Kako zamišljate život i svet 500 godina pre nove ere? Kako su tada izgledali ljudi, njihovi razgovori, njihova razmišljanja i pitanja? Šta se podrazumevalo, šta se uzimalo kao zakon, zdravo za gotovo, a o čemu se najčešće polemisalo? Kakav li je bio njihov svet, a kakvo je bilo razumevanje istog? Odgovore na ova pitanja ne možemo sa sigurnošću znati. Ono što je zapisano u istoriji i filozofiji može da nam pomogne da stvorimo sliku života i sveta 500 godina pre nove ere, ali i da nas inspiriše da domaštamo ostatak.

Vodeće pitanje tog vremena bilo je: iz čega je sve nastalo? – Koja je priroda svega? Ovim dubokoumnim temama, logično, mogli su da se bave samo oni sa viškom vremena. Dakle, nisu svi tadašnji Grci bili filozofi, ali deluje kao da su svi tadašnji filozofi bili Grci. I zaista, filozofija se rodila 600 godina pre nove ere u nedostatku obaveza i muka, u dokolici (schola), u Grčkoj. I prolazile su decenije, pa i vekovi, u postavljanju istog, prvog, glavnog pitanja o početku i suštini (sveta (kosmos) = svega). Oni koji su se bavili pronalaženjem odgovora na ova pitanja nazivali su se fizičari, jer su svi njihovi odgovori ukazivali na nešto iz prirode (phisis). Bilo da je to voda, vatra, vazduh ili zemlja, prvi uzrok, prema mnogim filozofima, nalazio se u prirodi samoj, u nekom prirodnom elementu. Ti su elementi materijalne prirode, ali su im se dodeljivale osobine živih bića, davao se život materiji (hilozoizam). To su prvi filozofi radili, svi iz istog razloga. Moralo se na neki način objasniti kako nešto nastaje i nestaje, kako se dešava promena, odakle dolazi kretanje i život. Pošto sami materijalni elementi u sebi nemaju te moći, delovalo je kao da nijedan filozof još uvek nije uspeo dovoljno dobro, istinito i adekvatno da odgovori na to sveto prvo pitanje.

Onda, posle Talesa, Anaksimandra, Anaksimena, Heraklita, Parmenida, Zenona i Empedokla, i mnogih drugih, na red dolazi Anaksagora. I taj niz se na njemu ne završava. Do tog momenta prošlo je stotinak godina otkako se zapisuju ljudska pitanja i odgovori, otkako ljudi razmišljaju o poreklu sveta (a od porekla sveta, mnogo, mnogo više). Do tada (a ni do sada) nije se došlo do nekog konsenzusa, makar među naučnicima i mudrim ljudima. To pitanje je toliko kompleksno i nedokučivo, a tako suštinsko i neodvojivo od čoveka samog. U prirodi je svakoga da se pita, iako možda nije svačije da da odgovor, a ničije da u njega bude sasvim siguran.

Anaksagora je dao svoj odgovor, a njegova vizija rađanja kosmosa zvučala je ovako: „Sve stvari su bile zajedno, beskonačne (apeira) po mnoštvu i po sićušnosti, jer je beskonačno malo (to smikron apeiron) postojalo. A bivajući zajedno, nijedna od njih [stvari] jasno nije bila izdvojena zbog njihove sićušnosti. Vazduh i etar sve pokrivahu, budući i jedan i drugi beskonačan (apeira), jer oni su [vazduh i etar] najveći i po mnoštvu i po veličini i nalaze se u svem tom zajedništvu.”

(Prim. prev. – postoje semena svih stvari beskonačno male, u beskonačnom broju, ona se međusubno mešaju i tako nastaju druge stvari, a pored semena, postoje vazduh i etar).

Ovo je prikaz takozvane orfičke vizije kosmičkog jajeta, u kojoj žumance biva predstavljeno kao mešavina semena, a belance kao etar i vazduh. Anaksagora se od svojih prethodnika razlikovao po mnogo čemu. Prvo, ustanovio je da ne mora postojati pravo jedno koje sve gradi, iz čega sledi da može postojati mnoštvo bez jedinice i da celina može imati prioritet u odnosu na delove. Sve je u svemu. Ova teorija matematički je održiva jer važi da su svi delovi jednaki jer su jednake dimenzije, nijedan deo se ne razlikuje od drugog dela jer svi imaju beskonačno mnogo delova. Drugih kvaliteta osim dimenzija nema. Anaksagora je, u tom smislu, bio pravi prirodnjački orijentisan naučnik, sasvim netradicionalan čovek koji teži revolucionarnim idejama.

Druga, i najvažnija, ideja koja ga je razdvajala od prethodnika bila je postojanje Nusa. Pošto je morao na neki način da objasni kako u iskonskoj mešavini svega sa svačim dolazi do postojanja raznovrsnih stvari i raznorodnih bića, Anaksagori je bila potrebna pretpostavka o nekom pokretaču. On je tog pokretača svih zbivanja i promena, nastajanja, nestajanja ili, njegovim terminom, razlaganja mešavine imenovao rečju Nus (Um). Um je bio taj koji je iskonsku mešavinu svega pametno uređivao i kao rezultat stvarao sadašnji kosmos (izdiferencirani, uređeni svet).

