Andrićevi znakovi pored (beogradskog) puta

Legenda kaže da je tog 26. oktobra 1961. godine Ivo Andrić krenuo na jednu od svojih uobičajenih dnevnih šetnji. Međutim, kada se približio stanu na sadašnjem Andrićevom vencu, spazio je veliki broj ljudi koji su čekali upravo njega. Jer, tog dana, dok je neometano šetao od stana do Kalemegdana i nazad, svi mediji preneli su vest da je baš on, Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

Uz pomoć Jove Anđića, autora “Književnog vodiča kroz Beograd”, rekonstruisali smo jednu od uobičajenih Andrićevih šetnji, koja slučajno ili ne, obuhvata i najznačajnija mesta njegovog beogradskog života.

ANDRIĆEV VENAC 8

Andrićevu šetnju svakako valja početi od kraja, sa Andrićevog venca, mesta na kojem je proživeo poslednjih sedamnaest godina života. Tu, u ulaz broj 8, u stan na prvom spratu, uselio se novembra 1958. godine, nakon venčanja sa Milicom Babić – Jovanović, scenografkinjom Narodnog pozorišta. Tu su ga čekali prijatelji da mu saopšte radosnu vest o Nobelovoj nagradi. I kada su mu nudili stan na odbio je i ostao tu. Tu je, neposredno posle njegove smrti 1975. godine, otvoren Spomen muzej Ive Andrića, u kojem se nalazi sve ono što o njemu valja znati. Tu su i njegova diplomatska uniforma, Nobelova diploma, medalja, fotografije sa dodele. Tu je 1991. godine Milenko Mandić izvajao Andrića u bronzi, u uobičajenoj pozi – u mantilu, sa rukama u džepovima. Baš tu je Andrić počinjao i završavao dva puta dnevno svoju šetnju, pre i posle podne. Sa mesta koje danas simbolično nosi naziv Andrićev venac.

HOTEL MOSKVA, TERAZIJE

Posle Drugog svetskog rata “Moskva” je postala stecište umetnika koji su 1919. formirali Grupu umetnika. Sima Pandurović, Josip Kolar, Danica Marković, Mirko Korolija, Todor Manojlović, Miloš Crnjanski i Stanislav Vinaver samo su neki od umetnika koji su svoje slobodne trenutke ovde provodili. U ovom hotelu Andrić se rado viđao sa prijateljima. Kada bi šetao do Kalemegdana, svratio bi ovde, na slabu kafu uz koju bi obično pio vodu i sladio se ratlukom sa orasima. Najčešće je sedeo u restoranu za stolom u sredini. Ipak, kada je dobio Nobelovu nagradu, pažnja posetilaca postala mu je svojevrstan teret, pa se “preselio” u aperitiv bar na spratu.

PRIZRENSKA 7 (RANIJE 9)

Na ovoj adresi Andrić je napisao svoja verovatno najznačajnija dela, romane “Na Drini ćuprija”, “Travničku hroniku” i “Gospođicu”. U stan svog kolege i prijatelja Brane Milenkovića uselio se 1941. godine, i proveo ravno sedamnaest godina. Često je tokom ratnog perioda znao da se popne na krov zgrade i posmatra avionima prošarano nebo i svet oko sebe. Zidovi njegove “radionice” bili su prekriveni policama na kojima su se taložile knjige i beleške. Pod je bio prekriven bosanskim ćilimom, a svoje mesto tu je našla i garnitura bosanskih stočića – peškuna. U ovom stanu je konačno na jednom mestu sastavio sve beleške koje je skupljao još od 1925. godine, kada je počeo da radi na “Travničkoj hronici”. Neretko je po zidovima sobe pravio grafikone kako ne bi pogrešo prilikom oživljavanja likova i događaja.

KNJIŽARA PROSVETA, TERAZIJE 16

Mesto sa najvećom verovatnoćom da sretnete Andrića, često su govorili. U ovu knjižaru, koja danas nosi ime “Danilo Kiš”, svraćao je svakodnevno. Njen upravnik tada je bio Aleksandar Aca Konstantinović sa kojim je Andrić voleo da razgovara, pije kafu, iščitava novine. Prosveta je imala jednu dobru praksu, koju je veoma rado podržavao Konstantinović. Često bi ugošćavali pisce, koji su se tu osećali kao kod kuće. Nakon brojnih kafa, poneke cigarte i isteka radnog vremena, družina bi ostajala u zatvorenoj knjižari da se druži. Dolazili su tu i Brana Petronijević, Branko Ćopić, Dušan Baranin… I posle dobijanja Nobelove nagrade, Andrić je tu svraćao da se pozdravi sa prijateljima.

SANU, KNEZ MIHAILOVA 35

Član SANU postao je 1948. godine, a pristupna beseda mu je bila o Vuku kao piscu. Predlagano mu je da bude i predsednik, što nije prihvatao. Danas se tu čuva lični fond Ive Andrića, koji čini njegova pisana zaostavština. Ali, on je za ovu zgradu bio vezan i ranije, dok u njoj nije bila smeštena Akademija, jer je na tom mestu bila knjižara legendarnog knjižara i izdavača Svetislava B. Cvijanovića. Njegova je knjižara prehodno bila na nekoliko adresa u celoj Knez Mihajlovoj ulici. Bio je prvi izdavač Andrića na srpskom jeziku, i svojevrsni sekretar tokom njegove duge diplomatske službe. Iz sačuvane prepiske, koja se čuva u Arhivu SANU vidi se da Andrić moli da se deo honorara pošalje majci u Sarajevo i teči u Višegrad. Ovde se danas čuvaju kopije originalnih rukopisa, njegove beležnice, sa razmišljanjima, citatima…

KALEMEGDAN/BEOGRADSKA TVRĐAVA

Mesto za razmišljanje, gde je voleo da se osami na kraju svoje šetnje. Tamo je išao i za vreme rata, što se vidi i iz njegovih beležnica koje su prepune opisa ratnih godina u Beogradu. Upoređivao je rasporede aviona sa šarama ćilima. Tu su i česma podignuta u čast Mehmed-paše Sokolović, te košarkaški teren Crvene zvezde, na koji je često voleo da dolazi čak i po kiši da bi posmatrao košarku, a odatle bi ponekad voleo da luta dorćolskim sokacima.

UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE, FRANCUSKA 7

Andrić je bio prvi posleratni predsednik Udruženja književnika Jugoslavije, gotovo svakodnevno je dolazio u Udruženje, a često i u Klub, gde je ponekad ručao i nosio cveće na poklon sekretaricama.

ADA CIGANLIJA

Kao mladi službenik u tadašnjem Ministarstvu inostranih dela svakog dana išao je tramvajem do Čukarice da bi plivao i ručao svežu ribu u jednoj od alaskih koliba. Voleo je Savu i Adu koju je nazivao “bokokotorskim zalivom Beograda” i “zelenim draguljem naših panonskih reka”. Kako se pripoveda, svojevremeno je šetajući Adom sa svojim mlađim prijateljem Zukom Džumhurom, oduševljen Adom, rekao kako upravo tako zamišlja prvo jutro posle stvaranja sveta.