Alef i Abulafija

Šta će se dogoditi sa onim ko oko sebe neprestano posmatra urušavanje, propadanje, pad kriterijuma, smrt, mirenje sa silama koje vode uništenju a ne obnavljanju? Hoće li to presudno uticati na gubitak volje, hoće li to životnu silu u čoveku u potpunosti ugušiti pretvarajući ga, nekom čudnom mutacijom, u stvorenje nesposobno za životnu borbu, nezainteresovano za opstanak sopstvene vrste? I je li sila koja upravlja tim nagonom, nagonom da se vrsta produžava, svojstvena pre svega bićima koja su lišena razuma (jer nas razum neminovno suočava sa prolaznošću, a time i besmislom svega što postoji)? Šta ponuditi čoveku, da bi nakon toga poželeo da i sam bude tvorac života, davalac životnog impulsa, nosilac baklje? Priroda (Bog u prirodnom obliku, jednom od svojih oblika) nudi svoju životvornu silu na uvid. Čovek koji posmatra rast koliko i umiranje u prirodi, proleće koliko i jesen, cvetanje i rađanje plodova zemlje, osetiće kako i u njemu krv kola, i kako se crni i otrovni sokovi povlače pred moćnim stvaralačkim porivima. Ali, čovek proganja Prirodu. Oterao ju je iz svog okruženja, sakrio je, podvrgnuo grubim izopačenjima, okoristio se njome i odbacio je kao isluženu ljubavnicu. A rast betonskih gradova nije nešto čime će moći prevariti duh. Ne može to podmetnuti duhu i nazvati to napretkom. Duh podsvesno shvata da je rast velikih gradova praćen uništenjem prirode i gušenjem njenih životnih sila. Gradovi od betona bliži su grobljima od mermera. Nemaju svoje mene, svoja proleća i jeseni, svoje rađanje i umiranje. I najveći, najsjajniji gradovi su izgrađeni na umiranju, na groblju drveća i trava, životinja, ptica… Skamenjeni pejzaži na zidnim slikama, plakatima, u tv emisijama i prospektima turističkih agencija ne mogu oku zameniti dodir sa Prirodom-Bogom, koji mu je potreban radi prirodnog usklađenja životvorne sile sa ritmovima tog boga. Može li se verovati Novom Čoveku, onom koji u sebi ne pronalazi potrebu za svakodnevnim obnavljanjem života, na svaki način? I na čemu će graditi odnose novi ljudi? Na duhu? A šta je duh? Nešto zarobljeno u grobnicama velikih gradova, odvojeno od prirode, nešto što teži da se uvuče u mašine, da izgubi sebe, da postane nešto drugo, da se liši svoga izvora i svojih specifičnosti, utopljeno u samozaboravu?

Još uvek se traga za odgovorom šta je to što čoveka u potpunosti razlikuje u odnosu na bilo koje drugo živo biće. Ponuđenih odgovora je mnogo, no poezija je svakako na tragu da, ako ne jasno i egzaktno kao nauka, ono bar u naslućivanju, odgovori i na to pitanje. Ljudski rod ne može podneti previše stvarnosti, kaže T.S.Eliot, u poznatoj pesmi „Bernt Norton“, iz ciklusa „Četiri kvarteta“, uspostavljajući jasnu razliku između ljudskih i svih ostalih bića bolje uklopljenih u stvarni, jedinstveni svet bez alternative i metasvetova. To je tek dijagnoza.

Čovek je, sa stanovišta prirode, bolesno biće. Ima kvar koji je potrebno definisati i otkloniti (ili je pak potrebno u potpunosti izmeniti prirodu i okolnosti koje čine život u ovoj stvarnosti). Kad znamo da je tako, lakše je zaključiti da je veliki broj čovekovih aktivnosti ništa drugo do pokušaj izlečenja. No, ništa manji broj čovekovih nastojanja predstavlja pokušaje da se stvarnost promeni, uskladi sa njegovim potrebama, da se,ako ništa drugo ne uspeva,”začara”.

