, vlastito ime ima nezavisno značenje, a njegovo značenje jeste individua koju ono imenuje. Tako u rečenici „Klinton je visok” termin „Klinton” i izdvaja i znači stvarnu osobu, Klintona.

Mada određene deskripcije i vlastita imena mogu ponekad da označavaju istu individuu ili mesto, Rasel dokazuje da su njihove logičke funkcije potpuno različite. Tako bi govornik koji u godini 2 0 0 0 . tvrdi „[The] Predsednik Sjedinjenih Država je visok” mogao da određenu deskripciju „[the] Predsednik Sjedinjenih Država” koristi da bi referirao na Bila Klintona. Ali taj izraz nije Klintonovo ime; on se u različitim prilikama može koristiti da bi se referiralo na različite pojedince. Da je Bil Klinton 2000. godine bio na mestu predsednika zamenjen nekom drugom visokom osobom, taj izraz bi pominjao nekog drugog a ne Bila Klintona. Zaista, deskriptivni izrazi se mogu smisleno koristiti a da ništa ne izdvajaju. „Najveći prirodni b r o j ” ne izdvaja ništa, zato što postoji strogi dokaz da takav broj ne postoji. „Sadašnji kralj Francuske”, ukoliko se upotrebljava s namerom da referira na nekog monarha u dvadesetom veku, takođe ne bi imao referenta.

Raselova karijera kao filozofa trajala je nekoliko decenija i u skoro svim tim decenijama on je iznosio modifikacije teorije deskripcija. U najranijim verzijama te teorije on je povlačio oštru distinkciju između vlastitih imena i deskripcija. Vlastito ime je ono što bi se u običnom govoru smatralo vlastitim imenom, poput izraza „Džons”, „Rasel”, „Mur”, dok je određena deskripcija izraz oblika „[the] takvo-i-takvo”, kao što su „[the] sadašnji kralj Francuske” ili „[the] prva osoba koja je kročila na Mesec”. U nekim od svojih spisa iz srednjeg perioda (kao u članku „Znanje putem deskripcije i znanje neposrednom upoznatošću”, objavljenom 1912) i u članku „Filozofija logičkog atomizma”, prvi put objavljenom 1918, teorija je dobila epistemološko usmerenje.

Rasel je sada tvrdio da je ime nešto što se primenjuje sam na objekat s kojim smo neposredno upoznati. Demonstrativne zamenice kao što su „ovo” i „ono”, izrečene u određenim okolnostima, postale su vlastita imena, dok gramatička vlastita imena, kao što su „Julije Cezar”, nisu bila logička vlastita imena zato što niko danas živ nije niti bi mogao biti neposredno upoznat sa Cezarom. Sve što o Cezaru znamo znamo iz deskripcija koje se nalaze u knjigama, kao što je Livijeva [Livy] Istorija Rima. Prema tome „Julije Cezar” je prikrivena ili skraćena deskripcija a ne pravo ime. To je bilo Raselovo gledište sve do pred kraj njegove karijere. Ali otprilike od Drugog svetskog rata do smrti 1970, Rasel se vratio na svoje prvobitno gledište prema kojem je „Skot” bilo ime za razliku od određene deskripcije „autor Veverlija”.

Čineći stvar složenijom, mogli bismo da tvrdimo da je tokom cele svoje karijere Rasel dosledno zastupao gledište da takozvana imena fiktivnih likova nisu prava imena već skraćene deskripcije. „Odisej”, „Hamlet”, „Deda Mraz” i slično spadaju u ovu kategoriju, oni nisu imena osoba već se javljaju u istoriografiji, mitologiji ili književnosti kroz legende, priče ili književne opise. U drami Hamlet, Šekspir nam daje opis izvesnog lika. U toj je drami, prividno ime „Hamlet” skraćenica jednog dužeg izraza, kao što je „glavni lik u tragediji pod naslovom Hamlet od Vilijema Šekspira”. Rasel je takođe dosledno smatrao da se, bez obzira na to kako se povlačila razlika između imena i određenih deskripcija, može pokazati kako rečenice koje sadrže vlastita imena i rečenice koje sadrže opise znače različite stvari. A to se može pokazati prevođenjem odgovarajućih rečenica u jedan idealni jezik, kao što je jezik Principia, u kojem razlika postaje odmah vidljiva i dobija čisto simbolički oblik.

