“Žena će zauvek sedeti u visokoj crnoj fotelji. Ja ću biti jedina žena koju nikada nećeš imati… neumerenost u življenju opterećuje maštu; samo ćemo pisati i razgovarati da damo sebi vetra u jedra.”

Anais Nin piše ovu belešku za Henrija Milera 2. marta 1932. godine. Zamišljam je sa olovkom u ruci (jer je Henriju pozajmila svoju pisaću mašinu) u jednoj od onih mavarsko-boemskih soba oslikanih kajsijama u njenoj vili u Luvesijenu. Možda je list papira zavučen između stranica knjige u kožnom povezu. Oko spisateljice se nalaze brojni secesijski stakleni predmeti, u kojima se prelamaju i reflektuju, kao u mnogim nabokovljevskim ogledalima, soba, žena sklupčana na jastucima na persijskom tepihu, njen tihi muž koji se vratio kući sa posla u banci, vatra zapaljena od granja iz vrta, svilene zavese navučene naspram noći. “Šta radiš, Pusivilove?” pita Hju Gajler (Hugh Guiler), čovek za koga će Nin ostati udata ceo život. „Pišem dnevnik“, odgovara ona spokojno.

Sutra će poslati pismo. Dva dana kasnije, ona i Henri Miler, pisac iz inostranstva bez novca, koji zna šta su stenice i glad, izjaviće ljubav jedno drugom u kafiću na Monparnasu. Dva dana kasnije oni će ga konzumirati na krevetu u bednom hotelu u koji se Miler stidi da je dovede. „Zaslepljujući sjaj tvoje sobe“, napisala mu je kasnije iz jedne od onih soba sa kajsijama u Luvesijenu. “Kako trenutak može biti istovremeno tako nestvaran i toliko topao – toliko topao.” Zadirkujući ga, ona podseti Milera na njegovu frazu ‘Samo me kurve cene’ i kaže mu: „Sa kurvama možeš imati osvešćene strasti, među nama je previše umno, previše je književnosti, previše iluzija – ali onda poričeš da je postojalo isključivo umno.”

Kakve god bile peripetije, razmene u njihovom odnosu, pisaće jedno drugom naredne dve decenije. ‘Uništi ovo pismo’, savetuju ponekad jedno drugo. Ali retko kada to i rade. Većina opasne, inkriminišuće prepiske biće pažljivo sačuvana. Čak i u anonimnosti, ovo su pisci sa pogledom uperenim na buduće naraštaje, svaki uveren u veličinu onog drugog.

Anais Nin je upoznala Henrija Milera ubrzo nakon što je smogla hrabrosti da ozbiljno shvati svoje pisanje, verujući da bi dnevnik koji je vodila od detinjstva mogao biti nešto važno. Imala je 28 godina, oporavljala se od neuspešne vanbračne veze sa piscem Džonom Erskinom (John Erskine), koji je bio mentor njenog muža na koledžu. Aferu je donekle priznala Hjuu – sve osim veoma konkretnog fizičkog aspekta. I Nin je došla do iznenađujućeg otkrića: priznanje je samo ojačalo i pojačalo njihovu ljubav jedno prema drugom. „Ono što dajem drugima ne osiromašuje Hjua – do određene tačke“, napisala je u svom dnevniku januara 1929. Očigledno je i Hju to morao shvatati, jer iako je on patio, par je došao do delikatne, ne sasvim poštene pogodbe – svako je onom drugom dao dozvolu da luta, barem duhovno, uz obećanje da će čuvati sve u tajnosti i ostati seksualno veran. Čak i kad je obećavala, Nin je znala da će prekršiti ovo pravilo. „Volim Hjua – volim i život“, napisala je iste godine. Od 1931. više nije delila svoj dnevnik sa svojim mužem.

Život je bio Henri Miler. Život je takođe bila Milerova žena Džun, bivša taksi plesačica na Brodveju, koja je godinama izdržavala Milera novcem sumnjivo zarađenim od raznih muškaraca. Nezasita, amoralna, mitomanska figura, Džun je imala neodoljivu energiju kojoj je Anais teško mogla da se odupre. Ove dve žene su imale kratku, strastvenu aferu – koju nisu skrivale od Henrija – pre nego što je Džun otplovila u Ameriku u januaru 1932. Njihova zajednička opsesija Džun, koju su beskrajno secirali na pravi spisateljski način, predstavljala je prvu snažnu vezu između Miler i Nin.

„Izgubili smo razum – zbog Džun“, napisala je Nin Mileru u februaru 1932. „Ona usput osmišljava svoj život – ne vidi razliku između fikcije i stvarnosti. Kako volimo to kod nje…“ U drugom pismu priznala je da se plaši da će biti “kao Džun – ne osećam se prijatno u potpunom haosu. Želim da mogu da živim sa Džun u potpunom ludilu, ali takođe želim da budem u stanju da posle razumem to, da shvatim ono što sam proživela“.

Džun će ostati centralna figura u Milerovoj mašti i u njegovoj prozi, ali kada se u decembru vratila u Pariz, njihov brak se praktično okončan. Do tada je Anais – još veštija i suptilnija u praktikovanju tih veština – zamenila Džun na mestu kraljice Milerovih opsesija.

Može li se „recenzirati“ ljubavna veza?

U izvesnom smislu, sva objavljena pisma su objet trouvé; koliko su ona vredna i koliko su umetnička je procena koju će čitalac sam morati da napravi. Ako je umetnost istina, pisma Vinsenta van Goga njegovom bratu Teu, na primer, duboko su dirljiva, ne samo zahvaljujući svojoj ekspresivnosti već i skoro nepodnošljivoj iskrenosti. Može se, naravno, pasti u iskušenje da se prepiska Nin i Milera čita kao neka vrstu epistolarnog romana. Ali bez obzira da li neko čita ova pisma kao „izgubljenu fikciju“ ili kao dokumente od biografskog značaja, ova zbirka – izolovana od konteksta celokupnih života dopisivača – izluđujuće je nezadovoljavajuća, uprkos tome koliko je fascinantna. U njoj je haos, nesređen, neobrađen, neoblikovan promišljanjima. Čovek nikada neće saznati istinu o ovoj aferi, jer se istina – kao i ličnosti, čak i glasovi, ovo dvoje spisatelja – stalno menjaju. I zato što ljubavna pisma, po svojoj prirodi, mogu biti najneiskreniji oblik pisane reči. Ljubavnici ne mogu, a da ne budu lobisti – obrlaćuju, ubeđuju, uskraćuju vitalne ili uznemiravajuće informacije, predstavljaju sami sebe u skladu sa iluzijama voljene osobe, pa čak i veruju u sopstvene izmišljotine. Niko nije bio bolji u ovoj igri od Anais Nin. Istina je bila rezervisana za tajne stranice njenog dnevnika, gde neće nikoga povrediti. Život je bio pozornica na kojoj se mogla odvijati fantazija, gde se žaba krastača mogla zaljubiti u princa.

“Ljubav?” piše joj Miler. “Nju kupiš u kartonskoj ambalaži kod Japanaca i ubaciš u čašu vode. Ljubav je nešto što se dešava samo u H2O”. Govori joj da će biti brutalno iskren sa njom jer su jednaki. “Kad vidim žene lažljivih očiju, obožavam ih. Kakvo pravo ima žena da te gleda vernim očima? Žena donosi bol. Žena je zla.” Ove neobične, besmislene ideje o ženama nisu posebno uznemiravale Nin: štitio ju je njen sopstveni narcizam – ideja da je samo ona pronašla “nežnost” u Mileru. Uloga koju je Nin tokom svog života uvežbala do perfektnosti, igrajući je sa mnogim teškim, izazovnim muškarcima, bila je uloga muze (na kraju je čak transformisala bankara Hjua Gejlera u eksperimentalnog režisera Ijana Huga). Ove veze su joj pružile avanturu, rizik i samodramatizaciju za kojima je žudela. Međutim, kao udata muza, uvek je bila zaštićena od toga da bude previše uvučena u „život“, ili da njome dominira ili je zaposedne čovek poput Milera – čovek sa nezasitim egom čija je potrebitost, ili ranjivost, pobuđivala sve njene materinske instinkte. Takav čovek joj nikada ne bi dao slobodu koju joj je Hju davao.