Ta se nada u mogućnost delovanja zasniva na verovanju da pored opipljive i čulima spoznatljive stvarnosti postoji i neka druga, koja uzrokuje promene i postavlja zakone koji u ovoj dejstvuju. U tom smislu, sva su čarobnjačka dejstva, svi rituali, sva obraćanja onostranom, samo deo nastojanja da se pronađe formula za čovekov upliv u dešavanja višeg reda. Ali čovek se tu nije zaustavio. Njega ne odlikuje predavanje pred stvarnošću u kojoj se našao, čak i onda kad čvrsto veruje da je iznad njega skup zakona koji su mu nedohvatni. U to ime, pokušao je da pronađe precizno, konačno, zaokruženo znanje koje će mu podariti moć nezavisnu od ćudljivosti bogova.

Umesto da samo moli, prinosi žrtve, i ipak strada jer je tako pisano (u zakonima i svetim knjigama kojima te zakone tumače izabrani pojedinci, proroci), polaže bar deo svojih nada u mogućnost pronalaženja postupaka kojima će uvek, kad se ostvare isti početni uslovi, dobiti iste rezultate. Potrebno mu je čvrsto tlo pod nogama, mora znati da može da se osloni na sebe, na ljudsku zajednicu, protiv neumoljive prirode, protiv monstruoznih bogova.

Iako je tokom istorije postigao mnogo, Vavilonska kula ipak se sruši uvek pre nego što dodirne nebo. Mitologija, religija i okultno znanje, nauka i medicina unutar nje – sve to nije dovoljno da se dopre do izvora, do mesta gde se odluke donose, a ni da se napravi dovoljno jak temelj, ili dovoljno čvrsta brana, kojom će se odluke „sa druge strane“ usmeravati tako da uvek donose samo dobit, nikad ne pokazuju samovolju ni rušilačku snagu nalik na nabujalu i divlju reku. Ostaje još umetnost, najmanje egzaktna, najmaglovitija i najnesvrsishodnija od svih aktivnosti kojima se čovek uopšte može obraćati višim silama. Nije li i ona pokušaj upravljanja pojavama do kojih Vavilonska kula nije mogla dopreti? Određena čovekova ostvarenja svojim obličjem podražavaju sklad univerzuma. U tom podražavanju verovatno postoji duboko podsvesno verovanje da se tako može uticati na nedohvatljive sile, koje prepoznaju oblik, i kroz njega delaju. To se onda može postići i rasporedom nota, ritmom, zvukom određenih reči, kombinacijom linija i boja. Isti se efekat pokušava ukrštanjem misli, pisanom reči koja traži puteve za obraćanje i u okvirima postojećih jezika i njihovih pravila, ali i izvan tih okvira, dajući poseban značaj metafori i stilskim sredstvima koja poeziju približavaju muzici, čime se i njena „čarobnjačka“ uloga, njeno „obraćanje“ podiže na viši nivo. Praćenje tragova zapisanih u vrhunskim umetničkim delima moglo bi na taj način biti shvaćeno kao oblikovanje sopstvene duše, odnos prema duši kao prema mapi putem koje sile višeg reda upravljaju grandioznim promenama u svetu. Na taj način, obrazovanjem (shvaćenim onako kako je prvobitno i zamišljeno, kao oblikovanje svesnog dela čovekovog bića najboljim sredstvima) duša postaje oblikovana tako da nosi u sebi sklad božanskog, da ga ponavlja, te da se stavlja na raspolaganje silama višeg reda (isto onako kako De Kaus u knjizi „Fukoovo klatno“ Umberta Eka pokušava da upravlja nebeskim pojavama oblikovanjem posebnog vrta koji podražava nebeski sklad). Možda je kompletno stvaralaštvo, ili bar ono dublje, ozbiljnije, rezultat traganja za formulama kojima se ne samo mogu pomerati planine, već se može uticati i na zvezdana kretanja.