Tako „Bil Klinton je visok” ima logičku formu „Fa”. To je singularna rečenica, koja sadrži logičku konstantu „a”, koja stoji umesto vlastitog imena, i predikatski termin „ F ” , koji stoji umesto svojstva. Kad se konstanti i predikatu prida deskriptivno značenje, kao u rečenici „Klinton je visok”, vidimo da obe rečenice pripisuju izvesno svojstvo određenom pojedincu. Obe su stoga singularne rečenice. One se mogu staviti nasuprot rečenicama poput „[The] sadašnji kralj Francuske je visok”, koja je u gramatičkom pogledu singularna rečenica ali koja kad se prevede na logičku notaciju nema formu „Fa”. Ona ima potpuno različitu formu. Ona znači isto što i „Bar jedna osoba i najviše jedna osoba je danas muškog roda i monarh Francuske, i kogod da je muškog roda i monarh Francuske jeste visok”. Stoga to u logičkom pogledu nije singularna rečenica već složena generalna rečenica. U simboličkoj notaciji ona bi bila izražena kao konjunkcija triju rečenica, od kojih jedna tvrdi postojanje francuskog monarha.

1. [(3x) (MFx)] – Bar jedna stvar je danas monarh Francuske muškog roda.

2. [{[(x)(y)] {[MFx A MFy 3 (x = y)]}] – Najviše jedna stvar je danas monarh Francuske muškog roda.

3. {[(x)] (MFx) ZD (Tx)]} – Kogod da je danas monarh Francuske muškog roda jeste visok.

U engleskoj rečenici „[the] sadašnji kralj Francuske je visok”reč „the” izražava singularnost, referirajući na jedan objekat kao na monarha Francuske. Singularnost (pojam the) je izražena rečenicama 1 i 2. Reći da je jedan i samo jedan objekat sadašnji kralj Francuske znači reći da bar jedan takav objekat sada postoji i takođe da ne postoji više od jednog takvog objekta. Ako ima takvog objekta, onda su rečenice 1 i 2 istinite, a ako objekat ima svojstvo koje mu je pripisano, tada je cela rečenica „[The] sadašnji kralj Francuske je visok” istinita. Cela rečenica nije istinita ako važi jedan od sledeća tri uslova: ako nema takvog objekta, tada je rečenica 1 lažna; ako ima više od jednog takvog objekta, rečenica 2 je lažna; i najzad, ako ima tačno jedan takav objekat, ali on ne poseduje svojstvo da je visok, tada je 3 lažno. Ali u logici ako je jedan od konjunkata složene rečenice lažan, lažna je i cela rečenica. Stoga u ovom slučaju ako je bilo koji od triju konjunkata lažan, rečenica „[The] sadašnji kralj Francuske je visok” jeste lažna. Ali bilo da je lažna bilo da je istinita, ona ima značenje. Ova analiza pokazuje koliko moćan i koliko istančan može da bude jedan idealan logički jezik.

Pored toga što je dokazivao da se imena i deskripcije moraju različito analizirati, Rasel je tokom cele svoje duge karijere predlagao čitav niz argumenata da bi dokazao tu tezu. Kao što piše u Introduction to Mathematical Philosophy (1919):

Propozicija koja sadrži deskripciju nije identična sa onim što ta propozicija postaje kad se deskripcija zameni imenom, čak i ako ime imenuje isti objekat koji deskripcija opisuje. „Skot je autor Veverlija” je očigledno različita propozicija od „Skot je Skot”: prva je činjenica književne istorije, druga trivijalni truizam. A ako bilo kog drugog osim Skota stavimo na mesto „autora Veverlija” naša propozicija će postati lažna, te prema tome sigurno više neće biti ista propozicija. (str. 174)

Poenta ovog argumenta jeste u tome da se pokaže da su „Skot je Skot” i „Skot je autor Veverlija” različite propozicije i to stoga što vlastito ime „Skot” i deskripcija „autor Veverlija” igraju logički različite uloge. Raselov argument je bio široko prihvaćen među filozofima jezika, i sve do skora je smatran zdravim. Ali po mom sudu on to nije. Razmotrimo sledeći protivprimer:

1. Autor Veverlija je autor Veverlija.

2. Da je autor Veverlija autor Ajvanboa jeste činjenica književne istorije.

3. Ako bilo kog drugog osim autora Veverlija stavimo na mesto „autor Ajvanboa”‘, tada bi rečenica 2 postala lažna.

Ovaj argument se prema Raselovom odnosi kao slika u ogledalu. Odmah se može videti da se „autor Veverlija je autor Veverlija” i „autor Veverlija je autor Ajvanboa” razlikuju po značenju time što je prvo trivijalno a drugo nije. Druga propozicija nije trivijalna stoga što možemo da ne znamo da je autor Veverlija takođe napisao i knjigu pod naslovom Ajvanbo. Pa ipak, nasuprot tome, trivijalna je istina da je autor Veverlija autor Veverlija. Možemo se takođe složiti sa Raselom da uopšte uzev ima razlike između vlastitih imena i deskripcija. „Prvorođeno dete Džona Smita” može da referira na Robina Smita, ali taj izraz nije njegovo ime.