Anaksagora je, prema rečima Aristotela, bio najnapredniji fizičar jer je u svoju viziju postanka kosmosa pored materijalnog uzroka uvrstio i eficijentni, tj. pokretački uzrok. Ne samo da je uveo silu i životni princip kao pokretača materije, nego je i time podelio svet na materijalni i nematerijalni. Ovo mesto u istoriji filozofije više je nego značajno. Prvi put se o svetu govori kao dvostrukom, i o prirodi stvari kao materijalnoj i nematerijalnoj. Na tom mestu rađa se dualistički pogled na svet, podela svega na telo i duh, što će se vekovima kasnije razvijati, nadograđivati i opstajati u najznačajnijim fizičkim i metafizičkim teorijama.

Anaksagora o Nusu kaže: ,,U svemu je deo svega osim u Nusu, ali ima stvari u kojima se Nus nalazi. Nus je beskonačan i sam svoj gospodar, on je najčistiji i zna sve o svemu, poseduje najveću snagu; sve što ima dušu, bilo da je najveće, bilo da je najmanje, potpada pod vlast Nusa. Nus je gospodar svega što se kružno kreće, on je počelo kružnog kretanja; sve je to Nusu poznato.” On dalje naglašava: ,,Nus sve sređuje, pa i ovo kružno kretanje zvezda, Sunca i Meseca, i vazduha i etra. A ovo kružno kretanje proizvodi razdvajanje: retko se razdvaja od gustog, toplo od hladnog… Ali delovi svega nalaze se u svemu i ništa od toga nije potpuno razdvojeno izuzev Nusa.”

Anaksagora kao da je sročio svojevrsnu himnu Nusu, zamislivši ga kao čisto prirodno božanstvo. Nus ne može da nastane (pošto je nastajanje mešanje onoga već postojećeg), ne može ni da nestane (pošto je nestajanje samo razlaganje smešanih delova već postojećeg). Nus je, dakle, večan, nerođen i besmrtan, šta su tradicionalna helenska obeležja božanstava. Ali, Nus je sasvim bezlična prirodna snaga. Nus je pamet koju je Anaksagora zamišljao i predstavljao kao nešto večno živo, što je sposobno da samo sebe i sve drugo stavlja u kružno kretanje. A to nešto opisivao je kao najpribližnije etru ili vazduhu.

Takvo određenje Nusa nije trebalo da povredi religiozna osećanja atinskih građana, jer je bilo u određenom skladu sa helenskom tradicijom. Međutim, Anaksagora je u Atini bio optužen za nepoštovanje božanstva iako ta optužba nije imala veze sa njegovom vizijom Nusa. Atinjanima je zasmetalo to što je u svojim spisima o nebeskim telima koja kruže, tvrdio da je Sunce usijani kamen ili metal. Budući da je u to vreme Sunce (ílios) bilo doživljavano kao božanstvo za sebe, ova velika naučna tvrdnja bila je mnogo ispred svog vremena, i nije prošla nekažnjeno.  Anaksagora je zbog bezbožništva bio osuđen na smrt. On je bio prvi netradicionalni filozof, prvi osuđeni, u grčkom smislu nereligiozni, hrabri naučnik.

Međutim, i pre 2500 godina dešavalo se da pravi uzroci ovakvih dešavanja imaju političku pozadinu. Veruje se da su motivi tužilaca bili skriveni i da su tužbom protiv Anaksagore hteli da naškode Periklovom ugledu i političkoj moći. Perikle je bio jedan od najmoćnijih i najslavnih grčkih vladara, a Anaksagora je bio njegov bliski prijatelj. Periklovo doba poznato je i kao zlatno doba Grčke. Nakon Periklovih molbi za smanjenje kazne, tužioci su je pooštrili. Anaksagora biva osuđen na izgnanstvo. Izgnantsvo ili proterivanje iz polisa tretiralo se kao najviša kazna, jer je život bio u potpnosti ustrojen i organizovan prema polisu. Ljudi su imali svoju svrhu i ulogu samo u okviru polisa u kome su rođeni, dok su stranci bili tretirani kao robovi čiji život nema vrednost.

Život i svet 500 godina pre nove ere su jednako slični i različiti savremenom životu i svetu. Sve je u svemu, samo nas um pokreće u kružno kretanje. Koliko god on bio hiljadama godina, kilometara i informacija daleko od nas, Anaksagora je bio čovek koji se pitao; koji je razmišljao o svetu, njegovom nastanku i svom mestu u njemu. Ta složena pitanja su u ljudskom kodu. Možda su njegova naučna znanja bila primitivnija, možda je verovao u pogrešne zakone fizike, živeo u potpuno različitom političkom uređenju, ali su njegova uverenja o prvom pitanju bila jednako razvijena i opravdana kao ona koja mi danas negujemo.

Teodora Rebić

Izvor: Časopis KUŠ

  Anaksagora, Časopis Kuš, Filozofija, Nus, Teodora Rebić