Da li veće znanje može da nas izbavi, i koje je to znanje kome čovek mora da se otvori? Uz pretpostavku da postoji metastvarnost, moramo prihvatiti i onu premisu po kojoj smo svi u jednoj vrsti stvarnosti nalik Matriksu, samo što izabrani to znaju, a drugima je naprotiv takav uvid nedostupan. Jedna grupa pisaca piše o tome da smo u takvoj vrsti klopke, ali, ponavljajući Kasandrin usud namenjen svima koji su više videli, njihovom pisanju niko ne veruje, osim onih koji su toga bili svesni i pre dotičnog pisca-proroka (makar u naslućivanju i bez potrebe preciznog definisanja sopstvenog mesta u svetu). Druga vrsta pisaca piše o životu koji sa nespoznatim vidovima stvarnosti nema nikakve veze, koncentrišući se na vidljivo i opipljivo. Oni kao da zaboravljaju da ni istorijske činjenice ni opšteprihvaćene naučne teorije nisu sasvim opipljive, a često ni istinite. U svojim tekstovima lamentiraju nad besmislom i bezakonjem života u jedinoj stvarnosti koja nam je dostupna i koja postoji, zagovarajući sva raspoloživa sredstva za odbranu od takvog sveta ili potpuno prepuštanje i ravnodušno mirenje sa apsurdom. Veruju im opet oni koji su i sami ubeđeni da je to tako i nikako drugačije. Svako reaguje na onu vrstu književnosti koja mu priča priču u koju je najdublje uveren, bez otvorenosti za nove uvide ili moguća rastrežnjenja. Ono što traži od knjige koju čita je poetičnost, ritam, naročit način nizanja reči, njena zvukovno-ritmično-smislena struktura, ili prepoznavanje emocija koje su najbitnije i za njegov život. Svakako je nesporno da se u pisanoj reči pre traži bliska emociju, a ne znanje: znanjeje nekorisno ako ne pruža moć i ako nije potpuno oslobođenje, dok opet, emocija nosi intenzitet po kome čovek zna da je živ, obnavlja kroz nju svoje životvorne snage. Emocije su stimulativne, oživljavajuće; znanje je slaganje kockica leda u reč “večnost”(tako je u Andersenovoj „Snežnoj kraljici“ bajkovito prikazana jedna od najvećih dilema savremenog čoveka). Već je i ovaj pristup temi krajnje uprošćavanje  (stalna aproksimacija nužna je za proces mišljenja, iako se njenom primenom gubi puno toga dragocenog, ako ne i suština) Da bismo razmišljali sveli smo sve na x i y, uveli smo grupe, pojmove, teoreme, pretpostavke koje su neproverive (nemerljive), ali bez kojih se ne može. I izgubili smo sve one dragocene detalje koji su možda najbitniji. Upravo ih umetnost vraća, zato u njoj ne tražimo pre svega znanje, nego nešto drugo, neko razrešenje sopstvenih dilema izvan i iznad znanja.

Borhesov junak, u maestralnoj priči „Alef“ otkriva, u podrumu poznanika (tj.rođaka bivše ljubavi) jednu tačku, ne veću od orahove ljuske, u kojoj se vidi sve što postoji, istovremeno. Ceo svet, do najsitnijih detalja, kristalno jasno, nameće se svojim postojanjem, i svojim značenjem koje samo postojanje ima. Bez ikakvih dodatnih objašnjenja. On pokušava da opiše neopisivi doživljaj (jer kako opisati mogućnost da se kristalno jasno vidi sve odjednom, u jednoj tački?) Opčinjenost takvim gledanjem biva prekinuta dolaskom prijatelja, ali svet više ne izgleda isti kad izađe na ulicu, jer sada mu svi ljudi deluju poznato. Kaže, između ostalog, da je video odraze svih ljudi u svojim očima kao u ogledalu, i sva ogledala sveta, ali ni u jednom svoj odraz.Jesu li to drugi ljudi, ta ogledala, koja mu ne vraćaju odraz? Nismo li svi jedni drugima (iskrivljena) ogledala? Šta bi se zaista desilo da svako od nas ima po jedan Alef? Ne bismo li postali sposobni samo da gledamo, bez snage i želje da išta više radimo, kao junaci Vendersovog filma nakon što su se dokopali mašine koja snima njihove snove? Ne bi li mogućnost da se sve vidi, da se stalno gleda, bila smetnja? U jednoj drugoj priči, “Funes ili pamćenje“, govori nam Borhes o životu nekog ko ništa ne može da zaboravi (samim tim, ne može da apstrahuje, pa ni da misli, a verovatno ni da oseća). Imati Alef verovatno bi značilo ne moći zaboravljati, jer pogled na sve to ne bi dozvolio. Da li bi ljudi bili bolji, ili samo nepokretniji? (Slično je pitanje koje Haksli otvara u delu “Vrata percepcije” – da li povećana mogućnost da se vidi znači i bolji život, bolje snalaženje, bolju ovozemaljsku stvarnost i učešće u njoj? On sumnja u to, zapravo, siguran je da je to vrlo opasno za ovog i ovakvog čoveka, u ovom životu, u ovakvom telu.)A onda, nismo li pokušali da napravimo Alef, time što imamo internet i svako svoj računar/laptop/mobilni telefon? Jesmo li postali bolji, snalažljiviji, otvoreniji, spremniji? Ili samo nepokretniji? Vidimo li da smo svi jednaki, ili još bolje pronalazimo nepremostive razlike? Da li je uvećana naša sposobnost da mislimo, ili se gubi, zajedno sa intenzivnim emocijama? Ne nastupa li sveopšta otupelost, očaj živih ljudi u uslovima simuliranog života, gde se osećaj za realnost nepovratno gubi (šta god bila realnost čoveka u ovom životu, u ovom telu, u realnom vremenu)?