Ako je moj protivargument ispravan, jasno je da nije dobra Raselova analiza toga zašto se dve propozicije razlikuju po značenju. Jasno je da razlika ne počiva na razlici između imena i deskripcija pošto protivargument udara upravo na Raselovu distinkciju a ipak se u njemu javljaju samo deskripcije. Stoga u načinu Raselove argumentacije ima nečeg pogrešnog. Frege nudi različito rešenje ovog problema na koje se ove primedbe ne mogu primeniti, rešenje koje počiva na distinkciji između Sinn i Bedeutung (koje ću ubrzo objasniti), ali ono pati od svojih vlastitih teškoća. Pa ipak, čak i ako Raselov argument nije uspešan, ima i drugih razloga za mišljenje da je teorija deskripcija jedno nesumnjivo značajno postignuće. Frenk Remzi je izrazio opšte slaganje analitičke zajednice kad je ovu teoriju opisao kao „paradigmu filozofije”. U te razloge spadaju i sledeća četiri.

Prvo, teorija deskripcija pokazuje da jedan idealan jezik ne samo da može da izrazi obične rečenice prirodnog jezika već može i da otkrije distinkcije koje takav jezik prikriva.

Drugo, ova činjenica implicira da moramo da razlikujemo površinsku gramatiku od dublje logičke gramatike koja izražava pravo značenje tih rečenica. Prema ovoj dubljoj gramatici, određene deskripcije nisu imena, a rečenice koje sadrže određene deskripcije nisu singularne već generalne rečenice. Ovo otkriće ima neposredan filozofski značaj. Ono razjašnjava drugu zagonetku o postojanju, naime, kako je moguće konzistentno poricati postojanje nečega. Pretpostavimo da ateista kaže „Bog ne postoji”. Činilo bi se da samim svojim recima ateista pretpostavlja da postoji nešto, Bog, što ne postoji, tako da izgleda kao da protivreči samom sebi. Rasel pokazuje da u ovoj rečenici „Bog” nije ime već skraćena deskripcija za (prema judeo-hrišćanskom shvatanju) „[the] x koje je svemoćno, sveznajuće i milosrdno”. Ateistova rečenica se sada može pročitati kao da kazuje: „Nema ničega što je svemoćno, sveznajuće i milosrdno.” Prividno ime, „Bog”, nestalo je iz ateistove rečenice. Tako analiza dopušta da se izrazi filozofsko stanovište ne zapadajući u nekonzistentnost. Ovaj rezultat ima slične implikacije po skepticizam. On dopušta radikalnom skeptiku da porekne da se znanje može dostići a da pri tom ne pretpostavi da postoji tako nešto kao što je znanje.

Treće, ako pogledamo prethodnu analizu rečenice ,,[the] sadašnji kralj Francuske je visok”, videćemo da se izraz „[the] sadašnji kralj Francuske” više ne javlja kao jedinstvena celina ni u jednoj od tri rečenice koje, uzete skupa, daju njegovo značenje. To znači da je izraz „[the] sadašnji kralj Francuske” odstranjen i zamenjen kompleksom kvantifikatora, promenljivih i predikata. Da je taj izraz vlastito ime, ne bi mogao da bude odstranjen. Zato što mogu da budu odstranjene, Rasel određene deskripcije naziva „nepotpunim simbolima”. Njegova teorija deskripcija je tako teorija o prirodi i funkciji nepotpunih izraza.

Četvrto, svaka od rečenica koje predstavljaju analizu rečenice „[the] sadašnji kralj Francuske je visok” jeste generalna rečenica i svaka od njih ima značenje. Ova činjenica je ključ za razumevanje toga kako rečenica čiji subjekat nema referenciju može da ima značenje.

U svetlosti ovog opisa, možemo da sažmemo Raselovu primedbu Majnongovom argumentu. Majnong je u suštini pomešao određene deskripcije i imena. Kad se jednom vidi da je „[the] sadašnji kralj Francuske” deskripcija, tada nije potrebno da postoji bilo šta na šta ovaj izraz referira; prema tome, ako je rečenica koja sadrži taj izraz smislena, ne sledi da njen gramatički subjekt označava bilo šta. Stoga nema potrebe da se postulira postojanje ili subzistencija takvih „entiteta” kao što su sadašnji kralj Francuske, Hamlet, Meduza ili Deda Mraz.

Frege: Rečenice o identitetu i deskripcije

Nova logika je takođe bila sposobna da reši i treći problem – zagonetku o prirodi istosti ili identiteta. To je problem s dugom istorijom. On ima središnju ulogu u jednom broju značajnih problema, između ostalih i drevnom problemu promene koji je mučio Grke i teškom pitanju o ličnom identitetu koji je mučio mislioce sedamnaestog i osamnaestog veka. Obe teškoće potiču od pitanja o prirodi identiteta. Dva rešenja ovog problema koja se najviše cene su ona koja su ponudili Frege i Rasel. Danas se u filozofiji jezika vodi ozbiljan spor o tome koji pristup je prihvatljiviji, i svaki od njih ima široku podršku. Među značajnim savremenim piscima koji su bitno doprineli ovoj raspravi su Hilari Patnam, Džon Serl, Dejvid Kaplan, Kejt Donelan [Keith Donnellan], Markusova, Kvajn i Kripke.

Fregeovo rešenje se može naći u članku „Über Sinn und Bedeutung” (što je Herbert Fajgl [Herbert Feigl] preveo kao „On Sense and Nominatum”),-koji je objavljen 1893. i u svoje vreme privukao malo pažnje ali je ponovno otkriven posle Drugog svetskog rata i otada je veoma uticajan. Frege počinje tvrđenjem da ideja istosti predstavlja izazov za razmišljanje. Anticipirajući Rasela, on problem o istosti (identitetu) formuliše na sledeći način. Razmotrimo dve istinite rečenice o identitetu: „Venera = Venera” i „Venera = zvezda Zornjača”. Prva je trivijalna, tautologija koja ne pruža nikakvu novu informaciju. Ali druga nije trivijalna. Ona predstavlja proširenje našeg znanja. Ali ako obe rečenice kažu o jednom određenom pojedinačnom objektu da je on identičan samom sebi, kako druga rečenica može da ima značaj koji prva nema? Identifikujući isti objekat dva puta, zar se zapravo samo ne ponavljamo?

Frege ovaj problem rešava povlačeći trodelnu distinkciju između jezičkog izraza, onoga što on znači i onoga na šta referira. U stvari on iznosi tezu da je pojam „značenja” dvosmislen: ponekad, govoreći o značenju jezičkog izraza, govorimo o njegovoj konotaciji ili smislu a ponekad o referenciji ili objektu na koji on referira ili koji pominje. U skladu s tim, on je izumeo tehnički Vokabular da bi razlikovao pomenute dve upotrebe ovog termina. Konotativnu upotrebu nazvao je „Sinn” a referencijalnu „Bedeutung”. U običnom nemačkom jeziku oni se često koriste kao sinonimi za „značenje”. Ali se u Fregeovoj tehničkoj upotrebi oštro razlikuju.

Razlika se na intuitivan način može istaći ovako. Termin „najveći prirodni broj” ima izvesnu konotaciju ili Sinn. Možemo da shvatimo smisao koji izražava i možemo, u skladu s tim, da prevedemo ono što on znači na neki drugi jezik. Ali nema najvećeg prirodnog broja, tako da ovaj izraz nema nominatum ili Bedeutung. Nasuprot tome, fraza „zvezda Zornjača” ima i Sinn i Bedeutung. Smisao koji izražava jeste nebesko telo koje se javlja na jutarnjem nebu. Njegov Bedeutung je planeta Venera.

Fregeova osnovna ideja je ta da svaki izraz koji ima značenje ima Sinn, a mnogi isto tako imaju i Bedeutung. Ali bitna je teza, kao što ilustruje primer „najvećeg prirodnog broja”, to da neki izrazi mogu i da nemaju Bedeutung. Na engleski jezik se Fregeova distinkcija između „Sinn” i „Bedeutung” prevodila na različite načine. Termin „Sinn” je na engleski prevođen kao „sense” [smisao], „meaning” [značenje], „concept” [pojam], „intension” [intenzija], „connotation” [konotacija] i R e signation” [označavanje, dezignacija]. „Bedeutung” se u literaturi javlja kao „meaning” [značenje], „referent” [ono na šta se referira, referent], „nominatum” [nominatum, imenovano], „object” [objekat], „extension” [ekstenzija] i „denotation” [denotacija]. Na sledećim stranicama koristićemo „intenziju” i „ekstenziju” kao reči koje odgovaraju nemačkim izrazima „Sinn” i „Bedeutung”.

Ova distinkcija nam omogućava da vidimo zašto se dve rečenice o identitetu razlikuju po značaju. Tvrdeći da je Venera zvezda Zornjača, činimo nešto više no da se samo ponavljamo. Dodajemo i novu informaciju, naime, da je to nebesko telo koje se prvo javlja na jutarnjem nebu.7 Svako a priori zna da je Venera Venera, ali da je Venera identična sa „zvezdom” koja se prva javlja na jutarnjem nebu bilo je astronomsko otkriće drevnih Vavilonjana. Znanje da referiramo na istu planetu posebno opisanu jeste ono što rečenicu čini značajnom i netrivijalnom. Fregeovo rešenje je bilo to da oba termina, „Venera” i „zvezda Zornjača”, jesu istovetna po značenju u ekstenzionalnom smislu ali ne i u intenzionalnom smislu, a ova druga razlika je ono što rečenicu čini značajnom.

Ovaj sjajni uvid Frege je uopštio u celu jednu filozofiju jezika koja važi ne samo za reči već i za veće jezičke jedinice, kao što su deskripcije i rečenice. Za svaku od njih se može reći da imaju i Sinn i, zavisno od stanja stvari, nominatum ili Bedeutung. U slučaju deklarativnih rečenica, njihove normalne intenzije su propozicije, a njihove ekstenzije su Istina i Laž, zavisno od toga da li su istinite ili lažne. Deskriptivni izrazi izražavaju smisao i imaju denotaciju ako postoji nešto što oni izdvajaju. Sve pojedinačne reči ili gramatički ispravne kombinacije reči Frege je nazivao „imenima”. Tako je prema njegovom opisu deklarativna rečenica ime i, ako je istinita, imenuje Istinu. Sva imena u nekom prirodnom jeziku imaju intenziju, ali nekima, kao što sam napomenuo, može da nedostaje ekstenzija. Ovo važi za fiktivna imena fiktivnih likova, kao što je „Odisej”. Frege je u ovoj činjenici video nedostatak prirodnih jezika i jedan od značajnih razloga zbog kojih bi se filozofija morala služiti jednim idealnim jezikom. Ovaj nedostatak je otklonjen u njegovom reglementiranom jeziku. Svaki termin ima i Sinn i Bedeutung, čak i ako je u izvesnim slučajevima, kao što je „najveći prirodni b r o j ” , Bedeutung veštački „entitet” kao što su alef-nula ili A*.

Rasel, koji se u tome razlikuje od Fregea, poriče da prava vlastita imena kao što je „Venera” imaju intenzionalno značenje. Prema njemu, ona znače samo objekat koji denotiraju. Prema ovom shvatanju nosilac vlastitog imena jeste značenje imena. Čini se da to predstavlja duboku teškoću za Raselovo gledište. Pošto i „Venera” i „zvezda Zornjača” denotiraju isti objekat, oba izraza bi trebalo da znače istu stvar; a ako je tako, ovo gledište ne može da objasni kako je „Venera = Venera” trivijalno, dok „Venera = zvezda Zornjača” nije. Raselovo rešenje ovog problema je neočekivano i ingeniozno; u stvari, on poriče da „Venera” i „zvezda Zornjača” imaju isto značenje. Doista, prema njegovom gledištu, izraz „zvezda Zornjača” ne znači ništa uzet izolovano, dok „Venera” znači. Prema tome, pošto je „zvezda Zornjača” određena deskripcija, rečenica „Venera = zvezda Zornjača” nije rečenica o identitetu u kojoj se dva imena nalaze sa dve strane znaka identiteta, već složena generalna rečenica koja bi trebalo da se analizira u skladu sa teorijom određenih deskripcija. Stoga se ove dve rečenice razlikuju po značenju, kao što pokazuju njihove različite analize.

Ove dve teorije se mogu proceniti na sledeći način: u prilog Fregeovog gledišta ide to što odgovara gramatičkoj formi engleskih rečenica, dopuštajući da obe rečenice budu rečenice o identitetu, dok Raselova teorija ono što je za obično gramatičko oko singularna rečenica „Venera = zvezda Zornjača” analizira u skup generalnih rečenica. Jasno je da to izgleda protivintuitivno. Ali i Fregeovo stanovište ima izvesnih nedostataka. Na primer, intenzije, ili smislovi, nisu dobro definisani entiteti – što ističu Kvajn, Kripke i Patnam – tako da nemamo kriterijume na osnovu kojih bismo odredili da li dva izraza imaju ili nemaju isti smisao. Ono takođe zahteva da u reglementiranom jeziku prvo mora da se utvrdi postojanje navodnog nominatuma pre no što može da se smatra da vlastito ime poseduje značenje.

Nasuprot tome, Raselova teorija to ne zahteva. Kao što sam ranije pomenuo, prema Raselovom najranijem učenju, imena su neposredno referencijalna – ona neposredno izdvajaju neki objekat bez posredovanja neke deskripcije ili intenzije. Ali je on kasnije sva gramatička vlastita imena protumačio kao skraćene deskripcije. Njegovo prvobitno shvatanje danas su oživeli Hauard Vetstein [Howard Wettstein], Markusova, Kripke, Kaplan i Patnam, između ostalih. Oni smatraju da su vlastita imena neposredno referencijalna. Ali oni dodaju i jedno značajno ograničenje. Skoro bez izuzetka, oni smatraju da vlastita imena u strogom smislu i nemaju značenje. Njihova teorija direktne referencije ima izvesne značajne prednosti nad Raselovom. Ona lako može da objasni razliku između rečenica o identitetu koje su nužne i onih koje su kontingentne a da ne poriče, kao Rasel, da su to istinske rečenice o identitetu. Tako je „Venera = Venera” nužna istina. Bilo koji objekat je nužno identičan sa sobom samim. Nasuprot tome, „Venera = zvezda Zornjača” je kontingentno, zato što je moguće da će u dalekoj budućnosti objekat označen sa „zvezda Zornjača” biti nešto drugo a ne Venera. Prosto se tako desilo da je sada Venera zvezda Zornjača.

Distinkcija između ovih dveju rečenica o identitetu počiva na distinkciji između vlastitih imena i deskripcija. Kada se u istinitoj rečenici s obe strane ‘Znaka identiteta nalaze vlastita imena, ta rečenica je nužno istinita. Markusova vlastita imena naziva „etiketama”, a Kripke ih naziva „rigidnim dezignatorima”. Ova teorija takode može da povuče razliku između raznih relacija ekvivalencije koje važe između izraza s obe strane znaka identiteta u rečenicama o identitetu. To jest, ona može – kao što je pokazala Markusova – da razlikuje stroge nužnosti poput „9 = 9 ” od drugih relacija ekvivalencije, poput „9 = 4 + 5 ” i „9 = broj planeta”. Ova teorija se može proširiti i na izvesne vrste zajedničkih imenica, na takozvane termine za prirodne vrste kao što su „voda” i „tigar”. Njen domašaj tako daleko prevazilazi analizu vlastitih imena.

Ali i ova teorija se susreće sa teškoćama. Ako „Venera” nema značenja, kako „Venera = Venera” može da ima značenje? A, dalje, ako nema značenja, kako se uopšte može smatrati istinom, a kamoli nužnom istinom? Za ovu teoriju je problem i analiza statusa fiktivnih imena, poput „Odiseja” i „Hamleta”, zato što se ne može zalepiti etiketa na ono što ne postoji. Ipak je, uprkos ovim problemima, teorija neposredne referencije bila široko prihvaćena među današnjim filozofima jezika.

Ovi različiti pristupi pokrenuli su obimnu savremenu literaturu koja opširno ispituje prednosti i nedostatke ovih teorija. Ovde nećemo dalje raspravljati o teorijama neposredne referencije ali ćemo im se vratiti u osmom poglavlju, „Teorije neposredne referencije”.

Ejvrum Strol

Analitička filozofija u XX veku – “Dereta”; Beograd 2005 g.”

Prevod: Rastko Jovanović

 5 Skraćeno od Quod erat demonstrandum: ono što je trebalo dokazati – prim. prev.

6 Određeni član – prim. prev.

7 Ovo je pogrešno – Zornjača (ili Danica) je zvezda koja poslednja iščezava sa jutarnjeg neba – prim. prev.

Prethodni nastavak

  Analitička filozofija u XX veku, Bertrand Rasel, Ejvrum Strol, Feljtoni, Filozofija, Frege