Kao smrtnica, Nin se često neurotično bavila samom sobom i samoulepšavanjem – ova izbirljiva prefinjenost kvari njen rad, posebno kada je maskirana u iskrenost na stranicama njenog dnevnika. Kao muza, bila je hrabra, odana, nesebična, neumorna. Čak i pre nego što su postali ljubavnici, dobila je podršku nepriznatog genija Henrija Milera – podelivši sa njim slobodu stvaranja koju joj je Hju Gejler dao. Čekovi koje je slala Mileru bili su ponekad Hjuov novac, ponekad njena sopstvena teško stečena zarada, ali su nastavili da stižu sve do sredine 40-ih, kada je Miler konačno mogao da živi od svojih dela. Ponekad joj je Milerov san o „ spoju života i književnosti, o ljubavi kao dinamu, o tebi sa tvojom kameleonskom dušom koja mi daje hiljadu ljubavi“ bio veoma primamljiv, ali su je takve romantične fantazije pokretale neuporedivo manje od njega. „Ono što želim da zapamtim“, napisala mu je jednom, „jeste da mogu da te učinim mnogo srećnijim i da ti dam mnogo više i da te mnogo dublje obogatim na svaki način tako što ću ostati ovde i neću dopuštati da brineš ni o čemu osim o svom radu.”

Na kraju je zaista završila sa dogovorom koji joj je najviše odgovarao – dobila je najbolje od Gejlera i najbolje od Milera. Ako je Miler bio atavistički ljubavnik, samoproklamovani ženomrzac, čovek koga je ona često kritikovala zbog hladnoće i zapostavljanja, on je na Nin kao koleginicu u pisanju reagovao sa potpunom velikodušnošću i nepretvornim divljenjem, u vreme kada je malo muškaraca ozbiljno shvatalo književne napore žena. Čitao je njene časopise bez trunke ljubavničke ljubomore, pomagao joj da ih uredi, pa čak ih prekucavao i nagovarao da ih objavi. Ispravno ih je prepoznao kao njeno najbolje delo, pronalazeći u njima snagu i direktnost odsutne u njenim romanima, gde ju je nastojanje da baci veo preko stvarnosti dovelo do nejasnoće i preterano elaborirane proze. Bio je najbolja vrsta čitaoca koju je pisac mogao imati – uvek na strani dela, ali ne plašeći se da bude kritičan. Isto bi se moglo reći i za njene odgovore na rukopise koje joj je pokazao.

Oko 1942. afera se završila – istrošena prevelikom tajnovitošću i ljubomorom koju je stvarala i Milerovim rastućim ogorčenjem zbog njegove zavisnosti od Nin. Kao pisci, ipak su ostali odlični prijatelji.

Godinama se šuškalo, Anais i Henri… Pisala je i o Henriju i o paralelnim aferama sa drugim muškarcima, o Hjuu, o lavirintskim zavojima svoje seksualnosti, u tomovima dnevnika koje je čeznula i plašila se da objavi za života. Diskretno ih je davala na čitanje i skupljala pisma pohvale koja je lepila u svoje sveske. U trezoru jedne pariške banke nakupilo se petnaest hiljada stranica. U svojim šezdesetim, unajmila je lektora da joj pomogne da sklopi knjigu svog života. Žudela je da bude prepoznata, ali je želela da niko ne bude povređen, posebno Hju. Zbog njega je podnela najveću spisateljsku žrtvu: ćutanje. A možda je najveći poklon Hjua Gejlera svojoj ženi bio što joj je dozvolio da veruje kako ga je godinama uspešno obmanjivala.

Možda. Ko zna? Priča je i dalje u krhotinama stakla u boji. Pisma i dalje pričaju laži koje su deo istine o ljudskoj ljubavi.

Tekst: Joyce Johnson
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Anais Nin, Glif, Henri Miler, Književnost, Korespondencija