Već pomenuta knjiga, „Fukoovo klatno“, približava nam fasciniranost jednog od svojih junaka pri prvom susretu sa ličnim računarom, kojem daje ime „Abulafija“ (po mistiku, osnivaču škole proročke kabale koji je naučavao između ostalog i kako premetanjem slova postepeno dolaziti do mogućeg Božjeg imena). Sve ono što je ljudsko iskustvo mukotrpno osvajalo tokom mnogo vekova, kao i ono što čovek sam na svom putu mora preći kao trnovit uspon ka božanskim predelima, sada je omogućeno pristupom mašini koja sama obavlja automatizovane procese, štedeći čoveka tog napora, i nudeći mu, putem mreža, uvid u beskrajan svet. Ne samo da čovek, posedujući računar povezan internetom sa celim svetom, ima svoj lični Alef, nego ima i Abulafiju, svog učitelja i proroka, ima svoj neosporno lakši metod za dosezanje drugih stvarnosti i pronalaženje one prave. Abulafija-računar junaku ne može omogućiti da postane vrhunski umetnik, ali mu može dati mogućnost da se igra, može mu pružiti iluziju stvaranja kroz mogućnost rukovanja tekstom. Junak je fasciniran sjajnim programima koji dozvoljavaju pisanje i brisanje do iznemoglosti, što mu pruža izvestan otklon od svega što radi, čini stvari manje konačnim, ozbiljnim, manje neopozivim. (Ovaj put je nepotrebno pomenuti da je Eko celu knjigu posvetio potrazi za nekim drugim stvarnostima, i mogućnostima da se upravlja ovostranim i onostranim životom putem niza tajnih, a možda i besmislenih postupaka.)Alef, kao tačka u kojoj je moguće sve videti (bez učešća u tome) i Abulafija, računar koji dozvoljava i jedan vid učešća u olakšanom ali lažnom približavanju vrhovnim vrednostima, stapaju se tako u nešto sada dobro poznato i dostupno svima na korišćenje.

Nema povratka na staro (niti starina ima čime da se diči u odnosu da moderan svet, osim možda očuvanijim prirodnim resursima). Znam da će nas zameniti generacije onih koji samo gledaju, opčinjeni, u svoje Alefe, već im mi zdušno dajemo primer takvog postupanja, nemoćni i sami da podnesemo suviše stvarnosti.Sva bića sem čoveka čine sa svetom neraskidivu celinu. On jedini pati svoju žestoku patnju; jedino biće nekog drugog sveta. U očaju, čovek se obraća Abulafiji željan da za života sazna tajnu o Božjem imenu. Tajna se ne nalazi u automatizovanim programima računara. Stvarnost, ova jedina (odakle znamo?), ova koju vidimo (no, je li ista za sve?), nerazblažena i čvrsta, pada mu na vrat kao oštrica giljotine.

Za P.U.L.S.E Jadranka Milenković

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Filozofija, Jadranka Milenković, Književnost, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi